Kosovo i Ararat – dve svetinje, srpska i jermenska

Babken Simonjan

Babken Simonjan, književnik, prevodilac, esejista, Počasni konzul Srbije u Jermeniji

Kroz ćirilicu Srbi moraju da opstanu jer vam je ćirilica odbrana od svakog zla i osvajača. Srpsko pismo je ćirilica i tu nema rasprave. Srpska ćirilica je savršenija od latinici, to je dokazano lingvistički.-Da bi neki pisac napisao nešto o Kosovu mora da nosi srpsko krvareće srce u grudima. Nama Jermenima je jasan bol, jasna nostalgija Srba za Kosovom i Metohijom. Nama, kao i Srbima otete su istorijske teritorije naše otadžbine, kaže Simonjan

Poznati Jermenski pesnik Babken Simonjan, Počasni konzul Srbije u Jermeniji poznat je i kao prevodilac, esejista, srbista, kulturni delatnik. Rođen je 1952. godine u Jerevanu (Jermenija). Autor je deset knjiga pesama, eseja, putopisa i preko 800 publikacija. Od 1975. bavi se jermensko-srpskim književnim i kulturnim vezama, istražuje jermensku malobrojnu zajednicu u Srbiji. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za svoj rad među kojima je i nagrada „Sveti Sava“ koja mu je dodeljena 1994. godine u Peći za knjigu „Kroz balkansku vatru“. Dobitnik je , takođe, i „Zlatne značke“ koju dodeljuje Kulturno prosvetna zajednica Srbije.

Veliko prijateljstvo prema Srbiji kao i  sličnost sudbine srpskog i jermenskog naroda osnovni su razlog i pokretač ovog razgovora.

Vaša ekselencijo, recite nam , molim Vas, koje ste prioritete zacrtali kao počasni konzul Srbije u Jermeniji, u svojoj diplomatskoj misiji?

-Novembra 2006. godine odlukom Vlade Republike Srbije imenovan sam za Počasnog konzula Republike Srbije u Jermeniji. Moja konzulska delatnost obuhvata gotovo sve sfere javnog života: diplomatiju, književnost, kulturu, sport, nauku, obrazovanje, privredu. Ali ja dajem prednost kulturnoj delatnosti, jer sam, pre svega, pisac i kulturni delatnik. I upravo imajući u vidu moju dugogodišnju kulturološku delatnost Vlada Srbije me je imenovala za Počasnog konzula. Često održavam predavanja o Jermeniji za srpsku publiku i o Srbiji za našu, organizujem književne večeri, Dane jermenske i srpske kulture u Beogradu i Jerevanu, izložbe srpskih i jermenskih umetnika, nastupam, objavljujem knjige, tekstove, prevodim srpsku književnost na jermenski jezik, a takođe predstavljam jermensku književnost i kulturu srpskoj javnosti.

A što se tiče mog konzulskog rada, moram da kažem, kad god dolaze srpske delegacije, zvanične i poznate ličnosti, uvek sam uz njih i uvek pokušavam da budem od koristi, jer mi je dužnost da u Jermeniji zastupam srpski interes, da predstavim Srbiju na najviši mogući način, što i činim evo već četrdeset godina.

Vi ste se toliko saživeli sa srpskom istorijskom prošlošću, kulturom, tradicijom i posebno poezijom da ste inspiraciju nalazili u mitovima Kosovskog boja, posebno u elementima tragedije i podviga?

-Srpska istorija mi je poznata još iz vremena kada sam je učio u osnovnoj školi. Imali smo predivnu učiteljicu istorije srednjeg veka. Jednom je ušla u učionicu i rekla nam: Dragi đaci, danas ću vam govoriti o Kosovskom boju iz 1389. godine. I saznali smo dosta o srpskoj srednjevekovnoj kolevci, Kosovu i Metohiji. Sa ushićenjem nam je pričala o caru Lazaru, Jugovićima, Milošu Obiliću, svim kosovskim junacima koji su branili svetu srpsku zemlju od turskog zuluma. Taj školski čas je za sva vremena ostao u mom osećanju. Prošlo je tačno pola veka, a priča naše nastavnice me prati i dalje – do dana današnjeg. Nisam slutio da će jednog dana taj čas istorije o Kosovskom boju biti sudbonosan. Nije mi žao što sam svoje spisateljsko pero posvetio Srbiji, jermensko- srpskim vazama. Ostavio sam iza sebe nešto trajno za istoriju jermensko-srpskih odnosa. Ali tek predstoji da uradim nešto što do sada nisam. Da sam, čudom, imao dva života, ne bih uspeo da ostvarim svoje ideje i zamisli.

