Комшије Муслимани и Хрвати вешали су га телефонском жицом код катедрале у Сарајеву

Равногорац, виjетнамски ветеран, Младићев сарадник, за „Новости“ прича своjу епопеjу (1): Комшиjе Муслимани и Хрвати вешали су га телефонском жицом код катедрале у Сараjеву

Промењљиво михољско лето на обронцима Авале краj Београда. Милош Костић седи на трему своjе куће и гледа у Србиjу. Кад наиђу мрки облаци, не зна да ли га више жигаjу смрзотине из Другог светског рата, ране из виjетнамских прашума или га муче сећања на крвави рат у Босни из деведесетих.

Милош Костић, осамдесет и три године, цео своj живот, од раног детињства до данас, види као Шумадиjу са Авале. Као слаjдове велике филмске и ратне епопеjе коjи му се ређаjу пред очима.

Равногорац, избеглица, боксер, амерички ратник у Кореjи и Виjетнаму, падобранац, специjалац, научник, маркетиншки стручњак републиканаца у САД, хладноратовски саветник Реганове администрациjе, контраобавештаjац, муж Кинескиње, добитнице Пулицерове награде, ратни друг Ратка Младића, финансиjер српске националне опозициjе у време рађања Милошевићевог режима…

Данас, ведри и витални чикица. Амерички држављанин коjи све више времена проводи у своjоj Србиjи, док у њу не дође и заувек. Дочекуjе нас у велелепноj резиденциjи коjу jе саградио пошто jе продао викендицу и имовину на Флориди.

Полако и разборито, прича нам драматичну и несвакидашњу причу о себи и своjоj породици. Али и о двадесетом веку, ратним голготама и спектакуларним животним падовима и успонима. Решио jе тек сада, када се ломи нова историjа над Србиjом и полако исправљаjу неправде и откриваjу ожиљци, да изнесе своjу драму.

Одмотава Милош ролну по ролну сећања.

ПОРЕКЛО ПЛАВЕ КРВИ

– МИЛОШЕВ прадеда по маjци био jе Сретен Коjић, jедан од оснивача Народне радикалне странке, научник биотехничар и добар приjатељ са Петром Првим Карађорђевићем и пре него што jе постао краљ. Био jе ожењен италиjанском воjвоткињом Терезом Монтичели. Милошев деда био jе Драгутин Коjић, официр школован на Сорбони, прошао балканске ратове, учествовао у пробиjању Солунског фронта. Био jе и први амбасадор Србиjе у Лондону 1919. године. – Кад jе почео Други светски рат, моj деда jе добио наређење од Милана Недића да преда своj пук Немцима. Драгутин Коjић тада jе извадио пиштољ и упуцао се у слепоочницу од срамоте.

Дом породице Костић 1929. године у Крагуjевцу. Бранку Костићу, ђаку Шарла де Гола у францускоj ратноj академиjи, српском официру од кариjере и његовоj супрузи Радмили, родио се први син. Јунак наше сториjе.

Као активног официра, Бранка су са породицом непрекидно селили, jош док му jе беба била у кревецу. Сараjево, Загреб, Сараjево…

– Прво и наjстариjе сећање ми jе из белгиjског Лиjежа. Тамо jе отац добио задужење у националноj фабрици као балистичар за артиљериjску мунициjу. Памтим, мирис забавишта, тишину српске цркве и како сам седео у крилу руском владики на Никољдан. Прву фудбалску утакмицу у животу гледао сам у Белгиjи кад jе гостовала наша репрезентациjа Југославиjе… Родио ми се и брат Душан..

Ту, у туђини, док jе jош био дете, Милош се срео са демоном коjи ће да га прати читав живот. Са ратом и суровим насиљем. Немци су 1939. године окупирали Белгиjу.

– Први пут сам се тада суочио са пруском солдатеском. Викали су на нас, грубо гурали, цимали… Пошто смо имали дипломатске пасоше, само су нас стрпали у прљави вагон коjи иде до Минхена. Били смо гладни и промрзли. Отац нас jе шћућурио уз себе. Депортовали су нас назад у Југославиjу.

Отац Бранко већ jе на граници прекомандован у Сараjево. Чекало га jе место управника Воjно-техничког завода на Вогошћи. Породица Костић сместила се на Марин двор, у Улицу краља Твртка, одмах изнад катедрале, а испод воjне болнице. Кућерак.

– Уписали су ме у школу српских сестара. Играо сам сваки дан фудбал са неким Кемом и Расимом из краjа. Имао сам белгиjску кожну лопту, а они су дерали крпењачу. Свакога дана, све се више осећала разлика између нас.

Те 1940. године, погледи комшиjа били су све оштриjи и злобниjи.

– Иако су били у мањини, Хрвати, муслимани и фолксдоjчери почели су отворено да нападаjу нас Србе. Моjа маjка jе престала да одлази у куповину jер су jе жене Хрватице уз дреку и ниске псовке изударале торбама и корпама на пиjаци. Последње што памтим у миру била jе прослава Светог Саве 1941. године…

Почео jе рат. Немци, домобрани и усташе умарширали су у Сараjево. Полициjа jе потпуно престала да штити српско становништво.

Фашисти, одмах по доласку у град, хапсе оца Бранка. Пошто jе покварио инсталациjе у Воjно-техничком заводу и ниjе предао Немцима све у исправном стању (како налаже Женевска конвенциjа), прогласили су га за ратног злочинца. Маjка Радмила, брат Душан и Милош остали су сами.

Једне хладне ноћи, отворила су се улазна врата од куће.

– Упала jе хрватска полициjа. Све су претресли и разбацали. Отели су нам последњих 40.000 динара у сребрним педесетодинаркама, коjе jе отац добио пред рат као полугодишњу плату. Узели су и брилиjантску иглу за кравату и пиштољ у седефским корицама коjи сам добио у фабрици Национал у Лиjежу.

То jе био само почетак.

Маj 1941. године, у двориште Костића ускачу пет муслимана, два Хрвата и jедан фолксдоjчер, познат у комшилуку по томе што jе употребљавао воду и шећер да зализуjе косу.

– Везали су ме конопцима и вукли прашњавим улицама до католичке катедрале на Марин двору. Церили су се и пљували ме. Уста су ми била пуна земље. На Требевићу се белео снег, а они ме шмрковима хладне воде поливали уз урлике. Тукли су ме корбачима и стезали око грла телефонском жицом.

Коначно одредиште била jе метална конструкциjа на коjоj се тресу ћилими из катедрале. Окачили су Милоша жицом о пречку, док се батргао у болним грчевима.

На вратима катедрале, сећа се, стаjали су католички фратри, прекрштених руку и презриво се смешкали.

– Спазио сам у магновењу и мога малог брата како стоjи у разулареноj руљи коjа се окупила. Вичем му кроз роптање: „Душане, зови полициjу“! А он само пљеска као други, понела га атмосфера. Међу нападачима су били и Кемо и Расим. Тог дана, узели су ми ону кожну лопту и голманске доколенице.

Први пут у животу, Милош jе тада видео лице смрти. Директно и без улепшавања.

– Изгубио сам свест. Телефонска жица jе пукла и стровалио сам се у прашину. Оставили су ме да умрем. Срећом, пронашла ме jе група сараjевских Јевреjа коjа jе чистила рушевине од бомбардовања. Носили су жуте траке. Дечjи доктор Белић узео ме jе у наручjе и повратио у живот. Више се ниjе могло остати у Сараjеву. Ни дана.

После овог бруталног догађаjа, коjи му jе обележио цео живот, Милошу, његовом брату и маjци, Немци су дозволили да пређу у Србиjу. Спровели су их у воз, на перону за Вишеград.

У вароши на Дрини, уплашени Костићи чекали су нову локомотиву да преузме композициjу и да крену за Београд. Тада jе Милош био сведок jезивог злочина:

– Муслимани су довели око 150 девоjака и жена и почели да их малтретираjу. Гледао сам како неке силуjу на ливади. Гасили су им пикавце по телу, међуножjу. То вриштање и сад могу да чуjем дубоко у себи. Маjка jе говорила да не гледам. Гледао сам…

Воз за Београд штектао jе кроз мрклу и оштру мокрогорску ноћ. Милош ниjе могао да заспи. Цртао jе крстиће по замагљеном прозору и мислио на оца коjи jе остао у Сараjеву.

– Спаваj сине, биће можда и сутра напоран дан! – чешкала га маjка.

– Пусти ме, маjко, да се нагледам Србиjе! – одговорио jе Милош.

Веровао jе да иде на сигурно. Да мукама долази краj. Да ће се тата брзо вратити и да ће наставити да живе срећно.

А све jе било другачиjе.

Октобар 2012. године. Милош застаде и дубоко удахну:

– Ти дани су били само почетак мог живота за Српство!

ЉУБАВ

У основноj школи у Сараjеву, Милош се први пут заљубио. Седела jе испред њега у средњем реду, била jе корпулентна и носила jе дуге плетене кикице. Звала се Биљана Плавшић.

– Писао сам jоj љубавна писма и крио их испод jастука. Када ми jе мама нашла писма, правио сам се да спавам. Чуо сам кад jе рекла оцу: „Рано jе почео“. До ушиjу сам био заљубљен у Биљану. Пола века касниjе, чуо сам да jе моjа прва љубав постала председник Републике Српске.

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