Колико нам је прошлост битна? Колико је за један народ, конкретно српски народ, битно да памти, негује, изучава и подучава о својој прошлости и историји?
Извор: Српска Рамонда ; Аутор: Марија Вукићевић ; 21. априлa 2020.
НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима.
Колико је битно да се не заборављају сва страдања, сви злочини, сви болни јауци невиних жртава на умору, плач незаштићене деце под крвавом руком њихових џелата? Колико је битно да гласно и јасно, без устезања укажемо на то ко су били мучитељи, злостављачи, убице, силоватељи српског живља кроз историју?
Треба ли да заборавимо и опростимо? Или само заборавимо? Или само опростимо?
Притисак и даље траје
Сведоци смо једне „струје“ у српском друштву која заступа становиште да се не треба освртати на прошлост, да треба кренути даље у будућност и заборавити шта су нам „братски“ народи радили (а то значи заборавити на застрашивања, масовна убиства, прогањања, етничко чишћење, геноцид). Јер, сматрају они, шта је било – било је, треба бити „политички коректан“ и пружити руку помирења „браћи“ Хрватима и Муслиманима (илити Бошњацима, који су смислили нов назив за своју измишљену нацију). На жалост Српског народа, таква „струја“ у друштву је све гласнија и агресивнија. Такво заборављање и скривање своје прошлости, иде у прилог и страним западним силама (бићу слободна да их назовем модерним, тихим окупаторима).
Намеће се питање – Зашто?
Врло једноставно: народ који се одриче своје прошлости, одриче се будућности. Ако један народ изгуби идентитет, или му га отму, онда му неће бити битно ни шта ће се са њим десити у будућности. То даље имплицира да се таквим народом лако манипулише. Најпре је то само манипулација, а затим се временом уводи и окупација, или је већ уведена?
Крајњи резултат је апсолутна подчињеност окупаторима. Наравно, то је дуготрајан процес и ништа се „преко ноћи“ не може учинити, па се из тог разлога деценијама уназад свест народа прилагођава, мења, обрађује како би прихватио да треба да се одрекне, па чак и заборави своју славну али и мученичку историју и прошлост. А који је најсигурније средство за постизање овог циља? Утицањем на најмлађе нараштаје, потомке који тек треба да граде будућност ове земље.
Образовање младих
Ко је највише задужен за образовање и учење младих? Школа, логично зар не? Дакле, шта нам деца уче у школи, из којих уџбеника тј. извора и ко им предаје? Долазимо до конкретног примера како се утиче на свест најмлађих.
Услед ванредног стања, настава се изводи „на даљину“, преко ТВ-а. Тако смо имали прилику да сведочимо срамном предавању лекције за 8. разред основне школе из Историје која обрађује II светски рат у Југославији.
Иако је поднаслов лекције „Геноцид над Србима у НДХ“, који се види и на видео-биму приказаном у току предавања, предавач – наставница ни једног тренутка не помиње а камоли објашњава да се у НДХ спроводио геноцид над Србима.
Ово је само један мали пример како се српска деца у школама погрешно уче, како се занемарује српска историја, прекраја, умањује значај српског народа кроз историју. Примера је безброј у уџбеницима, а свако ко уложи иоле труда може их наћи.
Имајући у виду да су издавачи школских уџбеника (Клет, Нови Логос) из групације издавачких кућа из Хрватске и Немачке, зар треба да нас чуди зашто деца у школама уче прекројену историју, где се сваки траг српског страдања вешто скрива и анулира.
А шта су праве историјске чињенице у вези броја жртава у II светском рату, за време постојања НДХ?
Истина је да су Усташе убиле преко 1.000.000 Срба! И не, заиста није претеривање када причамо о бројци од преко 1.000.000 јер се на карти Југославије коју је 1943. године у Вашингтону урадио један Хрват, убележено да је у периоду од 1941. до 1943. убијено 600.000 Срба!
Да подсетимо да је логор Јасеновац напуштен тек 1945. године, дакле 2 године након израде карте. Узроци мржње Хрвата према Србима је већ посебна тема која захтева посебну и опширнију анализу. Укратко, хрватски одгој је такав да им се мржња према Србима уграђује од малих ногу. Тај осећај мржње они скривају дубоко у душама, све док не добију прилику да ту мржњу испоље. Очигледан пример су Јасеновац и ратови 90-тих када су Срби убијани на најсвирепије могуће начине само зато што су Срби православци.
Зашто је битно да не заборавимо сва страдања Срба кроз историју, поготово ова учињена од „братских“ народа – комшија? Да би нас опомињало да зло никада не спава и да се некад налази у лику комшије који са нама дели парче хлеба. Јер, управо то се десило Србима у НДХ – мучили су их, сакатили, силовали и убијали дојучерашње комшије Усташе!
Заборав
Заборавивши Јасеновац и остале логоре и опростивши својим џелатима, дозволили смо у ратовима 90-тих да зло поново покаже своје лице, дозволили смо нове погроме, етничка чишћења, масовна убиства, геноцид. Заборављајући и опраштајући геноцид почињен у Јасеновцу, дозволили смо својим убицама да доврше оно што су започели у II светско рату.
Цитираћу део из књиге „Злочин без казне“ аутора Жарка Крстановића:
„Српски политичари пристали су да Јосип Броз 1961. године забетонира јаме безданке у које су хрватски нацисти од 1941. до 1945. године сурвавали наше дједове, очеве, мајке, српску нејач – нашу будућност…..У име лажног братства и јединства, свом народу су наметнули историјску амнезију. Сада то исто у име етнички чисте католичке Државе Хрватске и унитаристичке БиХ затријевају нови „измиритељи“ . Није ли због ћутања ово страдање тешка Божја казна?“
И на крају, имајући у виду сву тежину, сву величину страдања српског народа поготово од „братског“ народа Хрвата, да ли мислите да нам прошлост није битна и да треба да заборавимо?
Заборављајући прошлост, заборавићемо ко смо и поново и изнова дозволити да услед колективне, наметнуте амнезије, будемо жртве изненађени (поново, по ко зна који пут!) што су нам џелати дојучерашње комшије.
Народе српски,памти своју историју и прошлост! Памти да си страдални народ који је поносит, храбар, достојанствен и непонизан!
Прочитајте и ово:
Душан Ј. Басташић: Шта ученици у Србији (не)уче о страдању Срба у Другом свјетском рату (By Српска Рамонда on 23. априла 2020.)