Ко није видео, неће никад веровати

Гвозден Митровић је рођен у Арницу, у ужичком округу, 17. јануара 1893. године у тежачкој породици, од оца Стефана и мајке Јелисавке. Године 1912. уписује Правни факултет Универзитета у Београду. На позив српске владе и Врховне команде генерацији рођеној 1892. и 1893. да помогне земљу, прекида студије и 1. септембра 1914. одлази у Скопље где ступа у ђачку чету, пролази обуку и учествује у Великом рату као ђак-подофицир, а касније и резервни пешадијски поручник 1. чете, 2. батаљона 6. пешадијског пука све до 22. маја 1918. године.

Гвозден је водио дневник, бележећи датуме по старом календару. Његови описи сведоче о разборитој мисли и искреном духу младог човека који без улепшавања, бележи сву голготу кроз коју пролажаше његова генерација, борећи се за добро своје отаџбине.

На Михољдан 1915. после дужег бомбардовања Прова и Камичка, удари у моју колебу, где сам био са резервом, граната, пробивши зид експлодира на сред колебе на огњишту. На моју срећу, као да ми се нешто предсказивало, и ако је било опасно бити напољу, био сам истог момента сишао с мог кревета, и изашао напоље. Граната је додирнула мој бедни кревет од леса, да сам био на њему тачно би ме пресекла на пола. (Моја друга слава) Од исте гранате погибе регрут Радомир Живојиновић, коме граната однесе обе ноге и једну руку, тако, да смо једва после могли покупити комаде од ногу и руке те закопати, а он однесен на носилима к амбуланти умре.

Осмог октобра идемо пут Космаја. Време страховито, и сама природа устала против нас јадних Срба – киша, блато, хладноћа стално нас прате, па ни следовање не примамо, постимо и од глади, сем ако што украдемо у мимопролазећим селима. Бежанија закрчила путеве са свих страна, Мачва, Шабац, Подриње, Посавина, Ваљевски округ, Београдски – витла се глибовитим путем, деца плачу, жене запевају, овце блеје, хаос, паника… Код нас влада још неки ред, надамо се још неком добру. Ту сам видео очима како пропада Србија, нико ни за кога не зна, мати дете оставља да би себе спасла, ко је снажнији и одважнији издржи, слаби и нејаки остају, запевајући, у блату: „По Богу браћо, зар нас остављате Шваби?”

29. новембра стигосмо у Андријевицу где се улогорисмо. Хлеб не примамо, по мало кромпира и пексимита, то је све. Купујемо по мало проје по баснословним ценама (једну проју од 1 до 2 кг плаћамо 15–20 па и више дин, и то увек у сребру, банке нам неће Црногорци да виде). Но, ипак смо задовољнији да изађосмо из немирног арнаутлука.

24. децембра уочи Божића кренусмо даље пут Скадра. Продужавамо наш несрећни пут из отаџбине и 31. уочи нове године стигосмо у Скадар на Бојани. Коначимо изван вароши у пољу, цича јака, готово сви нам војници побегли у варош. Примисмо у Скадру пексимета и по мало хлеба. Варош још пуна наше бежаније; скупоћа баснословна, а готово ничега и нема. Ту се пронеше поуздани гласови да морамо на море.

17. јануара 1916. примакосмо се на три сата близу Драча. Непријатељски нас аероплани сваки дан обилазе и надгледају; наше трупе пролазе и у Драчу се у лађе укрцавају. Ту сазнасмо да ћемо за острво Крф. Аероплани бацају бомбе стално. У 5. час. по подне укрцах се у пароброд „Мемфис”, а у 8. час. увече крену се лађа за Крф, праћена ратним бродовима. Лађа француска, на њој добисмо и јести и пити. Сутрадан око 10. час стигосмо на Крф. Направисмо бивак баш на обали мора – залива. Утисци Крфа на нас силно дејствоваше, усред зиме зелене се маслинке, поморанџе, лимунови, кактуси, чемпреси и др. јужно биље. Други живот.

13. септембра, време хладно и магловито, рањеника маса. Општи хаос, јер на Кајмакчалану је вођена целе ноћи и јутра нечувена борба, где су пале силне жртве и са наше и са бугарске стране. Морал војника рђав, сав у очајном стању, свака нада изгубљена, Бугари не дају у Србију. Топови грме, митраљези, пушке. Рањеници непрестано пролазе. 14. стигосмо у Дринску дивизију, где нас распоредише по пуковима, мене бацише у XVII пеш. пук, где одмах и пођох. 17. септ. по подне добровољци и VII пук на јуриш заузеше Кајмакчалан („Борисов Град”) који је прогутао много Срба, а и Бугари ће га дуго памтити. 18. септ. паде и Кочобеј, Флока и остали положаји око нас.

25. јуна 1917. добих вест, управо прочитах карту коју је сестра Стана писала зету, а донесе ми је Васа Петровић – да ми је добра мајка умрла као и сестричина Душанка. Знао сам да ми је мајка од туге за мном умрла, али шта сам могао радити, није било помоћи! Паде ми туга и тешки терет на срце, но шта сам могао кад и мој живот виси о концу! Пожелео сам мир и спокој праведној души, а ја сам остао да се и даље патим сећајући се давне прошлости и материнске љубави. Метнух и црну пантљику око руке, но која вајда?

Аутор: Мирослав Б. Митровић, Политика