Ko je spasao Savski most oktobra 1944. godine?

U povodu inicijative za imenovanje Savskog mosta nužno je upozoriti na istorijsku istinu: da je most prilikom povlačenja nemačke vojske 1944. spasen zahvaljujući Zemuncima Nikoli Baći Milovančevu i Krsti Krstiću, a da je inicijator akcije spasavanja mosta bio Nikola Milovančev. Punu istinu o tome je svojevremeno napisao publicista Milorad Gončin i objavio ju u svom feljtonu „Na Sremskom frontu“ u „Ekspres politici“ 1972. godine.

M. Gončin je zapisao o tom događaju: „Generali Stefan i Felber nisu znali da su patrioti i ilegalci, nezavisno jedni od drugih, preduzeli mere da osujete miniranje mosta. Na zemunskoj strani to je učinjeno mesec i više dana pre oslobođenja Beograda, kada su ilegalci Krsta Krstić i Baća Milovančev pridobili jednog neprijateljskog graničara da pomaže narodnooslobodilački pokret i učini više nego što je verovao da može učiniti.

Oni su, naime, tako znalački presekli elektični kabl plitko položen u pesak, pažljivo ga izolovali da se ništa ne primeti, ponovo zatrpali, poravnali zemlju i time trajno prekinuli dovod struje do upaljača mina. Nemci nisu bili u mogućnosti da isprobaju postavljeni mehanizam i otkriju prekid dovoda struje. To je bilo presudno da nemački mineri u kritičnom momentu ne postignu uspeh i sruše most. Mostu je, takođe, dotrčao, u jeku borbe, beogradski učitelj Miladin Zarić, izlažući se smrtnoj opasnosti presekao električnu žicu za aktiviranje mina i ostao nepovređen“.

Istina o spasavanju Savskog mosta opisana je i u knjizi „U rovovima Srema“ autora Milorada Gončina (Beograd 1981, sa predgovorom generala armije Koste Nađa!), na stranama 10 i 11, u poglavlju „Zašto most nije srušen“ ! Ta istina je ponovljena i 1997. u izdanju Instituta za savremenu istoriju, u knjizi istog autora „22. srpska Kosmajska brigada“. U fusnoti br. 93 spominje se i svedočanstvo – izjava Krste Krstića o tom događaju, koja se čuva u Zavičajnom muzeju Zemuna.

O spasavanju mosta pričao mi je uoči svoje smrti moj otac Đorđe Milovančev (1927 – 2003), poznati zemunski sportista, višestruki prvak Jugoslavije u motociklizmu (nezadovoljan stanjem u zemlji, otišao je 1962., najpre u Austriju, a zatim u Švajcarsku, gde je živeo od 1963. do 2002). Ovde iznosim očevo kazivanje, koje se poklapa sa istorijskim podacima Milorada Gončina, ali je još malo detaljnije: Nemačka vojska je iz predostrožnosti most minirala sa obe strane, mada je bilo jasno da će povlačenje sigurno biti sa beogradske strane na zemunsku. S obzirom na tu činjenicu, očekivalo se da je miniranje na beogradskoj strani manje važno jer će aktiviranje mina biti sa zemunske strane, tek kada se nemačka vojska povuče iz Beograda. Logično je bilo da Nemci neće minirati most sa beogradske strane, dok njihova vojska još bude na toj strani. Opasnost je pravovremeno uvideo moj deda Nikola Baća Milovančev (1903 – 1955) i otprilike mesec dana pre sudbonosnih oktobarskih dana 1944. napravio plan kako spasiti most. On je vrbovao jednog Austrijanca, podoficira Vermahta, kojeg je poznavao, da omogući deminiranje mosta, garantujući mu život. Reč je održana, ovom čoveku dato je civilno odelo 22. oktobra i on se iza rata vratio u Austriju i tamo živeo (otac se 2002. godine više nije sećao njegovog imena). Kada se nemačka vojska povukla u Zemun, naređeno je rušenje mosta, ali je ono izostalo jer je žica bila presečena sa zemunske strane, delatnošću Krste Krstića i Nikole Milovančeva i uz sadejstvo nemačkog podoficira.

