Календар геноцида: 28. јул 1941. Свједочење: Милка Батало Топуско Вргинмост

Поновно хапшење Срба било је 28. јула исте године. Након мучења у затвору у Топуском отпремили су их на Велебит и тамо побили.

“Године 1941. имала сам 21 годину живота. Моје мјесто и опћина Топуско имало је двије трећине српског становништва и једну трећину хрватског.
Одмах априла 1941. године појавиле су се усташе вођене Илијом Брешки, пекаром из Топуског.
Већ 14. априла ухапсиле су усташе Србе: др. Бранка Вурдељу, лијечника, Богдана Будимира, кафеџију, Николу Шкара, пекара, Милу Лончара, трговца, Јову Воркапића, ресторатера, Станка Шкара, кафеџију, Стојана Јањанина, сељака и још петорицу Срба чијих се имена не могу сјетити.
Након неколико дана проведених у затвору у Топуском, отпремљени су у Загреб, те Петрињу, па у Госпић. Убијени су у логору Јадовно.
Поновно хапшење Срба било је 28. јула исте године. Тада су ухапшени: Илија Шкумдрић, Дмитар Батало, Милан Миљевић, трговци, Милош Жутић, Јован Мишчевић и његов син Љубан, Милан Батало, Нинко Батало и његови синови Нико и Јанко, Матија Батало и његов син Милош, Нина Парипац, сви земљорадници. Затим Љубан Парипац, месар, Јово Лалић, граничар, Ђуро Мишчевић, дјечак стар 15 година, Драган Батало, оџачар, Илија Батало, месар, Миле Батало, опанчар, Мирко Батало, благајник купалишне управе, те више њих других чијих се имена не могу сјетити. Након мучења у затвору у Топуском отпремили су их на Велебит и тамо побили.
Дана 1. аугуста 1941. усташе су хватале у Топуском, овог пута углавном жене и дјецу, јер су Србе мушкарце већ прије отјерале у смрт. Овог дана ухапсиле су усташе и мене, моју мајку Јелену, сестру Љубицу и Даницу и брата Милана старог 13 година. Похватале су нас око 250 Срба, жена, дјевојака и дјеце. Одвеле су нас усташе и оружници и затвориле у Српску православну цркву, парохијски стан, у подруме и опћинску зграду.
Ја сам с једном већом групом жена, дјевојака и дјеце била затворена у подруму парохијског стана у Топуском. Усташе су нас добро препипале и одузеле све шта су нашле код нас. Мојој матери Јелени одузели су 120.000 динара, а мени су одузели 15 златних дуката. Усташе су око нас затворених поставиле страже и нису нам дале никуда излазити. Сутрадан, 2. аугуста на Св. Илију усташе су око 9 сати отвориле подрумска врата, извеле нас дјевојке и жене. У авлији нас је било око 40. Присилиле су нас усташе, међу којима домаће Ица Крамарић, Илија Бријешки, Малинац Матић, Стево Прус, Иван Крамарић, Абрамовићи, Фердербари, Видовићи, Попићи и други да играмо коло и пјевамо “Павелићу, живјела ти рука, што ти уби српскога хајдука”. Морале смо играјући коло узвикивати: “Живио Павелић, живио Кватерник, живиле усташе” и слично.
Послије тога су нас усташе присилиле, да пјевамо пјесму: “Спрем те се спремте четници”. Ми испочетка нисмо хтјеле пјевати, јер смо знале, да ће нас онда усташе тући. Али су нас приморале и ми смо пјевале и ту пјесму, те подједно играле. Како смо год ми играле и пјевале, тако су око нас стајале хрватске усташе и батинама нас тукле по леђима. Након оваквог мучења поново су нас затвориле у подрум и поставиле страже око наше цркве.
По ноћи су нас усташе изводиле из подрума у авлију и тамо силовале. На појединој дјевојци или жени знало се је обредити и више Хрвата, усташа. И ја сам силована као и многе друге још малољетне Српкиње.
Дана 3. аугуста 1941. године увече, била је недјеља, довеле су усташе и затвориле у парохијски стан још неке Српкиње с њиховом дјецом. Међу њима била је супруга и кћерка већ убијеног др. Бранка Вурдеље. У собама парохијског стана остале смо осам дана и ноћи. Усташе су нас сваке ноћи изводиле у авлију и силовале. Силовања над нама вршиле су како стране усташе тако и наше комшије Хрвати: Иво Фердербар, Томо Фердербар, сељаци, Иван Ишек, молер и Ђуро Укиновац, сељак и више њих других.
Првих пет дана нису нам давали готов ништа за јести. Дјеца су скапавала од глади и жеђи, а и ми одрасле једва смо подносиле глад и стална малтретирања и силовања.
Шестога дана смиловали су се на нас домаћи Хрвати Стево и Иво Бабић, кафеџије и послали нам у затвор меса, круха и крумпира. Послали су нам и бијелу каву. Они нису били усташе. Много су жалили нас Србе и нашу тешку судбину.
Након десет дана усташе су пустиле из затвора нас сељанке. Када смо дошли кући нисмо нашли ничега. Све су усташе и хрватски сељаци опљачкали и однијели својим кућама. Нашле смо голе зидове. Усташе су нас и даље прогањале и малтретирале. Једног дана дошле су усташе: Ића Краварић, Иван Краварић и Иван Млинац из Топуског у нашу кућу да ухвате моју мајку и сестре и убију их, али су оне успјеле побјећи у кукурузе. Тражили су да зовнем своје. Молила сам да ме не дирају. Дала сам им своја посљедња три дуката и рекла да идем потражити мајку, сестру и брата. Пустиле су ме да идем њих довести, али се ја више нисам вратила кући као ни нитко ко је тада побјегао пред злочинцима.
Нашла сам своје и ми смо отишли у Старо Село код родне куће моје мајке. Из Старог Села избјегле смо усташама на Велику Госпојину 1941. године…
Из Старог Села побјегли смо у шуму Орљава. С нама је избјегла покољ моја бака Ката Рајшић и ујна Мила Рајшић. Ту смо у шуми бивале 10 дана и храниле се крумпиром кога смо копале ноћу у оближњем пољу. Убрзо су усташе и хрватска војска дошле и у шуму Орљава и ми смо опет избјегле у Петрову гору. Али ни ту нисмо задуго били на миру. Било нас је под крошњама у Петровој гори више хиљада избјеглица. Усташе су опколиле у априлу 1942. сву Петрову гору, тукле и убијале на кога су год живог наишле. Извршиле су за вријеме обруча око Петрове горе стравичне покоље на разним мјестима ове шуме. Ја сам се успјела и овога пута спасити. То захваљујем Хрвату, већ споменутом добротвору нас Срба Ивану Бабићу. Он ми је израдио пропусницу на туђе име, којом сам допутовала у Београд.”
Опширније свједочење налази се у Архиву Југославије, Београд, фасц. 922. Милка Батало с.р.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ – свједочанства геноцида. СКПД Просвјета, Загреб 2005. Удружење изражава захвалност Ненаду Стефановићу и Живораду Бундалу за помоћ у припреми садржаја књиге за електронску, интернет верзију.

Везане виjести:

Стратишта НДХ – Кордун

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна

Заборављени праведници са Кордуна

Света Петка и Срби у Пламену