Овдје (не) почива Илија Жегарац

Слабашна побуна пресуђених у Кордунашком процесу, jедва да jе чињеница политичке прошлости Срба и Хрвата, међутим аргументи коjе су користили у изражавању своjег незадовољства, крупан су траг интелектуалне хисториjе пречанских Срба.

Пише: Жељко Кресоjевић

Готово свако љето Слободан Жегарац дође у Воjнић, своjе родно мjесто.

Обично преспава код Букава у комшилуку, сврати обавезно код мог оца, његовог друга. Сjете се дjетињства, несташлука, младости… Те његове ране године jедино jе лиjепо што га веже за варошицу и краj у коjем jе рођен.

Корача лагано улицом коjа води према воjничком “крижу”.

Боже, каквог ли апсурда. Улица данас носи име Андриjе Хебранга !?

Заустави се на “крижу”, поздрави се, подивани са малоброjним познатима.

Баци поглед у правцу “Југокерамике”. Од зграде на самом ћошку у коjоj jе некада била трговина “Батиних” ципела, онда дуго година Мустафина сластичарна, па све тамо до Хаjдина, био jе посjед његова ђеда Јована Гредеља – Јоце, власника Творнице бетонског цриjепа у Воjнићу. Он jе био jедан од имућниjих, наjугледниjих Кордунаша тога времена.

Слободанов рођени стриц Емил, трговац, био jе од 1901. године члан Скупштине риjечко – модрушке жупаниjе по имовинском цензусу, а од 1908. године и њен изборни члан. Био jе предсjедник “Српске штедионице” у Воjнићу.

Купи у цвjећари пар воштаница и коjи цвиjет па се упути према Црквишту, нашем мjесном гробљу.

Застане на узану асфалтном путу да мало одмори и баци поглед на Воjнић, њему данас помало чудан и непознат.

Очисти родитељску гробницу, положи цвиjеће испод споменика. Запали жуте воштанице коjе се боре са вjетром.

Дуго гледа у слику маjке Босиљке “Босе”, кћери богатог творничара.

Са лиjеве стране на споменику очева слика. Испод имена исклесане године рођења и смрти: ИЛИЈА ЖЕГАРАЦ, 1911 – 1944.

Ипак, Илиjине кости не мируjу уз Босине кости.

Тко jе Илиjа Жегарац?

Рођен jе 1911. године у личком селу Кику, општина Ловинац, срез Грачац.

Једна типична наша прича. Тешко дjетињство, борба да се ишколуjе. Завршава касниjе и гимназиjу. Београдски студент права, гдjе се укључуjе у комунистички покрет. Постаjе адвокатски приправник. Радио jе jедно вриjеме у опћини Крњак, котар Воjнић. Оснива прву партиjску ћелиjу у Воjнићу 1937. године. Оженио jе богаташку кћер из фамилиjе Гредељ.

Другооптужени jе на познатом “Кордунашком процесу” одржаном љета 1944. године.

На смрт су осуђена петорица:

Вељко Кораћ

Илиjа Жегарац

Љубо Вуjичић

Милан Момчиловић

Марко Мркић

Прошло љето jе била 70-годишњица тог догађаjа. Можда ми се поткрало, ал не запазих никакву обjаву, натпис о томе.

Укратко, о овом свему можда наjбоље говори сажета мисао Чедомира Вишњића у документарном филму “Кордун земља без људи”:

“Бит ствари jе у ономе што су они мислили о садашњости, прошлости и будућности као Срби из Хрватске. Заправо читав ток ствари даље водио jе потпуноj хрватскоj превласти у оквиру комунистичког покрета. Водио jе забораву жртава, забораву заслуга… Један народ коjи jе био потпуно демографиски уништен и материjално уништен. Не доноси му оно што су му толике жртве и толике заслуге требале дониjети… “

Чедомир Вишњић бавио се доста овом тематиком. Истраживао jе и написао 2004. године књигу под називом “Кордунашки процес” (издавач СКД “Просвjета”, Загреб), гдjе у уводном тексту пише:

“Њихова слабашна побуна jедва да jе чињеница политичке прошлости Срба и Хрвата, међутим аргументи коjе су користили у изражавању своjег незадовољства, крупан су траг интелектуалне хисториjе пречанских Срба.”