Kosovo i Metohiju ste upoznali 1993. godine kada ste se u manastiru Gračanici divili Simonidi zgasnutih očiju, koliko fresci na zidu vekovne svetinje, toliko i Rakićevoj pesmi. A onda ste nam, već 1994. darovali svoju „Kosovsku pesmu“?

-Na Kosovu sam bio više puta, ali prva poseta je nezaboravna. Sa karavanom srpskih pesnika u oktobru 1993. putovao sam u kolevku srpstva. Već prvog dana gledajući prelepu Gračanicu priseto sam se priče moje učiteljice o Kosovu. Dugo sam gledao ovu Božju tvorevinu. To je pravi biser srpske srednjevekovne arhitekture. Vodič nam je pričao zanimljive detalje iz istorije zidanja Gračanice, pokazao nam je na zidu Simonidinu fresku iskopanih očiju. Zanemeo sam gledajući i slušajući. U tom trenutku u mojim ušima kao da su odzvanjale strofe čudesne Rakićeve pesme „Simonida“. I tako na mene, sa mračnoga zida,/Na počađaloj i starinskoj ploči,/Sijaju sada tužna Simonida/Tvoje već davno iskopane oči.

Bio sam ganut. Već tokom boravka na Kosovu napisao sam svoje prve stihove, ali kasnije kosovska tema je postala jedna od centralnih u mojim napisima o Srbiji. Posle brojnih boravaka na Kosovu napisao sam nekoliko pesama a među njima i pesmu „Simonida“. Kasnije sam shvatio da nije jednostavno pisati o Kosovu. Da bi neki pesnik napisao nešto o Kosovu mora da nosi srpsko krvareće srce u grudima. Nama Jermenima je jasan bol, jasna nostalgija Srba za Kosovom i Metohijom. Jasan nam je nepravedni odnos bezdušnog sveta prema Srbiji jer smo mi kao i Srbi, imali krvavu sudbinu, nama kao i Srbima, otete su istorijske teritorije naše otadžbine. Mi znamo šta znači crkva bez krsta, zidova i sveštenikom sa kamom presečenim grlom. I možda zbog toga vrlo dobro razumemo Srbe. I nije slučajno što sam Srbiji posvetio jedan lep venac pesama, a takođe i eseja i putopisa.

Kakve ste utiske stekli tada i da li ste mogli naslutiti šta će se dešavati posle?

Znao sam da je kosovska zemlja kroz istoriju uvek bila nemirna, ali nisam slutio da će jednoga dana Kosovo opet doživeti svoju novu i strašniju golgotu. Nije mi bilo čudno, jer dobro poznajem srpsku istoriju koja krvari evo već više od 600 godina. Kada su padale smrtonosne bombe na Srbiju a naročito na Kosovo i Metohiju, shvatio sam da su Srbi ponovo stavljeni pred oltar žrtve. Marta 1999. zlo je ponovo podiglo glavu s namerom da uništi sve što je srpsko. Tada je jermenska javnost pažljivo pratila sva dešavanja na Kosmetu. Moj telefon nije „ćutao“, neprekidno su me zvali moji prijatelji po peru, književnici, umetnici, naučnici, intelektualci, zvaničnici. Predlagali su da organizujemo protestni skup solidarnosti sa srpskim narodom.

Napisao sam tekst solidarnosti sa srpskim narodom, obratio sam se našim intelektualcima, piscima, glumcima, kritičarima, arhitektama. Svi su se rado odazvali mom predlogu za potpisivanje pisma solidarnosti. Tih dana je jermenska štampa često objavljivala moje tekstove o Kosmetu. Nastupao sam na Radiju, organizovao skupove naših intelektualaca. I, verujete nijedan jermenski pisac nije napisao ni jednu antisrpsku rečenicu. Naša štampa je bila puna kritike prema Zapadu koji je 78 dana bezdušno bombardovao najlepšu zemlju na Balkanu.

Oteli su vam najsrpskiji deo Srbije. Lično meni, koji sam vezan za Srbiju skoro pola veka, razumljivi su vaš bol i nostalgija. Ali da ne zaboravimo poznatu srpsku izreku da je „Oteto prokleto“! Doći će vreme kada će Kosovo ponovo biti srpsko, kao što je bilo uvek.

O čemu govorite u knjizi „Od Ararata do Kosova“ koju ste objavili 2000. godine u Beogradu?

-To je knjiga mojih pesama, eseja i putopisa sa isključivo srpskom tematikom koje sam objavio ranije u jermenskoj i srpskoj štampi. U njoj pričam o paraleli između dve napaćene sestrinske zemlje, dva napaćena, ali dostojanstvena naroda. Kroz pisanu reč govorim o sličnoj tragičnoj istoriji. S druge strane u knjizi „Od Ararata do Kosova“ oblikovan je moj stav o jermenskom Araratu i srpskom Kosovu. To su dva simbola i dve svetinje za nas i za vas. Ararat je sveta jermenska planina na kojoj se u davna, biblijska vremena, zaustavila Nojeva Barka, a Kosovo je srpsko svetilište – kolevka srpske srednjevekovne državnosti. Svaki Jermenin suznih očiju gleda na svetu planinu Ararat, sa nadom i verom da će jednog dana ona biti vraćena svojoj matici, kao što svaki Srbin s krvarećim srcem čeka da se Kosovo ponovo vrati Srbiji. Knjigom „Od Ararata do Kosova“ još jednom skrećem pažnju Jermenima i Srbima da ne smemo zaboraviti sveta mesta, sve što nam je oteto od strane vekovnih i zajedničkih neprijatelja.

Preveli ste i neke odlomke iz „neprevodivog“ Njegoševog „Gorskog vijenca“. Na kakve ste teškoće nailazili tokom prevođenja?

-Prevođenje „Gorskog vijenca“ je veliki izazov. Mnogi smatraju da je to neprevodivo delo. Ne slažem se sa tim. Ako je prevodilac profesionalac, ako dobro poznaje istoriju, običaje i prilike  svog i drugog naroda, on će, bez sumnje, prilagoditi prevod zakonitostima jezika na koji se prevodi delo. Nama Jermenima „Gorski vijenac“ je razumljiv iz vrlo prostog razloga jer Njegoš u svome spevu govori o borbi protiv turskog zulumćara, večitoj borbi koja je neprestana.

Koristim priliku da čitaocima skrenem pažnju na to da je Njegoš svoj „Gorski vijenac“ 1847. godine obajvio u jermenskoj štampariji Kongregacije Mhitarista u Beču. Te iste godine, svoju prvu zbirku pesama je objavio u istoj štampariji srpski pesnik Branko Radičević. Meni apsolutno ne pravi nikakav problem Njegošev epski deseterac jer ja pišem pesme gotovo u svim pesničkim formama (distih, katren, sonet, rubaji, tercin), takođe u desetercu epskom i lirskom.

Najveći problem je Njegoševo metaforičko mišljenje. Bez shvatanja tih metafora je nemoguće obezbediti autentičan i kvalitetan prevod. Ja, naravno, čitam sve što se tiče „Gorskog vijenca“, čitam takođe sve knjige o Njegošu sa komentarima i Rešetara, i Banaševića i Mladenovića. Time pravim paralelu između analiza svih istraživača koji su se posvetili Njegoševom stvaralaštvu. Preveo sam do sada četvrtinu speva. Sada pravim pauzu sa prevođenjem „Gorskog vijenca“ i imam utisak da ću ovaj prepev dovršiti u starijim godinama.

Sa Zapada nam često stižu poruke da se okanemo prošlosti?

-Ne samo vama, već i drugim malobrojnim narodima koji imaju poreklo i korene, stižu poruke da zaborave svoju prošlost i kulturu. Ništa me ne čudi. To su pokušavali da rade i nama, ali nije uspelo. Još u sovjetsko vreme na Jermeniju su vršili pritisak da se odreknemo našeg nacionalnog pisma koje je stvorio sveštenik Jermenske apostolske crkve Sveti Mesrop Maštoc još početkom petog veka, 405. godine. Tražili su da pređemo na latinično pismo. Naravno nije uspelo. Kod Jermena je veoma duboko usađeno istorijsko pamćenje i prisutna svest o poreklu. Prvo su se pobunili pisci, pa naučnici i umetnici, pa ceo narod, a srećom uz nas je bilo i jermensko rukovodstvo koje se protivilo toj takozvanoj antijermenskoj „kulturnoj globalizaciji“. Svakom obrazovanom čoveku je jasno da za očuvanje nacionalnog identiteta, pre svega, treba sačuvati jezik, veru, i otadžbinu. Upravo zbog toga Zapad traži da se malobrojni i stari narodi odreknu svog porekla. Sa Jermenijom se to neće desiti. Jermeni su jak narod.

Dela koja ste objavili na srpskom jeziku štampana su na srpskoj ćirilici. Kako vi gledate na ovaj problem identiteta Srba, u ovom veku?

-Lično za mene ne postoji srpska latinica. Svaki narod mora da ima jedno pismo. Srpsko pismo je ćirilica i tu nema rasprave. Ne jednom, imao sam prilike, da od nekih Srba čujem da je ćirilica „seljačko pismo“. Ne mogu da razumem ljude koji ovako razmišljaju. Šta znači „seljačko pismo“. Pismo je pismo i ono služi svima – seljacima, i varošanima. Srpska ćirilica je savršenija od latinice, to je dokazano lingvistički. Srbe i srpsku kulturu uništavali su i kroz latinicu, a mnogi Srbi decenijama nisu bili svesni toga. Svako odricanje od nacionalnog pisma može da dovede do tragičnih slučajeva, do gubitka nacionalne svesti, a na kraju i nestanka.

U Srbiji sam objavio pet knjiga i nijedna nije na latinici, niti će koja biti. Kroz ćirilicu Srbi moraju da opstanu jer vam je ćirilica odbrana od svakog zla i osvajača.

Retki su narodi kao Jermeni i Srbi koji imaju pesme – tužbalice. Kakvi su to „dokumenti“?

-U pravu ste. Vrlo retki su narodi koji imaju tužbalice. Narodi koji ne znaju šta znači oteta otadžbina ili stradanje  neće razumeti šta je tužbalica, kamoli će je imati. Veliki jermenski pesnik Grigor Narekaci koji je živeo na obali jezera Van u desetom veku, napisao je svoje remek – delo „Knjiga tužbalica“ ili „Knjiga tužnih pevanja“, koja postoji već više od hiljadu godina i uvek će postojati dok postoji jermenski narod. To je neprevaziđeno literarno štivo koje je prevedeno na više jezika. Upravo kroz ta tužna pevanja narod  je uvek izražavao svoj bol i svoja osećanja.

Kako uspevate da ostvarite nacionalno jedinstvo kada u Jermeniji imate dvostruko manji broj stanovnika nego u dijaspori?

-Bez nacionalnog jedinstva se ne može ostvariti ništa. Tu nam pomažu naši istaknuti intelektualci – pisci, istoričari, umetnici, naučnici, političari, elitni ljudi. Oni su pokretač nacionalnih ideja. Kroz njihovu aktivnost narod vidi svoju budućnost. A s druge strane, jermenska dijaspora u svetu, koja nije mala, ima nas van otadžbine blizu šest miliona, i zajedno se borimo za opstanak, naročito u ovim vremenima globalizacije kada nam strane tuđe sile nameću svoju volju jer im je zadatak da slome to naše jedinstvo i nacionalnu kulturu, književnost i da propagiraju razaranje, ubijanje, krvarenje…I ne prestaju pritisci sa Zapada, pre svega Amerike da prihvatimo ono što nije u skladu sa našim mentalitetom.

Odlukom predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića na Dan državnosti, odlikovani ste Zlatnom medaljom Republike Srbije. To je prvo državničko odličje koje ste dobili za doprinos saradnji dve zemlje?

-Zlatna medalja koja mi je dodeljena iz ruke predsednika Tomislava Nikolića ove godine na Sretenje još je jedan dokaz moje privrženosti prema sapatničkoj Srbiji. To jeste moje prvo državničko odlikovanje. Puno mi je srce za tako visoko odlikovanje, sa druge strane ta nagrada obavezuje da radim još više u čast Jermenije i Srbije i da pravim nove mostove prijateljstva Jermenije i Srbije kojima će prolaziti nova pokolenja.

Razgovarala: Slavica Đukić

Izvor: JEDINSTVO

Vezane vijesti:

SRBI NE SMIJU ZABORAVITI GENOCID POČINjEN NAD NjIMA

O stradanju Srba i Jermena – Jadovno 1941.

SRBI TREBA OD JERMENA DA UČE O KULTURI SJEĆANjA …

jermenski i srpski narod dijele istoriju velikih stradanja