KO NAS JE KLEO NIJE DANGUBIO

Srbinu je grob svetinja i svi se boje da će im grobove najmilijih neko oskrnaviti te su se s toga odlučili da ih nose na svoju teritoriju.

Piše Stanojević Zoran

Stojim pred kućom kad nailazi Jovanović. Znam ga zajedno smo bili u bolnici. Dan sunčan ima i snijega koji se topi. Jovanović je sav mokar i umazan blatom. Priđe mi, kaže daj malo vode da se operem da ne idem kući ovakav.

Pa gdje se tako uprlja pitam. Vodim ga do pumpe.

Idem prijatelju sa groblja zamolili me da pomognem pri vađenju poginulih boraca. Muka živa druže moj, muka. Bolje u rat još godinu nego ovo raditi. Sahraniš pa opet vadiš da sahraniš. Vadimo jedan sanduk, on se već raspo, kad ga podigosmo on se prolomi, ugledah pramen kose…

Imaš li jednu rakiju prijatelju? Izvini al` dobro bi mi došla.

Sipam mu rakiju, vidno je potrešen. Znaš pored mene su ginuli ljudi, ranjavani, svašta čovjek vidi ali ovo, ovo je gore nego rat. Idem prijatelju fala za rakiju.

Sutra krenem na Ilidžu da kupim hladnjak za auto. Na povratku stopiram, stade mi neki čovjek sa kamionom. Kažem do Hadžića, ajde upadaj i ja ću tamo al moram prvo do groblja u Vlakovo. Kaže vozi sanduke za groblje vade se poginuli borci.

Stižemo do groblja oko kapele sanduk do sanduka. Pomažu mu da istovari. Snijeg u toku noći prekrio sve. Na groblju potpuna tišina. Tokom rata sam se uvijek plašio tišine. Samo se po nekad začuje graktanje po neke usamljene vrane. Počinju da pristižu auti. Neki u prikolicama voze sanduke a neki na galeriji.

Nedaleko ispred mene dva čovjeka ašovom izbacuju zemlju iz jedne grobnice. Mokra zemlja jedva se odvaja od ašova. Pored njih na stazi parkiran stojadin, na galeriji drveni sanduk. Desno i lijevo od njih negdje trojica, negdje četvorica isto tako u tišini kopaju vlažnu zemlju. Većinom je to najbliža rodbina pokojnika. Oni tek pristigli se krste iznad grobnica, prvo lagano vade krstove, skupljaju otpala slova i počinju da kopaju.

Samo se ponekad začuje zvuk auta, istovaranje kovčega i metalni zvuk lopate kojom udaraju u nešto tvrdo da otresu vlažnu zemlju. Niko ne plače niti jauče. Svak se bori sa svojom mukom u svojoj duši.

Jedva čekam da odem sa ovog tužnog mjesta ali vozač kamiona otišo da nekom pomogne. Vlakovsko groblje je opasano nasipima. Iza svakog nasipa je određena površina za sahranjivanje. Iza tih nasipa počeše da izlaze ljudi sa kovčezima. Neko vuče kovčege po snijegu, neko na kolicima.

Blizu mene četvorica donesoše već raspadnuti kovčeg, na kome se poklopac prolomio. Drže za užad koja su provučena ispod kovčega, iz njega još curi voda. Skoro svaka grobnica je puna vode. Za njima jedan momčić nosi krst. Vidim samo godinu pogibije 1992. Prinose drugi kovčeg u koji će ga ubaciti. Prilikom podizanja polomi se daska i iz kovčega izviri vojnička čizma.Brzo ga spuste vade žicu i stežu ga. Ponovo ga podižu i ubacuju u veći kovčeg. Postavljaju poklopac i zakivaju ga ekserima. Udarci čekića u tišini odjekuju kao udaranje u bubnjeve. Najstariji među njima očita Oče naš. Krstim se sa njima.

Podigoše krst, pročitam Miloš i samo prvo slovo prezimena P… Ostala slova otpala kao i brojevi sa godinom rođenja.

Srbinu je grob svetinja i svi se boje da će im grobove najmilijih neko oskrnaviti te su se s toga odlučili da ih nose na svoju teritoriju. Nježno ga ubacuju u prikolicu i kreću ne prozborivši ni riječi. Zvuk auta poremeti tišinu. Gledam za njima.

U daljini Igman prekriven snijegom. Možda je nesrećnik pogino baš gore. Grobljem ponovo zavlada tišina. Samo ponekad se začuje udar lopate o vlažne kovčege u zemlji.

Ko nas je kleo nije dangubio.

Ponovo zagrakte vrane. Jezivo ih je slušati. Kažu da su tako gavranovi graktali poslije bitke na Kosovu. Koliko nesreće na jednom mjestu.

Kad smo stigli do groblja bilo je skoro sve bijelo. Po neka humka se crnila u snijegu, sad ih je na desetine. Broj ljudi se konstantno povećava kao i broj otkopnih grobova.

Napokon vozač kamiona stigne. Pantole i ruke mu umazane blatom. Snijegom protrlja ruke malo očisti cipele i krenemo.

Izvadi tu flašu rakije iz torbe i potegni – govori mi.

Potegnem dobar gutljaj, pa mu dodam. I on dobro potegne pa mi kaže – Blago tebi druže pa si ranjen pa ovo ne moraš gledati, niti kome pomagati. Ono mi je stric što sam mu pomago… Pogino mu sin. Imo je samo dvaes` jednu.

Ponovo potegnu iz flaše a niz lice mu se skotrlja suza. I ja imam poginulih rođaka i sad bi sigurno i ja pomago stričevima ali zbog teškog ranjavanja to ne mogu.

Hvala ti Bože pa me spasi ovih muka pomislim i ponovo potegnem iz flaše.

Izvor: Bojan Vegara – Fejsbuk stranica