Колектив ОШ ,,Бубањски хероји“ из Ниша, Дан школе прославио са монаштвом на Космету

,,Ове школске године Дан школе смо прославили на мало другачији начин него ранијих година. Предлог да обиђемо српске светиње на Косову и Метохији уместо да идемо у неки ресторан, веома се допао свима запосленима. Тако смо Дан школе прославили на Косову и Метохији у друштву наших људи који чувају српске велике светиње. Слушали смо о нашој историји на местима где се она и стварала и дивили се уметничким делима фрескосликарства и српске средњовековне архитектуре“, говори директорка ОШ ,,Бубањски хероји“ Верица Раденковић.

,Вратили смо се препуни утисака. У сећању ће нам увек остати речи нашег свештеника  који се захвалио што смо на овај начин подржали њихову малу заједницу. Рекао нам је такође да је веома важно да Срби из централне Србије што чешће долазе и обилазе своје светиње на Косову и  Метохији.

Тако ће се Срби који тамо живе осећати сигурније а њихове комшије ће видети да нису сами и да неко брине о њима. Схватили смо да је наша дужност да то не изневеримо и да кад год смо у прилици, организујемо овакав  час историје и родољубља“, говори Верица Раденковић.

Најпре смо обишли Пећку Патријаршију, где нас је срдачно дочекала игуманија Харитина.  Манастир Пећка патријаршија је скуп цркава на домаку Пећи, крај Пећке Бистрице, а на улазу у Руговску клисуру. Састоји се од главне цркве Св. Апостола, уз коју је са северне стране сазидана црква Св. Димитрија, а са јужне Богородичина црква са црквицом Св. Николе – као и заједничке спољне припрате на западној страни, прича проф. историје Ђорђе Бојанић.

Том приликом смо обишли и поклонили се моштима светитеља Светог Арсенија I Сремаца, Светог Јоаникија II, Светог  Јефрема патријарх, Патријарха Српског Спиридона, Светог Никодима.

У дворишту Патријаршије имали смо прилику да видимо најстарији  дуд,  верује се да га је посадио архиепископ Сава Други, синовац Светог Саве, половином 13. века. Он је садницу дуда донео из покрајине Шам у данашњој Сирији. Процењује се да је стар око 750 година. Половином 20. века, за време једне олује, гром је ударио у стабло и преполовио га.

Две гране су полегле по земљи и ожилиле се, а из њих су израсле нове крошње. За Шам-дуд се верује да је најстарији црни дуд у Европи. Стабло је у добром стању, још увек плодоноси, а његови плодови и листови се прикупљају, прича Ђорђе Бојанић.

Даље смо наставили ка манастиру Дечани, где су нас срдачно дочекали монаси а јеромонах  Петар нас је упознао са историјом манастира и дозволио нам да целивамо мошти Светог краља Стефана Дечанског.

У комплексу трпезарије и конака манастира и данас се чувају, сигурно најстарије свеће на свету, воштанице кнегиње Милице које је она даровала Високим Дечанима. У једној посети Високим Дечанима, са синовимна Стефаном и Вуком, 1397. године, кнегиња је даровала манастиру две велике свеће, воштанице, дуже од два метра.

Заветовала је монаштво да их чувају са колена на колено и да их запале искључиво ослободиоци Косова. Завет кнегиње, остављен у аманет, се поштовао и верно преносио у Дечанском братству. – Иако је Србија призната као самостална држава на Берлинском конгресу 1878. године, а Косово ослобођено тек октобра 1912. године, воштанице кнегиње Милице су упаљене 28. августа 1924. године, на Госпођиндан, када је манастир посетио краљ Александар I Карађорђевић и према завету, упалио свеће.

Данас се свеће налазе у трпезарији манастира, са леве и десне стране иконостаса. То су сигурно и најстарије свеће на свету, прича Ђорђе Бојанић.

Даље смо наставили ка Призрену, Град музеј Српске средњовековне историје!!! Повремено је Призрен био и престоница царева Душана и Уроша. Путописци тога времена Призрен називају „царски град“ и „царска престоница“, а у народним епским песмама наводи се као „српски Цариград“. Предање говори да је „у Призрену било онолико цркви колико је дана у години“.

То је град који има 33 цркве! Шетајући Призреном обишли смо Богородицу Љевишку, задужбина краља Милутина, где нас је срдачно дочекао отац Ђорђе, и упознао нас са историјатом цркве. Даље смо наставили шетајући Призреном  до Саборне цркве Светог Ђорђа, где нас је дочекао отац Слободан. У тој цркви одржана је последња служба пре повлачења Српске војске преко Албаније 1915. год.

Даље смо наставили шетњом ка призренској Богословији, где нас је дочекао заменик ректора Богословије отац Исидор. Богословија је била прва средња богословско-учитељска школа у старој Србији и до 1999. године, када је привремено измештена у Ниш, никада није прекидала са радом. При повлачењу српске војске 1915. год, краљ Петар је испод Богословије, закопао краљевску круну. Симбол државе не сме у изгнанство, прича Ђорђе Бојанић.

Даље смо наставили ка манастру Светих Арханђела недалеко од Призрена, где нас је срдачно дочекао игуман Михајло, ту смо имали прилике да чујемо да је мошти цара Душана открио је 1927. велики научник и богослов професор Радослав Грујић приликом ископавања манастира и као што змамо да се данас налазе у посебном саркофагу у београдској цркви светог Марка, преноси Ђорђе Бојанић.

Имали смо ту част да ручамо у конаку са игуманом манастира Михајлом, монасима и искушеницима, што је за нас била велика част, наводи Ђорђе Бојанић.

Над празном Душановом гробницом је 1965. године постављена мермерна надробна плоча, коју су албански екстремисти порушили током Мартовског погрома, оскрнавивши при томе саму гробницу као и све остало. Током XX века је у манастирском комплексу био постављен и споменик Душану Силном, који је такође уништен након доласка снага КФОРа.

Обнова манастира је почела тек у ново доба, 1995. године, да би, током страдалне 1999. године и мартовског погрома 2004, светиња до краја изгорела, као и све српске Светиње у Призрену, све је било уништено и спаљено. Срећом да данас у овој древној светињи живи и обнавља је архимандрит Михаило, под заштитом немачких снага КФОР-а, а његова мисија је да за живота подигне цркву онакву каква је и била, преноси Ђорђе Бојанић.

Питам се, да ли знамо и да ли смо свесни да је Пећка патријаршија камен темељац српске историје и сви ови манастири на Космету? Чезнемо ли ми за овим светињама данас, као што су Јевреји некада чезнули за Јерусалимом? Космету се увек морамо враћати, то је једини начин да опстанемо, као што су и Јевреји опстали. И поред стравичних шиптарских погрома, разарања, паљења и уништавања свих културних тековина, ми поново васкрсавамо и уздижемо се изнад пепела и згаришта, ту је и наша снага, наглашава Ђорђе Бојанић.

Oбилазећи светиње Косова и Метохије, не могу а да не приметим, да су оваква поклоничка путовања једно од решења проблема. Наиме, она су велика подршка и нада опстанка српског народа и српских светиња на простору Косова и Метохије.

Радосна лица људи које смо посетили, богослова Призренске богословије и њихових наставника, монаха и монахиња, мештана српских енклава, срдачност и топлина са којом су нас дочекали, радујући се сусрету са ближњим, не могу а да у посетиоцу не оставе топлину и наду у опстанак српског народа и српских светиња.

У том смислу, као подршку опстанку, сваки Србин би требао да посећује у оквиру поклоничких путовања, светиње Косова и Метохије, и то уз максиму „и догодине на Косову и Метохији!“. Наиме, док год у српском народу постоји свест о значају ових светиња за идентитет српског наро и док год постоје они који посећују ове светиње, као и српски народ на овом простору, неће бити изгубљено Косово и Метохија, говори вероучитељ ђакон Дејан Јовановић.

Сви полазници захвалани су туристичкој агенцији BALKAN TURS – Kimko, која је организовала ово путовање. Похвалио бих и водича агенције и педагога у нашој школи Драгану Стевановић, која је врхунски описивала манастире и догађаје приликом вожње ка дестинацијама, дивно је било слушати је. Да није било њих све ово не би било изводљиво, свуда смо били срдачно дочекани, путовање је протекло без икаквих проблема, онако како смо и очекивали, наглашава Ђорђе Бојанић.

Аутор: ЂОРЂЕ БОЈАНИЋ, проф. историје и  главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА