Kladite se na Ferdinanda

Glumica Tila Dirije opisala je masovno nacionalističko pevanje po berlinskim kafanama: Jelo se hladi, pivo se mlači, nema veze – rat je

Nije rat odmah izbio, ali jeste podsticana euforija. I to sa mnogo pleh muzike. Ne treba prejudicirati pitanje krivice, ali najveće veselje je izgleda, ipak, vladalo u Berlinu. Barem ako je verovati rečima nemačke glumice Tile Dirije koja je opisala masovno nacionalističko pevanje po berlinskim kafanama: „Jelo se hladi, pivo se mlači, nema veze – rat je!” Više o tome može se pročitati u knjizi „Stoleće mog oca” holandskog pisca Herta Maka.

Srbi van Srbije su još pre izbijanja rata obrali bostan. Možda bismo o tome mogli da porazgovaramo tokom našeg sledećeg skajpovanja u Hagu. Ima li pogodnijeg mesta za srpsko branje bostana od tog grada? Ili možda ipak u nekoj amsterdamskoj kafani? U avgustu dolazim u Prevodilačku kuću kako bih radila na prevodu romana „Večera”. Interesantna knjiga o nasilju. A nastaviću naravno i da tragam po neizmernoj riznici Kraljevske biblioteke. Onda sledeća sesija neka bude početkom avgusta u anarhističkom, slobodoljubivom Amsterdamu!

DRUGA SKAJP-SESIJA: Amsterdam-Antverpen Subota, 26.jul 2014.

Možda je sada lakše kretati na put iz Srbije nego tokom sankcija, ali svakako nije jeftinije. Barem ne ako se karta ne kupi godinu dana unapred. Raznim zaobilaznicama danas sam konačno stigla u Amsterdam. Jedna od mojih usputnih stanica bio je Salcburg. Zahvaljujući bratu koji tamo privremeno boravi, imala sam priliku da prisustvujem svečanom otvaranju Salcburškog festivala koji je – a kako bi moglo drukčije u ovoj jubilarnoj godini – stajao u znaku rata i prisećanja. Čast da svečanim govorom otvori festival zato je teško mogla pripasti nekom drugom nego medijski najrabljenijem istoričaru ovog trenutka: Kristoferu Klarku. U prolazu do svog sedišta načas sam ga videla izbliza. Sedeo je sa svojim sinom odmah iza stolice namenjene predsedniku Austrije. Svojim širokim licem i prosedom bradom podsetio me je na mog prijatelja. Delovao je pomalo neopušteno sred svekolike pažnje koju su mu upućivala sva ta preplanula, ispeglana lica iznad svojih uštirkanih okovratnika i duboko dekoltiranih tirolki. Baš su svi bili pod utiskom Klarkovog relativizma. Tri svečana govora koja su prethodila njegovom bila su, inače, podjednako upečatljiva. Tako sam naučila nešto novo o Frojdu. Ponesen opštom ratnom i nacionalističkom euforijom, navodno je  uskliknuo da je konačno ponosan što je Austrijanac i da odsad sav njegov libido pripada Austriji. Ratom napaljeni Frojd?! Kakvo li je to bilo zarazno ludilo kad su ljudi masovno doživljavali rat kao orgazmično pražnjenje?

Izbor muzike koja je svirana između govora svedočio je, međutim, o disonantnoj i stravičnoj strani rata. A disonantnije i stravičnije od Antona Veberna teško mogu da zamislim. Setila sam se filma u kojem je jedan od likova propratio nečije pevanje primedbom: „Ko to davi mačku?” Šteta što tekst pesama tragičnog austrijskog pesnika Georga Trakla nije mogao da dođe do izražaja od vrištave virtuoznosti soprana. Bilo kako bilo, bio je to događaj vredan pamćenja, pre svega bilo je uživanje slušati izvrsni nemački jezik učenog Klarka, koji se pokazao kao sjajan govornik. Anegdote koje se u ovakvim prilikama sipaju iz rukava kako bi atmosfera bila opuštenija takođe su za mene bile nove. U međuvremenu znamo da su krajem jula 1914. rezultati konjskih trka u Longšanu bili bitniji od vesti sa Balkana, ali za mene je bila novina da je izveštač Bi-Bi-Sija od telegrama s vešću o atentatu pomislio da je tipovanje pobedničkih konja tako da je svojim slušaocima sugerisao da se klade na Ferdinanda, Pucanj i Sarajevo! Možda Klark nijansira svoja izlaganja zavisno od publike kojoj se obraća (nedavno je dao još jedan pomirljiv intervju srpskoj štampi); njegova knjiga će upravo zbog izraženog relativizma ostati nov miljokaz u istoriografiji Prvog svetskog rata.

Put me je posle Salcburga vodio preko Berlina, gde sam sasvim slučajno naletela na drugu staru znanicu: Tilu Dirije, bečku glumicu nastanjenu u Berlinu sa mužem Jevrejinom, koja je jula 1914. podlegla istoj euforiji kao Frojd i mnogi drugi. I koja je, baš kao i Frojd i mnogi drugi, nepune dve decenije kasnije morala da napusti Nemačku. Na nju sam nabasala zahvaljujući takozvanim stolperstajne (Stolpersteine). Berlin se, naime, na lep način podsetio svojih prognanih i ubijenih sugrađana, prevashodno Jevreja, postavljanjem bronzanih kocki u trotoaru ispred zgrada gde su živeli.

Zapinjući o njih u hodu (stolpern – saplitati se), prolaznici na njima mogu pročitati imena tih stradalnika. I Tila je dobila takvu jednu kocku, iako spada u one malobrojne koji su uspeli da izvuku živu glavu tako što je izbegla u – Jugoslaviju.

Nastaviće se

Piše: Jelica Novaković i Sven Peters

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, subota 10. oktobar 2015., str. 24

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.