Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Колективно сећање и национална безбедност

Датум објаве: среда, 8 фебруара, 2017
Величина слова: A- A+
Владимир Банковић
Владимир Банковић

Студенти Факултета безбедности Универзитета у Београду имали су прилику да у првом семестру школске 2016/2017. године чују низ предавања на тему геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској.

Пише: Владимир Банковић

Асоцијација студената Факултета безбедности Београд реализовала је пројекат под насловом „Студије сећања“ не само као низ часова из историје који би требало да представе некакву општу културу младим студентима, већ као први већи пројекат на Универзитету у Београду који се на такав начин, низом трибина, предавања, пројекција бавио геноцидом над српским станивништвом у НДХ. Одазив младих је био велики, чак на завидном нивоу.

Студенти, па чак и средњошколци, су долазили да слушају предавања и расправе еминентних стручњака. С обзиром да се први пут међу младима у Србији системски презентује прича о масовном страдању српског народа за време Другог светског рата ово представља изузетно важан пионирски, али стратешки пројекат.

Током трајања пројекта, у јесен 2016. године, постављана су многа питања о истом, два су оставила утисак и заслужују квалитетан одговор:

„Зашто је нама, студентима Факултета безбедност, прича о геноциду уопште битна? Тиме  се баве историчари, зар не?!“

Безбедност једне државе, као неписано правило свуда у свету, почиње од сопственог ЈА. Ако је тешко замислити безбедност државе која креће из тог темеља, онда га можемо пластично објаснити.

Замислимо пример настанка успешног човека. Он је свестан себе , својих могућности и зна вредности које је усвојио током живота и у складу са њима поставља циљеве. Он ће свакога дана као студент устајати рано, учити марљиво за испите, полагати их а притом ће бити у стању да жртвује сваки могући вид провода и релаксације како би достигао оно што жели. На том путу образовања и стицања искуства, он ће излазити изазовима у сусрет онолико колико не угрожавају остварење његових циљева.

Шта се постиже?

Па на основу вредности које је усвојио, човек поставља себи циљеве – стизање до дипломе и започињање једне успешне каријере. То значи да он познаје себе и своје могућности. Такав човек, без проблема може да почне да контактира са околином, прави компромисе и уступке али онолико колико они не залазе у његове интересе и циљеве.

Пример је заиста пластичан, али хајде да пренесмо то на безбедност. Прво, сваки добар и добро образован безбедњак у свету ће вам рећи да је систем безбедности вид друштвеног организовања у циљу заштите виталних вредности друштва и народа. То пре свега значи да прво друштво и народ морају да познају своје виталне вредности, њихову тежину, односно да буду свесни себе и својег ЈА. Наравно, да би добро познавао своје виталне вредности народ мора знати одакле те вредности долазе, ко му их је пренео и свакако, шта су те вредности проживеле до сада. Под тим „проживеле“ мислимо на тешкоће с којима су се такве вредности сусретале у прошлости. Уколико се због таквих вредности гинуло раније и страдало, онда народ мора бити свестан њихове тежине и никако не дозволити да оне буду угрожене како изнутра тако ни споља.

Такве вредности, тако јаке и тешке, значајне по свом обиму и интензитету, се уграђују у државне темеље и тада можемо да стварамо систем безбедности који је спреман да их брани.

Ако се сада осврнемо на геноцид над српским становништвом на територији бивше Независне Државе Хрватске, упознаћемо се са масовним страдањем недужног становништва међу којима су предњачили жене и деца. Број жртава се креће од 300.000-800.000, али увек се узима приближно утврђен број од 700.000 жртава. Немогућност да се утврди тачан број страдалих Срба на територији НДХ је последица активности усташких јединица на прикривању злочина али и недавних активности затрпавања крашких јама на територији Републике Хрватске, све у циљу да се прикрију злодела тадашњих војника усташке НДХ и негирања геноцида.

Колективним памћењем ми литургијски, дакле, највишим степеном духовности у складу са православном традицијом славимо наше хероје али и учитеље. Колективним памћењем жртве уграђујемо у темеље наше државе. Такви темељи, у које су уграђене свете жртве које литургијски славимо, су несаломиви и они дефинишу наше највише вредности као народа.

Као што су студенти Факултета безбедности могли да чују, та недужна деца, недужне жене и старци су убијани на најсвирепији могући начин познат човечанству у историји. Усташе су на све начине убијале недужну децу, жене, мушкарце и старије особе не би ли их понизили и довели на колена. Нису то радили зато што су им се исти одупирали, већ зато што су то што јесу –  Срби православци, Јевреји, Роми. Дакле, Срби су због своје православне традиције били спаљивани на прагу својих кућа, клани ножем звани „србосјек“, бацани живи, полуживи или мртви у дубоке крашке јаме, одвођени у концентрационе логоре по читавој НДХ (било их је 42, од којих су 9 били дечији) где би били мучени и на крају, опет, убијани. Претпоставља се да је од поменуте бројке од 700.000 око 90% било Срба православаца.

Дакле, преко 600.000 људи, наших потомака је зверски убијено јер су само то што јесу – православци, Срби.

Мали део њих је прешао у католичанство. Срби нису хтели да се одрекну своје вере и традиције, својих виталних вредности које их чине тиме што јесу. Те жртве, које дају свој живот за оно што јесу, нису обичне жртве, то су сакралне, свете жртве јер смо ми данас носиоци оних вредности због којих су убијани. Њих можемо  памтити на два начина, индивидуалним памћењем које свако од нас поседује, познавањем основних историјских чињеница чиме надограђујемо своје знање и као индивидуе бивамо свесни својих предака, жртви и своје традицје односно бивамо свесни виталних вредности онога што нас чини Србима, онога за шта су наши стари били убијани.

Други вид памћења је оно највише, колективно памћење. Колективним памћењем ми литургијски, дакле, највишим степеном духовности у складу са православном традицијом славимо наше хероје али и учитеље. Колективним памћењем жртве уграђујемо у темеље наше државе. Такви темељи, у које су уграђене свете жртве које литургијски славимо, су несаломиви и они дефинишу наше највише вредности као народа. Познавањем сакралне жртве нашег народа ми тежимо потпуном упознавању себе, свог постојања, историје, традиције, културе, што нам омогућава да ступимо у контакт са другима око нас јер знамо шта смо и шта желимо. Дакле, упознајемо околину или пластично: наше ЈА упознаје ко су ТИ, ОН, ОНА, ОНИ. Правимо разлику између ЈА и ОНИ. Тиме знамо шта чувамо и докле смо спремни да чувамо. Знамо докле ћемо изаћи у сусрет ЊИМА и када ћемо им „показати зубе“ уколико пробају да нас угрозе.

Тада стварамо безбедност.

Дакле, геноцид је и више него битан за нас, он нас дефинише, дефинише наше постојање, нашу жртву, наш систем вредности из којег проистичу сви политички, економски и културни интереси. И никако га не треба препустити само историчарима, јер смо у обавези колективно да се сећамо литургијски славимо жртве геноцида, оне су и дефинисале ово што јесмо.

На примеру Израела можемо видети како се гради држава. Меморијални центар жртвама холокауста у Јерусалиму, Јад Вашем, где гори вечни пламен, представља само срце савременог Израела. Нема тог Израелца који ће вам допустити да дођете у његову земљу а да вас не одведе у Јад Вашем како бисте се темељно упознали са масовним страдањем Јевреја у Другом светском рату и како бисте упознали, самим тим, њихов систем вредности. Ако их боље упознате, схватићете да су спремни да погину за своју државу али не заборавите, њихова држава нису политичари и финкционери – њихова држава су сакралне жртве.

Када тако поставимо ствари и дефинишемо систем вредности, у складу са њима,  правимо своје политичке и безбедносне стратегије. Из тих стратегија, можемо да организујемо систем безбедности, али и институције које ће образовати будуће припаднике система. Ако их научите да се сећају сакралне жртве, да чувају највише вредности које су сачуване том жртвом, без бриге, имаћете јак и непобедив систем безбедности, ма у којој околини се налазио.

Такви припадници система безбедности, врло лако ће научити како обезбедити безбедност када науче зашто обезбедити безбедност.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top