Koliko vredi zakletva otadžbini

Čačak – Dvadeset godina Miroslav Radić (54) proverava, ni kriv ni dužan, kako izgleda ljudska pravda i koliko je spora. Penzionisani kapetan Vojske SR Jugoslavije kojeg su tamničari u Sheveningenu pod ključem, na pravdi boga, držali četiri i po godine (1.622 dana), priznaje da ga polako napušta snaga, i fizička i duhovna.

– Tražim i molim da mi moja država odgovori ko je kriv što sam bez razloga ispaštao. Ako nije Srbija, ako nije ni Haški tribunal, neka mi neko bar kaže da sam usputna šteta i da dignem ruke od svega. Ali, niko nema potrebu da mi odgovori. Izgleda da sam u rat otišao sam i sam ratovao, sam se vratio, bio i ostao ničiji – kaže Radić za „Politiku”.

On je prošlog petka, preko svog advokata Svetozara Ž. Pavlovića iz Beograda, uputio i drugu molbu Dragomiru Milojeviću, predsedniku Vrhovnog kasacionog suda, da se njegov predmet po reviziji prekoredno uzme u rad. Prvu takvu molbu, poslatu 12. maja prošle godine, Milojević je već 26. maja uvažio i naredio prekoredno rešavanje, ali do danas molilac nije dobio ništa iz najvišeg suda u državi.

Radić je u jesen 1991. godine komandovao četom Prve gardijske motorizovane brigade na ratištu u Vukovaru i kasnije (1995) bio, zajedno s pukovnikom Miletom Mrkšićem (sada počivšim) i majorom Veselinom Šljivančaninom, optužen za zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja. Pretresno veće kojim je predsedavao Kevin Parker iz Australije, kao prvostepeno, septembra 2007. osudilo je Mrkšića na 20, a Šljivančanina na pet godina zatvora, dok je Radić oslobođen svake odgovornosti („Nije kriv ni po jednoj tački optužnice”, objavilo je veće). Tužilaštvo Haškog tribunala, kojim je tada zapovedala Karla del Ponte, nije uložilo žalbu na tu odluku i praktično je priznalo svoju grešku. Iz pritvora u Holandiji pušten je 27. septembra 2007.

Kapetan pripoveda da od podizanja optužnice, kad je rat već bio završen, za njega kao da je tek počeo. Najpre je izgubio mir, pa se početkom ovog veka dve godine krio i potrošio svu ušteđevinu, a zatim ga je naša politička i izvršna vlast 17. maja 2003. isporučila Hagu. Samo devet dana kasnije u Zemunu je umro njegov otac Jovo. Čoveku je prepuklo srce od tuge za starijim sinom koji mu je prvi put došao na grob četiri po godine kasnije. Usledio je Radićev razvod od supruge, njihovi sinovi rasli su bez oca, a Miroslav danas za opstanak zarađuje kao fizički radnik na građevini u Dobanovcima, dok se njegov život iz dana u dan urušava.

– Trebalo je sve to izdržati. Tužilac Mur je tražio dve doživotne robije za delo koje nisam počinio, a dokazano je da nisam ni bio na Ovčari. Pretio mi je doživotnom tamnicom za nešto što nisam ni video. Deset meseci od završne reči do izricanja presude bili su kao večnost.

On je 17. juna 2014, dakle pre dve godine, Vrhovnom kasacionom sudu Srbije izjavio reviziju protiv pravosnažne presude Apelacionog suda u Beogradu, kojom je odbijen njegov zahtev za naknadu štete od 50 miliona dinara. Radić je svoj odštetni zahtev najpre ispostavio Ministarstvu pravde, ali je bio odbijen (10. oktobra 2008), a zatim je i Viši sud u Beogradu (oktobra 2011) presudio da je zahtev neosnovan. Zatim je takvu presudu aminovao i Apelacioni sud, koji, u obrazloženju svoje odluke, navodi:

„Po odredbi iz člana 560, st. 1 ZKP, pravo na naknadu štete ima lice koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je obustavljen pravosnažnim rešenjem, ili je pravosnažnom presudom oslobođeno optužbe ili je optužba odbijena. Ova odredba ne može se primeniti na tužioca (Radića), jer protiv njega pred organima Republike Srbije nije vođen krivični postupak.”

U istom obrazloženju dodaje se da je Radić isporučen u Hag tako što je domaći sud postupao „po zahtevu Međunarodnog krivičnog tribunala”, te da je reč o „izvršenju međunarodne obaveze”. To je, dakle, bilo „uslužno hapšenje”. Slobode je lišen u beogradskom naselju Medaković, 21. aprila 2003, a 17. maja u pet sati ujutro predat je predstavnicima MKT-a.

Radićevi punomoćnici beogradski advokati Svetozar Ž. Pavlović i Slobodan S. Pavlović u reviziji izjavljenoj Vrhovnom kasacionom sudu ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava i predlažu da revizijski sud svojom presudom ispravi tu grešku. Oni, nasuprot Apelacionog suda, dokazuju da protiv Radića jeste vođen krivični postupak u Srbiji i da postoji i pravni kontinuitet između odluka suda naše države i postupka pred MKT.

U oktobru će biti osam godina otkako kapetan čeka da mu srpsko pravosuđe kaže na čemu je. Bar toliko zaslužuje, veli, i dodaje:

– Bio sam odan građanin ove države i valjda su moja ljudska prava važna još nekome, osim meni samom. Dođe neko i pokupi te, zarobi te, zaključa na pet godina, zatim oslobodi i posle kaže – niko nije odgovoran. Ako to danas nikom nije važno, kakva se to poruka šalje budućim vojnicima i braniocima Srbije. Znači: dajte sve od sebe, borite se, a mi nećemo učiniti ništa da vas zaštitimo ako dođe vreme za to?

Da li neko uopšte može da ospori da su moja ljudska prava povređena, da mi je osporeno pravo na slobodu, da mi je osporeno pravo na roditeljstvo, i zašto?

Radić je otkrio svoju sudbinu u ovim redovima Andrićevih „Znakova pokraj puta”: „Odvedu vas zli ljudi daleko u pustinju gdje nema ni svedoka ni svjetlosti, odakle se ne može nikakva pomoć dovikati, gde čoveka ne štiti nikakva, ni najosnovnija ljudska pravda. Tada ste u njihovoj vlasti i mogu da rade sa vama šta hoće.”

Autor: Gvozden Otašević

Izvor: POLITIKA