Junački potez Miladina Zarića nije bio sudbonosan jer aktiviranje sa beogradske strane nije bilo pokušano. Osim ovog akta, Nikola Milovančev je vrbovao i jednog domobranskog oficira, komandanta domobranske komore u Zemunu, koja je zahvaljujući njihovom dogovoru, potpuno sačuvana i neoštećena predata partizanima prilikom ulaska u Zemun (o sudbini ovog oficira ću reći samo to da u njegovom slučaju reč nije ispoštovana: jednom je uhapšen, ali je moj deda odmah to saznao i uspeo da ga oslobodi – kada je drugi put uhapšen, deda je saznao prekasno… s obzirom na to da se radilo o prisvajanju kuće ovog oficira u Zemunu i jedinoj mrlji u biografiji jednog istaknutog posleratnog političara, inače časnog čoveka, detalje neću iznositi).

Biografija Krste Krstića, saradnika mog dede Nikole, nije mi poznata. O mom dedi Nikoli Milovančevu, navešću nekoliko najvažnijih biografskih podataka. Rođen je 1903. u Starom Vrbasu, u mešovitoj srpsko-nemačkoj porodici, od oca Georgija i majke Marije rođ. Frik. Godine 1929. započeo je uspešan privredni rad otvorivši na mestu današnje Robne kuće u Zemunu automehaničarsku radionicu (Klajn i Milovančev, zatim Milovančev). Dvadesetih godina bio je član ORJUNE i blizak Svetozaru Pribićeviću (Samostalna demokratska stranka). Bio je srpski i jugoslovenski rodoljub i kao takav pristao da na svom kamionu preveze grupu anglofila i komunista (tu je bio i Mirko Tepavac i mnogi drugi) u akciji demoliranja sedišta pronacističkog zemunskog Kulturbunda u Franstalu, u kasnu jesen 1940. Bio je rezervni kapetan vojske Kraljevine Jugoslavije.U aprilskom ratu 1941. se u auto-puku u Petrovaradinskoj tvrđavi razbežao sav profesionalni oficirski kadar. U tom rasulu, Nikola Milovančev je preuzeo komandovanje i organizovao povlačenje auto-puka do Rume, gde ih je zatekla kapitulacija. U ilegalni pokret se uključio već 1941, kao logična posledica ustaškog terora u Zemunu.

Po kazivanju mog oca Đorđa 2002. godine (dotad se u porodici o tome nije govorilo), deda je 1943, kada se saznalo da ilegalni pokret vode komunisti, odlučio da izađe, rekavši: „Neću da me vode komunisti“. Međutim, članove partizanskog pokreta u Zemunu koji su napuštali pokret zbog nezadovoljsta sa komunističkom nadvladom, komunisti su počeli da ubijaju. Naveče je likvidator pozvonio na vrata i nenaoružanu žrtvu ubio na vratima njegove kuće. Posle nekoliko takvih slučajeva, deda se predomislio, odlučivši da u pokretu ostane ali nikako ne priđe komunistima. U članstvo KP nikada nije ušao a Partizansku spomenicu 1941. je odbio rekavši: „Ne. Borio sam se jer je to bila moja građanska dužnost, a nisam se borio za privilegije!“ Godine 1945. je u Narodnom frontu bio predstavnik zemunskih zanatlija; novembra te godine na referendumu (republika – monarhija) je kao predsednik komisije na jednom biračkom mestu hrabro na kraju glasanja prišao kutijama i ubacio u „ćoravu“ kutiju, za kralja (glasanje je praktički bilo javno, jer kutije za monarhiju nisu bile podložene i ubačene kuglice su odjekivale). Njegova etika mu nije dozvolila da glasa za Tita i republiku; na svu sreću njega, omiljenog među građanima Zemuna, niko od članova izborne komisije nije potkazao UDB-i. Zbog ugleda Nikole Milovančeva u Zemunu, komunisti su početkom 50-ih godina morali da otrpe činjenicu, da je kao nekomunista postao predsednik fudbalskog kluba „Jedinstvo“ (sada „Zemun“), što je u to vreme bilo nezamislivo. Preminuo je marta 1955, u 52. godini života. Na zadnji put ispratile su ga hiljade građana Zemuna, u povorci koja je prolazila Glavnom ulicom; bila je to najveća sahrana posle II sv. rata u Zemunu. Na užas UDB-e, na čelu orgomne pogrebne povorke išla su tri sveštenika, što je takođe u to vreme bio redak slučaj, posebno u Beogradu.

I na kraju, da zaključim: zbog istorijske istine, ako se most naziva po nekome, treba ga nazvati po svoj trojici – i po hrabrom Miladinu Zariću i po dvojici koja su ga stvarno spasila – Krsti Krstiću i Nikoli Milovančevu.

Nikola Milovančev

Izvor: NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO