Кецмановић: БиХ је немогућа држава

„И даље причају о грађанској, мултикултурној и јединственој БиХ, коју ни Срби ни Хрвати неће. Примјер пријестоног Сарајева показује да су Бошњаци замишљали „братство и јединство“ у јединственој држави тако да се сви остали иселе из БиХ“

И даље причају о грађанској, мултикултурној и јединственој БиХ, коју ни Срби ни Хрвати неће. Примјер пријестоног Сарајева показује да су Бошњаци замишљали „братство и јединство“ у јединственој држави тако да се сви остали иселе из БиХ

Наш саговорник је Ненад Кецмановић (1947), професор емеритус, аутор десетак темељних књига, од којих су две објављене код еминентних издавача у Њујорку и Москви. Почасни је доктор Универзитета у Мичигену (САД) и члан Руске академије политичких наука. Истовремено, он је и сенатор и политички саветник председника Републике Српске. Повод за наш разговор је књига његових текстова о Босни и Херцеговини у „постдејтонском“ оквиру Хроника немогуће државе, која се у издању „Катене мунди“ (приредио је Александар Врањеш) недавно појавила у Београду.

Књига Немогућа држава најпре се појавила у бањалучком издању 2007, исте године и у београдском, а неколико година касније у руском преводу, те је продата у тиражу од 20 хиљада примерака, а наслов са корица ушао је у ширу употребу и стекао популарност и мимо ње. Временом се хипербола претворила у сурову политичку реалност БиХ. Текстови сабрани у новој књизи, Хроника немогуће државе која је сада пред читаоцима, представљају ваше недељне коментаре појава и догађаја у БиХ и Републици Српској који су од 2011. до 2015, током више од четири године, сведочили о трансформацији хиперболе у чињенице свакодневног живота. Како је могућ свет у коме се стилска фигура претвара у стварност?

Могућ је тако што је стилска фигура и сама „беиха“ стварност – метафора постмодерних парадокса, фикција, импровизација и контрадикција. Колега који је пратио моје текстове појединачно, једном недељно, а сада прочитао Хронику, вели: „Све си погодио …“ Мени се чини да је по дешавањима од 2011. до 2015, али и прије, и касније, било јасно у ком правцу иде БиХ. Није била потребна видовидост. Хроника немогуће државе је из недјеље у недјељу сaмо потврдила тезу из претходне књиге: БиХ је немогућа држава. Изазов је у томе што је БиХ земља чуда у којој је заиста све могуће – изузев демократска држава.

БиХ су, рецимо, приликом пријема у УН 1992, што је значило међународно признање, представљали један службеник представништва Енергоинвеста, један новинар дописништва Ослобођења и један љекар без држављанства СФРЈ/СР БиХ. Глумили су представнике три народа, а у Сарајеву нико званично није могао да објасни по којој основи. Церемонију је из Њујорка преносила ТВ и јавност се питала ко су и шта су ти људи.

БиХ су у Дејтону, гдје је послије рата обновљена и гдје је скројен њен устав, представљали предсједници двије иностране државе – Србије и Хрватске – те шеф Странке демократске акције (СДА) кога су лажно титулисали као предсједника БиХ иако није контролисао 80 одсто њене територије и био у рату са 60 одсто њене популације.

Никада то што је Холбрук срочио, а они потписали, није стављено на референдум, да Бошњаци, Срби и Хрвати кажу слажу ли се или не, зато што се знало да ниједан од три народа то не би прихватио.

БиХ је земља у којој једна половина не признаје другу, а у оној првој, мало већој половини, која је подијељена на двије четвртине, Бошњаци и Хрвати живе у антагонистичкој коегзистенцији.

БиХ има сложене институције консензусне демократије и, истовремено, диктатуру иностраног протектора, који може да укине све те институције и смјени сваког изабраног политичара. А то су годинама навелико практиковали Вестендорп, Петрич и поготово Ешдаун.

Уставом БиХ је загарантована равноправност народа, а o избору хрватског члана највишег руководства БиХ одлучују Бошњаци. ЕУ би да исправе ову систематски уграђену грешку, али САД не дају, па ћемо ту свињарију гледати и на јесењим изборима.

У Српској је непосредно изјашњавање грађана строго забрањено јер амерички протекторат неће ни да чује шта Срби мисле. Наши учитељи демократије хватају се за пиштољ чим Додик јавно изговори ријеч референдум.

Већ више од две деценије Империја Вашингтон–Брисел настоји да од Босне и Херцеговине направи функционалну државу, али се то не дешава. Зашто БиХ нема шансе да постане самоодржива суверена држава заснована на темељном консензусу свих конститутивних народа?

Не бих рекао да Брисел, поготово Вашингтон искрено желе да од БиХ направе функционалну државу. САД, напротив, желе хронични конфликт. Не замрзнути него на топлом режиму да би га даљинским управљачем темперирали према својим тренутним интересима на Балкану и у Европи. А све и да желе, то би била држава у складу са њиховим, а не интересима Срба, Хрвата и Бошњака коју ту живе. У Сарајеву је на дјелу класична амбасадорoкратијa и тамо само размишљају о томе шта ће рећи „међународна заједница“, односно Вашингтон, Анкара, Брисел, Ријад. Као аргумент потежу капитулантску фразу да су увијек други, велики и моћни, одлучивали о нашој судбини. Требало би, потпуно обрнуто, утврдити шта су локални интереси и компромиси, а онда тражити спољно признање унутрашњег аранжмана.

Етнички и вјерски сложене државе у свијету организоване су као конфедерације, уније, консоцијације, попут Белгије, Швајцарске, Холандије. За ову посљедњу водећи амерички експерт Аренд Лајпхарт пише да протестанти и католици живе два паралелна живота и „сусрећу се само случајно на улици и на одслужењу војне обавезе“. Како те државе ипак нису немогуће него врло функционалне?! Тако што те дубоко подијељене заједнице ипак желе да живе у једној држави. У БиХ, Срби, Хрвати и Муслимани нису никада имали прилику да се изјасне да ли желе да живе у заједничкој држави.

Референдум 1. марта 1992. о сецесији од СФРЈ био је лакрдија са трагичним посљедицама. Замислите, само годину дана послије првих слободних избора 1990, на којима се 80 одсто бирача изјаснило да су политички Муслимани (СДА), Срби (СДС) и Хрвати (ХДЗ), организују референдум који их је третирао као анационалне грађане. Кажу, избори су били као национални попис становништва, а онда им није важно што се 98 одсто Срба претходно на плебисциту изјаснило да хоће да остану са Србијом. Није им важно што је за сецесију била неопходна двотрећинска већина или 66 одсто, а званично је пребројано 64 одсто. Како прије рата, тако ни послије рата тог „базичног консензуса“ нема. У Дејтону је постигнут само „процедурални консензус“ о уставу, систему, законима и процедурама по којима ће БиХ функционисати. Договорено је дакле, како ће три народа у два ентитета живети заједно, а претходно није утврђено да ли уопште желе да живе заједно.

Тврдили су и да је БиХ недијељива по територијално-етничком начелу јер измјешаност има „шару леопардове коже“, и границе би „пролазиле кроз спаваће собе“. Рат је, међутим, узајамним етничким чишћењима створио три национално хомогене територије (РС, „Херцег-Босну“ и бошњачку Босну), дакле нову реалност на терену, али Изетбеговићи и Клинтонови настављају по свом. И даље причају о грађанској, мултикултурној и јединственој БиХ, коју ни Срби ни Хрвати неће. Примјер пријестоног Сарајева показује да су Бошњаци замишљали „братство и јединство“ у јединственој државе тако да се сви остали иселе из БиХ.

Почетком 1991. домаћи лидери су носали под мишком уставе Швајцарске, Белгије и других сложених држава. О консоцијацији, унији и конфедерацији сви су говорили као о природној солуцији. Уз европско посредовање Кутиљера, Караџић, Изетбеговић и Бобан су такав споразум и парафирали у Лисабону, а онда је дошао Ворен Цимерман и Алији рекао: „Муслимански ентитет не долази у обзир, али САД ће подржати јединствену БиХ у којој ће доминирати Муслимани као најбројнији.“ Овај је тако, са гаранцијом суперсиле, ушао у рат против два противника, а НАТО га је спасао тек пред капитулацијом. Холбрук му у Дејтону није дао читаву БиХ, па ни ентитет, него тек пет кантона. Предратни Лисабонски споразум за Бошњаке је био бољи од Дејтонског, а да и не говорим о томе да би сви били поштеђени страдања и разарања.

Босна и Херцеговина никако да се ослободе намесника. Прво је био везир у Травнику, па је дошао Бењамин Калај, а сад, већ две деценије, ето нама „високог представника“. Како то подноси наш народ? Колико још треба да трпи?

