fbpx
Pretraga
Close this search box.
Ж | Ž

Podijelite vijest:

Komunizam nikako da prođe!

Neophodno je prvo sankcionisati zločin, osuditi zločince, oduzeti im imovinu koju su opljačkali, vratiti tu imovinu potomcima žrtava, pa onda eventualno pitati stranke da li žele da se izmire. Naravno, nacionalno pomirenje bi trebalo da podrazumeva otklon od propagande jedne totalitarne stranke, što je već godinama i međunarodna obaveza Srbije – kaže Samardžić, čovek koji je krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, otvarajući tabu teme iz Drugog svetskog rata, časopis „Pogledi“ od univerzitetskog glasila u Kragujevcu pretvorio u najtiražnije srpske novine tog vremena.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/miloslav-samarrdzic.jpg

Intervju – Miloslav Samardžić

Uskoro na Radio-televiziji Srbije počinje emitovanje serije „Ravna gora“. Kao jedan od pokretača procesa rehabilitacije Jugoslovenske vojske u otadžbini, šta očekujete od prve televizijske igrane serije koja se bavi ovom temom, a da to ne čini sa stanovišta komunističkog tumačenja istorije?

– Nažalost, i ova serija će u osnovi imati komunističko tumačenje istorije. Ona je napredak u odnosu na Bulajića, ali temelji se ne menjaju. Draža je nesposoban, četnici nedisciplinovani, a s druge strane, Tito je mangup, partizani disciplinovani, borbeni i tome slično.

Na osnovu čega to tvrdite, budući da serija još nije počela da se emituje?

– Radoš Bajić je u štampi izjavljivao da ne želi da menja istoriju Narodnooslobodilačke borbe, njene „tekovine“ i tvrdnje o navodnom doprinosu partizana u borbi za oslobođenje. Po tom pitanju će, manje-više, sve ostati kao i u partizanskim filmovima. Još je izvesnije da nema izgleda da se prikaže ono što se zaista dešavalo. Partizani ni 1941. godine ni kasnije nisu napadali Nemce, već četnike, dok su se protiv Nemaca borili u samoodbrani. Napadali su četnike čak i kada su ovi napadali Nemce, pa su tako zaustavili i najveću antiosovinsku akciju na našem tlu do dolaska Crvene armije – napad četnika na Nemce i ustaše u pravcu Sarajeva u jesen 1943. godine. U trejleru smo videli komunistu kako govori protiv Nemaca aprila 1941, dok su u stvarnosti komunisti bili saveznici sa Nemcima sve do 22. juna iste godine!

Pre nekoliko dana, umrla je Titova supruga Jovanka Broz. Verujete li u procene da je ona mnogo više znala o ključnim dilemama koje su pratile život njenog muža, od identiteta do presudnih političkih poteza, nego što je govorila o tome prilikom retkih pojavljivanja u javnosti u poslednjim decenijama?

– Mene tu najviše fascinira transformacija komunista. Novine predstavljaju pokojnu Jovanku kao pravu damu, Tita kao velikog gospodina, dok je glavni cilj njihove borbe bila upravo borba za uništenje i dama i gospode! Zaista su ih mnogo uništili i, naravno, pokupili su njihovo bogatstvo, od vila pa nadalje. Koliko znam, danas u svetu postoje samo tri “turbeta“ komunističkim diktatorima – u Severnoj Koreji, Lenjinu u Moskvi i onaj na Dedinju. Žalosno je što i posle toliko godina Tita čak i ne označavaju kao diktatora i masovnog ubicu.

Ostavljate li otvorenom mogućnost da se posthumno pojave Jovankina svedočenja koja bi bila verodostojna i koja bi mogla da značajnije utiču na srpske predstave o prošlosti, bez obzira na vaše ideološke rezerve prema miljeu kojem je ona pripadala?

– Verujem da je Jovanka rekla sve bitno što je znala, a to je pre svega surov tretman koji je preživela poslednjih godina Titovog života i kasnije, kao i činjenica da je Tito godinama služio kao paravan brojnim malim diktatorima. Identitet i ostala sporna pitanja iz Titove biografije rešio je Pero Simić u svojim knjigama. Naravno, komunistima te informacije zvuče isuviše prizemno u odnosu na mit o Titu koji su stvarali i oni ih nikada neće prihvatiti! U suštini, Tito im je i dalje paravan za ono što su radili i što danas radi njihovo potomstvo.

U proteklih nekoliko godina bila je intenzivirana potraga za posmrtnim ostacima generala Draže Mihailovića, a zatim je ta tema naprasno nestala iz „vidnog polja“ države i medija, iako potraga nije rasvetlila ovu enigmu. Kako gledate na takav rasplet?

– Od prvog dana sam tvrdio i pisao da se posmrtni ostaci generala Mihailovića ne mogu otkopati dok su neokomunisti na vlasti. Podsetiću samo da je predsednik Socijalističke partije, dakle preimenovanog Saveza komunista, Ivica Dačić u ovoj poslednjoj predizbornoj kampanji obećao vraćanje Titovog spomenika na glavni trg u Užicu! A Tomislav Nikolić je 20. oktobra, dakle pre nekoliko dana, u knjigu Spomen-groblja tzv. oslobodiocima Beograda upisao ovu neverovatnu rečenicu: „Da nije bilo vas, u Srbiji se ne bi rađala deca, a rađaju se čestita i ponosna deca Srbije, koja vas nikad neće zaboraviti.“

Granicu na Drini uvela je NDH, a ostavili su je komunisti!

o Koliko su na sve ovo što se Srbima dešava u protekle dve decenije, uključujući i današnjicu, uticale projekcije teritorijalne podele prostora bivše Jugoslavije utvrđene na Četvrtom kongresu KPJ u Drezdenu 1928. godine?
– Uticale su presudno! Podsećam da pre rata nisu postojale BiH, Crna Gora, Makedonija, već je bilo devet banovina, od kojih šest sa srpskom većinom i srpskom upravom. Granicu na Drini uvela je NDH 1941, a ostavili su je komunisti 1945. godine. Čak i danas naša istorija, kada govori o Srbiji tokom Drugog svetskog rata, podrazumeva granicu na Drini. A to je elementarno neznanje, jer je Kraljevina Jugoslavija postojala do 1945, pa je, prema tome, do tada važila i njena administrativna podela.

Kao autor značajnog broja knjiga i tekstova o četnicima, šta mislite o primedbama, i to ne s komunističkim predznakom, da biste više učinili na rehabilitaciji Ravnogorskog pokreta da niste koristili crno-belu tehniku u pisanju o Drugom svetskom ratu, odnosno da ste se, osim vrlinama, bavili i manama Jugoslovenske vojske u otadžbini te da ste isti pristup koristili i kada je reč o partizanima?

– Vaše pitanje dolazi sa danas dominirajućeg stanovišta o “dva pokreta otpora“, o tome da su i četnici i partizani bili pomalo loši i pomalo dobri. Uglavnom, pravi se simetrija, a ljudi koji su to započeli prethodno su pravili simetriju između ustaša i četnika. Na njihovu žalost, na kraju će ostati simetrija između ustaša i partizana, kao ideoloških paravojnih formacija koje su daleko više osoba likvidirale van borbe nego u borbi. Četnici su bili regularna vojska, zvaničan naziv bio je Jugoslovenska vojska, kao i pre rata, koja je kao i svaka druga vojska imala svoje vrline i mane. Njen glavni cilj bila je borba za slobodu i očuvanje demokratskog poretka. Formacije totalitarnih ideologija, poput komunista i nacista, u osnovi su nosioci zla. Svakako je u njihovim redovima bilo dobrih pojedinaca, kao što je na primer u Srpskoj vojsci od 1912. do 1918. bilo loših pojedinaca, ali to prosto nije bitno. Inače, držim se pravila da istoričar nije istoričar, već je samo propagandista ako ne objavi nepovoljan dokument na koji naiđe. Objavio sam niz dokumenata koja govore nepovoljno o četnicima, a zaista ne znam šta bih povoljno mogao objaviti o partizanima. Samo njihovo postojanje bilo je krivično delo, prema Uredbi o vojnim sudovima od 8. aprila 1940. i prema Zakonu o zaštiti države iz 1921. i onda su se krivična dela samo redala tokom rata.

Kako gledate na činjenicu da Ravnogorski pokret, i prema brojnim mišljenjima ljudi sa afirmativnim odnosom prema tom nasleđu, nije dobio autentične predstavnike među političkim strankama koje su se na srpskoj političkoj sceni pojavile od 1990. do danas?

– Prvo bih hteo da naglasim da je pravi naziv Jugoslovenska vojska, a najčešći nadimak četnici. Glavno političko telo zvalo se Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije, a ne CNK Ravnogorskog porketa. Draža je osnovao Ravnogorski pokret krajem 1943. radi pojačanja nacionalne propagande. Nije bilo govora ni o kakvoj negaciji države Kraljevine Jugoslavije, kao u slučaju tzv. Narodnooslobodilačkog pokreta. Termin Ravnogorski pokret komunisti su počeli da forsiraju osamdesetih godina prošlog veka, da bi ga 2000. godine stavili čak i u naslov još jednih cenzurisanih stenograma sa suđenja generalu Mihailoviću, mada Ravnogorski pokret nije ni pomenut u presudi.

Zašto se forsira termin Ravnogorski pokret?

– Zato što je to u funkciji pravljenja simetrije sa tzv. NOP-om. Posle rata, komunisti su sistematski uništili srpsku građansku klasu, stvaranu od Karađorđevog ustanka do 1941. godine. Ta klasa je skoro vek i po sticala bogatstvo i ona je po prirodi stvari dala vodeće vojne i političke ličnosti tokom Drugog svetskog rata. Kada je pao Berlinski zid, kod nas je dominirala tzv. nova klasa, komunistička. Ona je dala i vojne i političke lidere toga doba, kako u poziciji, tako i u opoziciji. U Predsedništvu Demokratske opozicije Srbije, koja je smenila Miloševića 5. oktobra 2000. godine, samo jedna osoba nije bila potomak partizana i istaknutih komunista, a to je Dragoljub Mićunović. On lično je bio partizan.

Kako je na „kadrovsku selekciju“ političkih naslednika četničkog pokreta uticala komunikacija u trouglu Momčilo Đujić – Vuk Drašković – Vojislav Šešelj? Koliki je bio upliv raznih državnih bezbednosnih struktura u tu priču?

– Vojvoda Đujić prosto nije imao veliki izbror. “Deca komunizma“ su toliko dominirala na javnoj sceni da tu neka posebna intervencija SDB-a nije ni bila potrebna. Naravno, SDB je radio svoj posao, samo kažem da nije imao mnogo posla, jer je teren već bio obrađen.

Zanimljivo je da je kroz redakciju „Pogleda“ – današnjeg portala, a ranije lista u kojem ste bili dugogodišnji urednik i koji je važio za nacionalno orijentisane, monarhističke i antikomunističke novine – tokom devedesetih prodefilovao priličan broj autora koji su se kasnije priklonili LDP-ovskom, „drugosrbijanskom“ pogledu na svet. Kako objašnjavate evoluciju niza takvih ličnosti, od Biljane Srbljanović do Nikole Samardžića?

– Sada već daleke 1990. godine prvi put se pojavila opozicija. Dakle, predstavnici “nove klase“ podelili su se na poziciju i opoziciju. “Pogledi“ su bili, a i danas su, ono što komunisti nazivaju reakcijom. Zato se mi ne kotiramo dobro ni kod jednih ni kod drugih, sem naravno u ono doba kad smo bili prve, odnosno jedine novine bez cenzure. Kao naslednici uništene građanske klase, u moru pripadnika te “nove klase“, mi smo bili van glavnih finansijskih tokova. Za nas nije bilo para ni od komunista, ni od soroševaca i sličnih. Naravno, ne bismo ni uzimali, a u ono malo prilika koje sam imao, odbijao sam takve ponude. Izuzetak je to prvo vreme, kada smo zbog ogromnih tiraža imali dosta novca. Hiperinflacija je to zaustavila. Da je bilo normalno stanje ili da je emigracija, crkva ili bilo ko, uspeo da osnuje neku vrstu „kontra“ Soroš fonda, sigurno mnogi umetnici ne bi trbuhom za kruhom odlazili na drugu stranu. Realno, oni žele da rade svoj posao, a to im omogućavaju ili država, odnosno komunisti, ili Soroš i kompanija. Trećeg nema.

Šta očekujete od budućnosti, kada je u pitanju nacionalna sudbina Srba, od Republike Srpske, Kosova, do same Srbije? Kako gledate na razlaz Srba i Zapada u novijoj istoriji, odnosno na činjenicu da su Vašington i druge zapadne prestonice posle raspada SFRJ uglavnom ignorisale srpske nacionalne interese, a favorizovale težnje Hrvata, Bošnjaka i Albanaca?

– Zapadne sile su ignorisale srpske nacionalne interese i 1918, kada nisu dale da se stvori uvećana Srbija, već su nametnule Jugoslaviju. Osnovni razlog je to što zapadni političari u svakom Srbinu vide malog Rusa, a Rusa se plaše. Čak i kada dođe do zamagljenja situacije, kao od 1941. do 1945, oni znaju da su ideologije prolazne dok narodi ostaju. Doduše, kod nas taj komunizam nikako da prođe, a sa druge strane, bojim se da će nas ovi neokomunisti iz Beograda ipak uvući u Evropsku uniju, čime će se naša pozicija, kako politička, tako i ekonomska, pogoršati na dugi rok.

Ekonomisti kažu da bi se Srbija relativno brzo oporavila, samo da nas stranci ostave na miru. Ali, oni će i dalje nastaviti da utiču na naše izbore, jer im treba neko ko će sprovoditi politiku poput ove prema Kosovu i Metohiji, zatim neko ko neće postavljati pitanje ljudskih prava i sloboda građana Republike Srpske, kao što je pravo na referendum, ko neće tražiti deboljševizaciju i, najzad, neko ko će im omogaćavati laku zaradu ovde. Podsetiću da je posle 2000. godine preko kriminalnih privatizacija, za koje je EU naravno znala, u stvari njeni ljudi, koje ponekad vidimo kao političare, a ponekad kao biznismene, iz Srbije izneta 51 milijarda evra! Istovremeno su sistematski uništene domaće banke, bez kojih nema razvoja domaće privrede, da bi bile dovedene strane banke, koje su iz Srbije iznele neverovatnih 66 milijardi evra! Od tolikih gubitaka čak bi i jedan Japan pao u tešku krizu.

Boris Knežević

Izvor: Press RS

Podijelite vijest:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani bez upozorenja.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Pratite nas na društvenim mrežama: