Колаборационистичка штампа: Списак режимских новинара (2)

Главни стуб пронемачке политике у области пропаганде и писане речи било је „Српско новинарско удружење”, основано средином септембра 1941. године

Колаборационистичка управа у Србији – Савет комесара, а касније и Влада народног спаса – имала је обавезу да сопствену цензуру усклађује с инструкцијама и интересима окупатора, што је доприносило потпуној контроли над протоком информација и практично онемогућило легално објављивање и јавно циркулисање било каквих субверзивних садржаја. Одељење за пропаганду (Одељење државне пропаганде) образовано је после формирања владе Милана Недића, при Председништву Министарског савета. Одељење за пропаганду имало је важно и повлашћено место у хијерархији цивилних органа: примало је директне инструкције од председника колаборационистичке владе и окупатора, а на његовом челу нашао се истакнути симпатизер фашизма и нацизма Ђорђе Перић.

Законски оквири излажења штампе и издавачке делатности у окупираној Србији прописани су рестриктивним немачким уредбама из маја и јула 1941. године. Министарство унутрашњих послова пратило је писање дневних и повремених листова у Београду, као и писање домаће и стране штампе уопште. Да би могли да наставе са радом, новинари су морали да се пријаве властима и буду заведени у сталешки списак. Главни стуб пронемачке политике у области пропаганде и писане речи било је „Српско новинарско удружење”, основано средином септембра 1941, на основу Уредбе војног заповедника о штампи у Србији од 20. маја 1941. године. Оснивањем „Српског новинарског удружења” аутоматски су престали да постоје београдска секција „Југословенског новинарског удружења” и „Новинарски савез Краљевине Југославије”. Удружење је преузело управљање над имовином Произвођачке задруге професионалних новинара у Београду. Дотадашњи потпредседник „Југословенског новинарског удружења” за секцију Београда Раденко Томић постављен је на место председника. На место секретара­

пословође постављен је Иван Нађвински, за почасног председника Јован Тановић, председник „Српског издавачког предузећа”, које је током окупације било власник већег броја листова. Чланови сталешког суда били су Ратко Парежанин, идеолог покрета Збор и касније уредник „Наше борбе”, и Вукашин Анђелковић.

Постојао је низ законских услова који су морали бити испуњени како би појединац био уврштен у списак режимских новинара. Сви уредници и сарадници дневних листова и часописа на територији Војног заповедника у Србији имали су, према важећим уредбама, обавезу да буду чланови „Српског новинарског удружења”. Чланство се стицало увођењем у сталешки списак који је водило удружење, што сведочи о преузимању модела организације фашистичких и нацистичких новинарских удружења. Вођене су евиденције уредника и сарадника свих листова који су излазили на територији Београда, а формирана је картотека за књижаре и антикварнице. Право на вршење новинарског позива могли су добити само они којима је новинарство представљало извор прихода за живот. Према мишљењу председника Владе народног спаса, строги критеријуми за пријем у удружење били су „гаранција за уздизање стручног и интелектуалног нивоа нашег новинарског кадра и од велике користи за цео народ с обзиром на значај штампе”. Недуго по успостављању окупације ликвидирана је новинска агенција „Авала”, чему је претходило оснивање новинске агенције „Рудник”, која је од првог дана била под потпуном контролом окупатора и његових сарадника у Србији.

Први листови који су покренути после успостављања окупационог режима биле су службене новине окупационе и домаће управе. „Лист уредаба Војног заповедника у Србији” и „Обзнане и објаве немачких власти у Србији” били су службена гласила немачких окупационих власти и као таква достављана су домаћим органима управе. Немачке власти су у циљу даљег организовања новинарског живота у Србији 20. маја 1941. године донеле Уредбу војног заповедника о штампи у Србији. Наведеном уредбом регулисан је рад домаће пропаганде на пољу новинарства и основано је „Српско новинарско удружење”. Донета је и Уредба војног заповедника о штампању књига и списа, према којој је за све штампане производе пропагандистичког садржаја у речи и слици, као што су брошуре, плакати, леци, листићи, било потребно одобрење Војног заповедника. Нова издања књига сваке врсте: романи, стручни списи, школске књиге – предавани су пре објављивања Војном заповеднику на одобрење, односно на процену „да ли за њихово објављивање постоји културна или привредна потреба”. Одобрење је могло бити временски ограничено и могло се опозвати у сваком тренутку.

(Наставиће се)

Књигу можете купити у књижарама или поручити од издавача: ИК „Филип Вишњић”, Бежанијска 18, Земун, 011/3750-161, komercijala.filipvisnjic@ ikom.rs

Извор: ПОЛИТИКА, петак 17 јун 2016., стр. 16

Везане вијести:

Колаборационистичка штампа: Убити све голубове писмоноше (1)

Колаборационистичка штампа: Априлска шала против лажног писања (3)

Колаборационистичка штампа: Преношење порука окупатора (4)

Колаборационистичка штампа: Манипулације информацијама (5)