КОМЕНТАР: Жртве

Две деценије од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију нисмо пребројали жртве највећег злочина у нашој новијој историји

Пропуст, објективни разлози или политички мотиви? Који је разлог што и две деценије од НАТО агресије на Савезну Републику Југославију нисмо пребројали жртве највећег злочина у нашој новијој историји?

Страдале поименце не знамо, али добро знамо да је за 78 дана било 2.300 ваздушних удара на 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

Кога су убили? Знају само они који су остали да их се сећају и оплакују. Ми остали ћутимо, процењујемо, одлажемо… Тако смо одлагали и ћутали и о Јасеновцу.

На незваничне процене о 2.500 страдалих цивила и око 1.000 војника и полицајаца одговорила је својевремено у свом стилу Наташа Кандић и њен Фонд за хуманитарно право. „Хумано“ су их демантовали својим пребројавањем од само 758 људи!

За две деценије требало је савладати све препреке. Кандићке, фондове, међусобне размирице пре свега из поштовања према породицама погинулих. Имена и презимена жртава морала су постати део историјских читанки, а не да се 20 година бавимо математичким једначинама у којима је коначан резултат – непознат.

То не заслужују они који су животом платили одбрану отаџбине, а камоли недужни, настрадали стицајем околности, јер су се у одређеном тренутку нашли у возу, на пијаци, у болници…

„Насушно је потребно да генерације које данас стасавају и које ће тек доћи знају за страдања свог народа, и да Јасеновац, највеће српско стратиште свих времена, уђе у уџбенике, како нам се историја не би понављала“, поручио је недавно у интервјуу „Новостима“ академик Србољуб Живановић.

Да ли смо спремни на то или нам се историја, ипак, понавља?

Аутор: ЈЕЛЕНА СКЕНДЕРИЈА

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