KOLONA

Bez srama i duše ubijali su košijsku decu koja su kraj njih rasla. Celu lijepu su prekrili srpskim telima. Bio je to pravi pomor. Bio je to Pokolj!

Piše: Cvijeta Radić

Kolona žena i dece na prašnjavom putu. Žagor i plač, u očima strah. Guraju ih, viču, psuju…

Vidim sebe u kolini. Sebe dete, sebe majku, sebe ženu, sebe uplašenu i nemoćnu. Vidim i sve svoje. Eno babe Joke. Ne može biti, ona je u koloni za Trnovac. Eno Marka. Kako on ovde, kad je oteran na Prolog? Eno Gospave. Zar ona nije oterana na Dinaru? Otkud sada oni ovde i otkud ja u koloni iz Potkozarja? Otkud ja u koloni koja ovim putem u pakao na zemlji hodi deceniju ipo pre mog rođenja? Otkud ja i dete i žena?

Ovo su Srbi. U koloni su zato što su Srbi. I logor im zbog toga sleduje i smrt. Velika je greška biti Srbin i biti pravoslavac i sve što uz to neraskidivo ide. Zato smo u koloni ja i svi moji. Nije ovo samo drum od Potkozarja, ovo je jedinstvena kolona svih koje gone širom lijepe njine do svih jama, rupa, krečana, vešala, reka, kamenjara, logora…

Gledam taj film i mislim: ja ovo ne bih izdržala. Ništa do ovoga. Ni da gledam kako moje ubijaju, ni da mi otmu dete, ni glad, ni batine… Jedino da me odmah ubiju ne bih ni trepnula. Onda se prenem. Kao da iko od nas zna koliko i šta može izdržati. Kao da su oni znali šta i koliko mogu i do kada. Borili su se do zadnjeg daha za život. Svako svojim načinom. Nisu zaboravili ko su, ni zbog čega stradaju. Možda im je i to ulivalo snagu. Da prežive, da svojim životom svedoče, da se ne zatre ni rod, ni sećanje. Deci su, dok im ih iz ruku ne otrgnu, šaputali ime. Ako ikad…, možda se prisete iz neke duboke podsvesti.

Čudo je čovek.

I tako. Pobiše nas stotine hiljada u toj njihovoj lijepoj, koja je poprilično bila i naša, ali se njima to baš nije dojmilo. Neki su pokopani u masovne grobnice, brojni pogoreli, brojni ostali u bezdankama, brojne plava grobnica prekrila, brojne valjale reke i ostavljale duž obala… samo retki su svoje preneli u groblje posle rata.

Spiskovi imena stradalnika državi nisu trebali. Svako pamtio svoje. Neke nije imao ko da pamti i pominje.

Tekle su decenije i dočekali smo ovu osmu u kojoj su Srbi objedinjeni da istovremeno gledaju igrani film o svom stradanju.

Prvi.

Neki su gutali suze, nekima su tekle, neki se pitali da li je moguće, a neki merkali oznake i boju ustaške uniforme, igru svetlosti, tražili zaplet drame, kao da sve u toj njihovoj nije bila srpska drama. Pogrešna je boja ustaške uniforme, ali malj i nož nisu pogrešni. Znak na uniformi ustaškoj pogrešan.

Ko je to još gledao?

Srpska tela u Savi nisu pogrešna. Deca gladna nisu pogrešna. Deca u podrumu nisu pogrešna iako glumci nisu dobro potrefili akcenat ustaša. Licemerni i cepidlačni svet treba da vidi kako su Srbi istrebljivani, a ne koje su boje uniforme na dželatima. Pod uslovom da hoće da vidi boju nevine krvi, a ne boju uniforme. Što se mene tiče, mogli su biti i bez uniformi. Ubijali su nas i oni koji nisu nosili uniforme. Obični ljudi, seljaci, komšije Srba. Nisu išli dalje od svog kraja. Bez srama i duše ubijali su košijsku decu koja su kraj njih rasla. Doduše, ne u logoru, ali Srbe nisu odvodili samo u logor. Celu lijepu su prekrili srpskim telima.

Bio je to pravi pomor. Bio je to Pokolj!

No, treba prihvatiti zamerke i popraviti greške u narednim filmovima. Oslobodićemo se i potrebe da pominjemo partizane, jer oni nisu potreban dekor za srpska stradanja i stratišta u lijepoj njinoj.

Možda se u nekom narednom filmu pokaže i delo onih bez uniforme, a možda se i jasno kaže kog naroda sinovi su ustaše, makar ceo svet vrištao kako je to napad na taj narod.

Svaki Hrvat će sebe prepoznati i već zna svoje mesto, nije nužna ta opšta zaštita da nisu svi isti. A nisu.

Kakva bi to kolona bola bila da se u nekom narednom filmu ovoj pripoje i srpske kolone „Zime“, „Oluje“ i one sa Kosova i Metohije…  

Daj nam snage, Bože!

Od istog autora:

Neizmišljena priča o njoj | Jadovno 1941.

LjUBA | Jadovno 1941.

CIPELICE | Jadovno 1941.