Расплет догађаjа из деведесетих година показат ће право лице онога због чега се “судило” у Горњем Будачком, jула 1944. године.
То се нигдjе другдjе и ниjе могло догодити: не у Лици, не у Славониjи, не на Баниjи…

Само на Кордуну!

Зашто?

Предсjедник суда на “Кордунашком процесу” био jе пуковник Богдан Орешчанин, командант IV Корпуса.

Чланови виjећа: пуковник Илиjа Павловић, потпуковник Милош Шумоња, потпуковник Никола Видовић, капетан Мане Трбоjевић, маjор Миле Мартиновић, Милић Новаковић, Милош Мишчевић и Станко Маноjловић.

Секретар суда jе био др. Фердо Чулиновић, jедини Хрват у саставу суда.

Државни тужилац био jе Душко Бркић, члан ЗАВНОХ-а, народни браниоц Милутин Кошариц – Чико.

Народни тужилац, пуковник Станко Опачић – Ћаница ће рећи:

„По завршетку поступка смо Богдан, Душко и jа отишли до Хебранга и он jе поткрижио кога стрељати, кога на друге казне судити, па jе то Богдан само прочитао и то jе било неопозиво.“

Један од умниjих кордунашких генерала, Павле Јакшић у своjим мемоарима: “Над успоменама” (издавач “Рад”, Београд, 1990. године), Књига 1, између осталога пише:

– За кордунашки злочин, стаљинистички исцениран и изведен, не сноси одговорност само његов инспиратор и организатор, хрватски националиста и шеф КП Хрватске  Андриjа Хебранг, него и полициjско – судски извршитељи: Орешчанин, Опачић, Бркић, Шумоња, овjековjечени у тадашњоj штампи, недостоjноj партизанског ослободилачког духа.

Одговорност сносе и сви комунисти и борци НОП-а у чиjе име jе ово изведено, а да они нису у томе наслућивали жариште расистичког усташког отпора у редовима jугословенског ослободилачког покрета, жариште коjе ће своjим деструктивним реагенсом растроjити послиjе рата КПЈ у осам националистичких партиjа, твораца осам »суверених« антагонистичких патуљастих држава, и своjим србофобством довести у питање и сам опстанак социjалистичке Југославиjе.

– Ако породица Андриjе Хебранга инсистира, с правом, на хуманости и истинољубивости, онда треба имати у виду да и жртве кордунашког, како се сада сазнаjе суровог, бестиjалног покоља 1944, у непосредноj близини „резиденциjе“ шефа социjалистичке Хрватске у настаjању, Андриjе Хебранга, такође имаjу своjе породице коjе носе на себи тешки жиг, по свему судећи, незаслужен.

Ето, живот jе изгубио под оптужбом недовољно аргументованог четничког српства, антихрватства и неприjатељског дjеловања против НОП-а, 1944. године.

Докази за ово последње, изнесени на суду, уколико се и приме као тачни, што захтjева “верификациjу”, не би се могли узети као основ за извршење наjтеже казне: клање!

Оваj бестиjални чин, обавио jе како се прича, неки човjек (чиjе име изостављам) из села Цвиjановић-Брда, у Топуском, у шуми изнад “Врела Калањевац”, где су им и необележени гробови?

( Напомена Ж.К. : Вељко Кораћ jе син Љубице, рођене сестре оца генерала Павла Јакшића.)

Везане виjести:

Светозар Ливада: Кордунски реквиjем

Србе на Србе – Jadovno 1941.

Чедомир Вишњић: Кордунашки процес