Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Кошаре, мера за Хероје

Ако дозволимо некоме тренутак запитаности, који може доћи, зашто је неко положио свој живот за отаџбину, онда имамо пуно право да са презрењем одбијемо да дамо одговор.

Кошаре

На почетку агресије на СР Југославију очекивања главнокомандујућих снага НАТО алијансе биле су изузетно оптимистична.

Веровало се да наша војска није у стању да издржи ваздушне нападе дуже од три дана и да ће врло брзо потписати капитулацију. Показало се да је рачуница агресора била више него погрешна. Након показане изузетне сналажљивости, храбрости и издржљивости припадника Војске Југославије, команда НАТО наредила је паралелно покретање копнене офанзиве на простору Косова и Метохије испод Проклетија, на Кошарама.

Овом операцијом НАТО је покушао да анулира евидентне неуспехе у уништавању наших снага из ваздуха.

Кошаре су изабране због конфигурације терена, која је ишла на руку страни која је нападала. У том рејону је просто физички било немогуће да се са наше стране пребаци респектабилна техника, што није био случај са снагама алијансе. На северу Албаније већ су одраније биле стациониране снаге НАТО у бази код Тропоје.

За борбу је било спремно 12000 војника, од тога 5000 америчких, са 30 тенкова и 26 хеликоптера типа „апач“. Поред ОВК, која је за потребе офанзиве према граници распоредила око 15000 терориста, у нападима су учествовале и регуларне трупе Републике Албаније које су бројале између 6000 и 8000 војника.

Посебна подршка долазила је од британских инструктора и припадника јединица за специјалне операције, америчких Зелених беретки и француске Легије странаца.

Насупрот њима стајало је неупоредиво мање људства и техничких средстава – око 2000 припадника Војске Југославије из састава 125. и 549. Моторизоване бригаде, 63. Падобранске бригаде као и делова Приштинског корпуса. У борбама су учествовали и руски добровољци, међу којима је један на Кошарама и погинуо.

Географски положај карауле Кошаре
Географски положај карауле Кошаре

План агресора био је јасан – ако се заузме Ђаковица, доћи ће до пресецања линија наших снага измећу Призрена и Ђаковице. Касније би се кренуло ка Приштини и тиме би војни пораз Југославије на Косову и Метохији био зацементиран.

Напад је кренуо, ни мало случајно, 9. априла у три ујутру, на хришћански празник Велики петак, артиљеријском припремном ватром из правца севера. У првом ешалону учествовали су углавном припадници терористичке ОВК, њих око 1700, уз издашну артиљеријску помоћ припадника француске Легије части. Са друге стране, наши браниоци су имали свега 200 војника.

Сама караула Кошаре, наспрам бетонских бункера са албанске стране, истицала се својом лепотом. Била је изграђена пре свега због идеолошке димензије сукоба између Албаније и ФНРЈ. Међутим, положај карауле је у тактичком смислу био очајан. Cедам граничара су својом невероватном храброшћу и умећем одолели првим нападима агресора и практично „купили“ време за запоседање друге линије одбрамбених положаја.

Пад напуштене карауле приказан је у западним медијима као „невиђено постигнуће снага алијансе“ и такозване „Ослободилачке војске Косова“. То ће бити уједно једини и последњи „успех“ које ће ове здружене трупе постићи.

Да се са правом Кошаре сматрају за једну од најкрвавијих битака током НАТО агресије, сведоче и речи једног од учесника, Љубинка Ђурковића, потпуковника у пензији:

Биле су то страшне слике, горели су и небо и земља. Чули су се јауци рањених, од пројектила су била пресечена и стара стабла пречника и до један метар, али линија фронта није померена. Имали смо информације чак и из команде НАТО о дејствима авијације од наших обавештајних структура, тако да смо парирали макетама симулирајући лажне положаје за које је њима требало и по два дана да би их разоткрили, а до тада би дејствовали по њима. Због тога смо успели да своје материјалне и људске жртве сведемо на најмањи ниво.

Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата
Рушевине карауле Кошаре након завршетка рата

Осокољен претходним успехом, непријатељ је јуришао и на другу линију одбране. Наша врховна команда је реаговала правовремено. На фронт долази појачање у виду припадника специјалне 63. Падобранске бригаде, уз подршку лаких артиљеријских оруђа која својом прецизном ватром прекидају даље артиљеријско деловање терориста. Тиме је офанзива била у потпуности заустављена.

Десетог  маја, НАТО баца недозвољене касетне бомбе на наше трупе, убивши при том осам војника. Иако је било готово немогуће употребити тешко наоружање на том подручју, два тенка Т-55 запутила су се да помогну нашим борцима. О тежини задатка најбоље говоре речи из поруке командирима тенкова:

Уз добру припрему имате 30 одсто шанси да прођете тереном, плус патриотизам, плус искуство – крени!

Врхунским умећем, посаде тенкова успевају да зауставе контранапад непријатеља, пруже подршку пешадији на положајима и помере линију фронта до саме Расе Кошарес, без поновног освајања самог врха.

Пробој ка врху Мрчај од стране припадника треће армије Приштинског корпуса био је одлучујући у савладавању непријатеља. У духу најславније традиције, наши војници јуришали су на положаје агресора улазећи у борбу прса у прса са узвицима „Напред“ и „Ура!“ Након беспоштедне борбе, врх је коначно заузет. Команда НАТО схвата да мора употребити све ресурсе и, ради подршке својим јединицама које напушта борбени морал, у сукоб убацује своје тенкове. Но наши војници за кратко време уништавају пет тенкова алијансе. Тиме је практично спречена даља тенковска офанзива и продор непријатеља у дубину Косова и Метохије.

Својим пожртвовањем, дисциплином и изказаним патриотизмом, Војска Југославије спречила је главни циљ стратега НАТО пакта – копнену агресију која је овим доживела свој фијаско. Линија фронта се даље није померала све до краја рата, односно до потписивања Кумановског споразума.

У борбама на простору у околини Кошара учестовало је 2000 српских војника
У борбама на простору у околини Кошара учестовало је 2000 српских војника

Војска Југославије је у борбама на Кошарама изгубила укупно 60 припадника и једно возило, док су снаге агресора имале више стотина погинулих, као и пет уништених тенкова. Тачни подаци о губицима снага НАТО, албанске војске и шиптарских терориста из разумљивих разлога се крију и до сада нису објављени.

Србија мора да памти своје хероје, војнике и команданте Приштинског корпуса, који су дали све од себе штитећи наш народ, територијални интегритет и суверенитет од спољног агресора. Завршићу речима главнокомандујућег генерала Приштинског корпуса, Владимира Лазаревића:

Било, не поновило се, али и да се не заборави!

Аутор: Вукашин Неимаревић

Извор: Српски Академски Круг

Везане вијести:

Заборавили смо српске јунаке: Херој с Кошара коси дворишта да прехрани децу!

Мој тата је по занимању херој

Три улице за хероје са Кошара!

Сјећање на битку за Кошаре – неиспричана ратна прича из 1999.

Задња војна пошта српких јунака: Шта је видео први Србин који је крочио на Кошаре

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: