Ko je potkazao „crvenog generala”

Vršac – I kada je posleratna vlast izvršila najtežu kaznu nad Vrščankom Zorkom Roknić Kragić (1914–1944), profesorkom književnosti (član KPJ od 1940. godine), zbog izdaje narodnog heroja Žarka Zrenjanina Uče (1902–1942), učinila je to „u ime naroda”, baš kao i 10. novembra, 72 godine kasnije, prilikom donošenja prvostepene odluke u Višem sudu u Pančevu o  rehabilitaciji ove Vrščanke.

„Viši sud u Pančevu, dana 10. 11. 2016. godine, javno je objavio rešenje kojim je usvojen zahtev predlagača Dragana Kragića iz Vršca i po sili zakona rehabilitovana Zorka Roknić rođ. Kragić, od oca Arsenija i majke Emilije rođ. Zarić, streljana iz političkih i ideoloških razloga, dana 24. 12. 1944. godine u Vršcu, bez sudske odluke, čime joj je povređeno pravo na život i utvrđuje da su bez dejstva pravne posledice ove povrede. Navedeno rešenje nije pravosnažno, budući da nakon izrade pismenog otpravka odluke u kom će sud obrazložiti razloge iz kojih je istu doneo, stranke će po prijemu prvostepene odluke imati pravo žalbe Apelacionom sudu u Beogradu”, stoji u saopštenju za naš list koje je potpisala portparol Višeg suda u Pančevu Jasna Bodrožić.

Istim povodom saopštenje je izdalo i Više javno tužilaštvo, koje je potpisala portparolka Slavica Bubnjević Crvena, u kome stoji da „smo u ovom slučaju bili protivnik predlagača rehabilitacije i nismo zadovoljni odlukom Višeg suda u Pančevu. Zbog toga ćemo sigurno izjaviti žalbu, jer smatramo da nema osnova za njenu (Zorka Roknić Kragić) rehabilitaciju”.

Postupak za rehabilitaciju Zorke Roknić Kragić pokrenuo je njen bratić, inače, naš poznati stručnjak iz oblasti metalurgije, dipl. inž. Dragan Kragić. Rekao nam je da je zadovoljan sudskom odlukom, „osećanja ne mogu da opišem, jer, ovo je bila borba za čast moje familije, a pri tome nikoga nisam želeo da povredim, već samo da do istine dođem”.

– Imao sam samo devet meseci, kada je moja tetka javno likvidirana 24. decembra 1944, na Gradskom trgu u Vršcu, bez presude. Toga dana u našoj kući je gorela sveća. I tetkini đaci u Učiteljskoj školi bili su uz svoju profesorku (poznatu kao „crvena profesorka”), pozdravljajući je dok su je vezanih ruku sprovodili na gubilište. Pred streljačkim odredom, odbila je povez preko očiju. Dugo se u našoj kući o tome nije govorilo, već smo o tome brat Bojan i ja saznavali na drugim mestima, a posledice po celu porodicu su bile žestoke. Tada već kao „narodni neprijatelji”, nismo imali čime da se prehranimo, pa je naša majka bila pravi heroj, smišljajući kako do hrane da dođe. Oca su nam 1946. godine zatvorili u ćeliju odakle put vodi samo na gubilište. Sreća je htela da ga je jedan čovek iz nove vlasti, obilazeći zatvor u Zrenjaninu, prepoznao i izdejstvovao njegovo oslobađanje. Nekoliko godina kasnije, neko je mom ocu, dok je ćaskao u društvu, poturio metil-alkohol, a potom su ga bez svesti ubacili u voz za Beograd i izbacili kod Kalemegdana. Posle nekoliko dana je pronađen i vraćen kući – potpuno slep. Sedamdesetih godina dolazili su nam ljudi, tvrdeći da tetka nije izdala. U kuću nam je navraćao i jedan bivši oficir Ozne uveravajući nas u tetkinu nevinost, i da je to „ustanovljeno tek kada je ona pogubljena”. Prema njegovim rečima, izdajnik je otkriven i poslat u jedan zatvor u Crnoj Gori, jer nije mogao za isto delo da odgovara, za koje je tetka već – streljana. Pismo slične sadržine dobili smo i od čoveka sa Novog Beograda – priča inženjer Kragić, i naglašava da je i dalje moguće utvrditi ko je izdao Žarka Zrenjanina.

Naš sagovornik nam je izneo i druge sumnje u opravdanost likvidacije. Recimo, dok je u dokumentaciji BIA pregledao izjave tetke Zorke, zaprepastio ga je apsurd: „Strane nisu obeležene, pisane su i ćirilicom i latinicom na pisaćoj mašini, bez imena islednika i zapisničara, a jedna od ’izjava’ datirana je sa 1945. godinom – vremenom posle likvidacije. Štaviše, na svim izjavama koje je tetka ’dala’ potpis je kao onaj na listi izvedenih na streljanje. Verovatno pripada osobi čiji je zadatak bio da posle svega sredi dokumentaciju.”

Kragić se pita zašto su njegovu tetku neposredno posle hapšenja likvidirali, bez suđenja. A znala je mnogo o ilegalcima, partijskom radu, mnoge tajne… Da li je nekome, možda, bilo u interesu da se to ne sazna?

Nakon što je pogubljena u prisustvu velikog broja Vrščana, telo Zorke Roknić Kragić je zaprežnim kolima prebačeno u „kolektivnu jamu” na „Šinteraju” u vršačkom ataru, gde su i ostali „narodni neprijatelji”. „Ocu i majci nije bilo dozvoljeno da preuzmu njeno telo.”

Da bi pokrenuo postupak za rehabilitaciju svoje tetke Zorke, Dragan Kragić je bio obavezan da dostavi sudu i izvod iz matične knjige umrlih. Međutim, njenog imena u tim knjigama nije bilo, pa je morao da uz pomoć dva svedoka dokazuje da je njegova tetka streljana.

Zvanična istoriografija označila je Zorku Roknić Kragić kao izdajnika, odnosno saradnika zloglasnog šefa Komande javne bezbednosti dr Juraja Špilera – „krvnika Banata”. Prema svim važećim dokumentima, profesorka je, nakon što ju je posetila kurirka Žarka Zrenjanina da bi joj prenela njegov poziv da dođe u selo Pavliš, nedaleko od Vršca, i pokupi njegovu odeću radi pranja, pre nego što otputuje u Bihać, na Prvo zasedanje AVNOJ-a, provalila okupatorskoj policiji mesto gde se sekretar Pokrajinskog komiteta KPJ za Vojvodinu i član CK KPJ krije, zajedno sa Strahinjom Stefanovićem, sekretarom Okružnog komiteta KP za južni Banat.

Špiler je sa ostalim važnim članovima rukovodstva policije Banata, Gestapom i SS-divizijom „Princ Eugen”, dan uoči racije 4. novembra 1942. godine, stigao u Pavliš.

Dvojica istaknutih članova oslobodilačkog pokreta pružili su oružani otpor, ali je to bilo nedovoljno, pa je ostalo zapisano da je Zrenjanin pokošen rafalom, nakon što je prilikom pokušaja bekstva bacio bombu, a Stefanović izvršio samoubistvo.

Poginula je tom prilikom i komšinica Vuka Nikić, jer je vojnik iz obruča pomislio da je ova žena pošla u opkoljenu kuću da javi ilegalcima šta se u selu događa.

Branislav Božović u svojoj knjizi „Juraj Špiler”, pored ostalog, navodi izjavu Špilera datu novim vlastima: „Od Langera (rukovodilac Gradske policije u Vršcu) najpre sam čuo da je Zrenjanina provalila jedna žena. Na moje pitanje zašto je odlučila da to prijavi policiji, odgovorila je da je njen muž kao komunista pogubljen, pa hoće na taj način da se osveti što je izgubila muža.”

Božović navodi: „Bila je to Zorka Roknić”, čiji je muž Vasa Roknić, advokat (član KP od 1938) odmah posle okupacije, posle jedne diverzije, uhvaćen i streljan od Nemaca pa – obešen u centru Velikog Bečkereka. I Zorka je tada bila hapšena pa puštena.

Posle akcije u Pavlišu, policija je tela „crvenog generala” i Strahinje Stefanovića kamionom odvezla u Veliki Bečkerek i bacila u masovnu grobnicu.

– Zločine ne treba zaboraviti. Kada je reč o porodici Zrenjanin, nikada nismo bili osvetoljubivi, ostrašćeni, jer smo imali u vidu i druge okolnosti pod kojima se to desilo. Ovakvi slučajevi imaju i vaspitni uticaj na mlade – kaže za „Politiku” Dragoljub Đorđević, predsednik Subnora u Vršcu, kome je Žarko Zrenjanin rođeni ujak. – Iz nemačkih izveštaja može se videti da je „jedino Žarko pao na banalnoj izdaji”. Ne znam koja je svrha ove rehabilitacije: da li se dokazuje da to nije istina, ili se samo potvrđuje da je postojao komunistički režim, što je sada moderno.

Suđenje

Suđenje grupi za ratne zločine počinjene u okupiranom Banatu, sa dr Jurajem Špilerom na čelu, koga su nakon bekstva u Nemačku jugoslovenskim vlastima izručili Amerikanci, trajalo je od 24. novembra do 2. decembra 1948. godine. Drugog dana decembra 1948. godine, Vrhovni sud Autonomne Pokrajine Vojvodine Špileru je izrekao smrtnu kaznu. Proces je održan u Zrenjaninu, pred Krivičnim većem kojem je predsedavao Petar Varga, a pomoćnici su mu bili Stanko Kompić i Antal Stari. Javni tužilac je bio Branko Šinžar.

Spomenik i ulice

Žarku Zrenjaninu, koji je 5. decembra 1944. godine proglašen narodnim herojem, 1952. godine je podignut spomenik, visok tri metra, koji je otkrio Josip Broz Tito prilikom posete Zrenjaninu, 11. maja 1952. godine. I u Vršcu, Ruskom parku, 2. oktobra 1945. godine „Uči” je otkrivena bista. Tada tada su iz Zrenjanina preneseni i uz vojne počasti sahranjeni herojevi posmrtni ostaci. Inače, prema nezvaničnim podacima, više od 50 naselja u Srbiji ima ulicu ovog narodnog heroja.

Autor: Jovica Danilović

Izvor: POLITIKA