Када сам са Милорадом Екмечићем у јесен ’92. „разбистрио ситуацију“, упитао сам га шта мисли да би требало чинити у, није се било тешко сложити, по Србе погубној ситуацији. Рекао ми је: „Издржати! Дизати дреку! Чекати да се промијени однос снага у свијету!“ Јесте потрајало, али се заиста и промијенио. Сјетимо се да је у оно вријеме Мадлен Олбрајт говорила о „америчкој изузетности“ и о томе да је „неправда да огромне природне ресурсе Русије користи само једна држава“, а сад њене насљеднике врло брине повратак Руса на Крим, у Донбас, побједа у Сирији, све веће интересовање за Балкан. Нисмо још стали на зелену грану и ко зна када ћемо. Али народ у Српској је навикао да живи у отпору и под далеко тежим условима. БиХ је била вјековима под Османлијама и Хабзбурзима, прва Југославија је завршила Јасеновцем, друга – Брионским пленумом и „Кардељевом СФРЈ“. Обје су, укључив и БиХ као федеративну републику, направљене након рата и ослобођења од окупатора, а ова независна БиХ је дошла под, назовимеђународну, окупацију управо завршетком рата.

Вашем списку обично додам и Бранка Микулића, који је такође узалудно покушавао да створи босански патриотизам, без кога није могућа јединствена држава. Његов рецепт је био: прекинути везе српске, па и хрватске интелектуалне елите са матицама и промовисати Муслимане као главни стуб БиХ. Протјеривање Рајка Нога, Новице Петковића, Војислава Лубарде, Шешеља и др. из Сарајева били су санкција за „србовање“ и опасне везе са Београдом. Сада је тај присилни интегратор Инцко, који се пита о БиХ колико и Тачи о КиМ. У оба случаја конце вуку САД, али се у домаћем политичком жаргону помињу само у алузијама и плеоназмима (међународна заједница, атлантске интеграције, западни савезници и сл.) као да ће их то умилостивити. Свима боде очи малиган утицај САД у БиХ и да су Американци од ње направили немогућу државу, а сад још безобразно малигнитет приписују Русији, која се у периоду Горбачова и Јељцина овдје није ни видјела ни чула, сем у срцима „малих Руса“. Русофилија је сада постала веће зло него исламски тероризам, Путин гори од Осаме бин Ладена.

Председник Републике Српске Милорад Додик некад је на Западу био слављен као „кооперативан“, а последњих година им је „крв на очима“, и чине све да га смене. Чиме ја заслужио такав преокрет у понашању господара новог поретка на Балкану и у Европи?

Једноставно! Изневјерио је њихова очекивања, али претходно су они разочарали њега. У првој години већ давног првог премијерског мандата, Додик је, као „дашак свјежег вјетра“, приман на највишем нивоу у Бијелој кући, Даунинг стриту, Јељциновом Кремљу, Јелисејској палати, у Пекингу. Нису га импресионирали ни гламуром дочека у великим пријестоницама, ни памећу, ни образом, ни вјештином својих политичара. А пошто је чуо шта се све од њега очекује, вратио се у своје Лакташе љут, али и самосвјестан да се са њима може носити у одбрани српских интереса, јер то, како је говорио, „није ствар снаге него карактера“. Својим односом према високим и ниским представницима, помоћницима замјеника и замјеницима помоћника пренио је то самопоуздање и самопоштовање на српски народ . Наши људи воле кад им он скреше у брк као да су му равни, иако иза њих стоје, веле, и суперсиле. Није Додик ни први ни једини који је превалио тај пут. Слично је било и са Путином. Јељцин га је за насљедника поставио уз амерички благослов, а онда се он отео. Зато се Путин и Додик добро разумију.

Е сад је то узајамно разумијевање, усред антируске хистерије, постало проблем. Проблем је и јединство једног те истог народа у Српској и Србији. Против су Руско-српског противпожарног центра у Нишу, а сад им смета и Декларација o опстанку српског народа.

Ваше научно и животно искуство вам налаже да не ћутите. Пишете, објављујете, настојите да укажете на превласт привида у немогућој држави, која, авај, све више личи на циркус. Колико успевате да разобличите кловнократију с оне стране Дрине? Када ће код нас победити стварност?

Да би побједила стварност, неопходно је најприје разобличити језик доминације који је наметнут у политичкој, дипломатској и медијскоj комуникацији и који је окупирао и наш свакодневни језик. На примјер, ми говоримо о политици међународне заједнице, као да је ријеч о УН, а ради се о политици САД. Говоримо о Хашком суду, а ради се о вашингтонском суду јер су га Американци организовали, себе изузели из његове надлежности и сто посто финансирали, па су и тужиоци и судије играли како им они свирају. Причамо о превентивним интервенцијама, а ради се о пуком насиљу једине суперсиле над земљама и народима који се супротстављају неоколонијализму. Тражи се реинтеграција БиХ иако никада прије није ни била демократски интегрисанa. Језик је тјесно повезан са мишљењем, те на њега директно утиче. Све док се служимо тим конструкцијама „политички коректног“ говора, ми се крећемо у свијету утвара и не разликујемо лаж од истине, чињеницу од фикције, морал од неморала, губимо способност здраворазумног расуђивања. За почетак, треба ствари назвати правим именом, јер појмовна пометња је облик меке моћи којом Запад ефикасно манипулише.

Након тога, треба се вратити на почетак. Шта је био политички узрок рата у БиХ? Која је инострана сила томе кумовала? Зашто се рат у БиХ третирао као спољна агресија, а не грађански иако су у њему четири стране ратовале свако против свих? На основу чега се масовни злочин у Сребреници квалификује као геноцид? Како то да је Хашки трибунал готово искључиво судио Србима? Зашто се не примјењује изворни Дејтон него ревизија коју је наметнуо ОХР?

Како је који лажни одговор раскринкан, тако је питање скидано са међународног дневног реда и лаж је у тишини наставила да траје, чак је подразумијевана као неспорна претпоставка за неку нову обману. Рецимо, Српска грчевито брани Дејтон, иако је то само остатак онога што је потписано у Паризу.

Има ли примера да стварност побеђује политкоректне фикције?

„Побједа стварности“ је и заокрет који је направио хрватски лидер Драган Човић. „Херцег-Босна“ је у борби против бошњачке доминације у ФБиХ и раније имала објективно исте интересе као и Српска у БиХ. Међутим, из лојалности загребачком Горњем граду и Каптолу 25 година су радили против својих локалних интереса. Изашли су на референдум, одустали од Херцег-Босне, ушли у Федерацију са бројно надмоћним Бошњацима. И сада, ето, бију неизвјесну битку за право да сами изаберу свог представника у врху БиХ.

„Побједа стварности“ је и извјесно помијерање акцента у излагању Бакира Изетбеговића на Сабору СДА, које су бошњачки грађанисти напали као одступање од јединствене мултикултуралне БиХ. А ради се о повратку на оно Алијино „Муслимани ће узети онолико Босне колико могу просперитетно контролисати“, или оно из базе на сарајевским графитима „потпиши, Алија, нек’ је наша, па макар к’о авлија“.

Ипак за Српску и Србе најважнија „побједа стварности“ је у томе што је Вучићу најзад дојадило да пружа руку Сарајеву, Приштини, и, посебно, како рекосте, Империји САД–ЕУ, а да га први каменују, други му туку и хапсе министре, трећи га лажу. И послије скандала који се ономад догодио у Митровици, Брисел и Вашингтон су се једва смиловали да осуде тај инцидент јер не доприноси дијалогу. Осуђен је инцидент, као да су починиоци непознати, или једнако криви и жртве и насилници – шиптарска полиција и наредбодавци Тачи и Харадинај. Додик можда дјелује недипломатски оштар у комуникацији са амбасадом САД у Сарајеву, али он има дуже искуство како са њима изгледа дијалог. Надам се да ће Вучић и Додик сада још боље ускладити корак према регионалним и глобалним партнерима који и не морају да буду ЕУ и САД. Не треба имати илузија, Запад нема повјерење у српске лидере и посматра их у пакету, а још мање је мање повјерења у јединствен народ „малих Руса“, као реметилачког фактора на Балкану. У складу с тим и српска политика треба да веже рјешење КиМ за РС.

Али, ако је могуће, потребно је избјећи ситуацију да „велики Руси“ треба нас од њих да одбране, јер бисмо се провели као Сирија. Пола би циљано порушио агресор, а нешто и одбрана, колатерално. Била би то Пирова побједа: на Бајденовој „линији ватре“ не би остао камен на камену. И то је стварност, још за неко вријеме.

(Pečat/ Владимир Димитријевић)

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Ненад Кецмановић: Шеици пуне Босну | Јадовно 1941.

Ненад Кецмановић: Западу је Сребреница алиби за сво насиље …

Кецмановић: ЕУ је у већој кризи него БиХ | Јадовно 1941.

Кад синови Фрање и Алије ударе један на другог – обојица су у …