Коментар: Март

Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Ако белосветским моћницима сузе навиру само због сузавца у косовској скупштини, наша дужност је да се, бар на овај тужни дан, огрејемо око свећа

Томислава Баљошевића из Ораховца и његовог сина Сашу убили су два пута. Прво су их терористи ОВК у лето 1998. отели и масакрирали, а пре неки дан њихове „комшије“ Албанци пуцали су им у корене – до темеља су спалили њихову породичну кућу.

Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Онај седамнаести 2004. памтиће по злу док год дишу. Штипа их дим са разбуктаних кровова, боле изломљене крстаче, расукане цркве, зграбљена дедовина…

Црни биланс дивљања албанских екстремиста који су у стампеду етнички очистили шест градова:

– Убијено је 19 Срба, а 4.000 је протерано, уништено је 930 њихових домова, спаљено 35 манастира.

Седамнаести март је само један датум у дугој хроници патње нашег народа који су сабили у гета. Од када је „Милосрдни анђео“ на крилима смрти одлетео са Косова и уступио место Кфору, сравњена су 33 културно-историјска споменика, украдено 10.000 икона, уништене 174 православне светиње, комплетно прекопано 50 српских гробаља.

Још не знамо ко је рафалима пресекао младост Ивану и Панти из Гораждевца, нити чија је рука дигла у ваздух аутобус „Ниш-експреса“ код Подујева, убивши дванаесторо недужних. Немају ни име ни лице џелати који покосише 14 српских жетелаца у Старом Грацком. Од 220.000 протераних Срба у Тачијеву нарко џамахирију вратило их се свега 1,9 одсто?!

Свака ова чемерна бројка и проценти цигле су за наш зид плача који нико не чује, ево, деценију и по. Ако белосветским моћницима сузе навиру само због сузавца у косовској скупштини, док слине о угроженој „регионалној стабилности“, наша дужност је да се, бар на овај тужни дан, огрејемо око свећа. Да се причешћени подвигом у Унеску и у Савету безбедности боримо за правду. Да не клонемо. Да не заборавимо.

Милан Бабовић, НОВОСТИ