Nenad Kecmanović: Zapadu je Srebrenica alibi za svo nasilje koje učinjeno nad Srbima

Datum objave: subota, 15 jula, 2017
Objavljeno u Srebrenica
Veličina slova: A- A+

Zašto je genocid potreban Zapadu? Zato da bi opravdali bombardovanje Srpske i Srbije, za obilaženje UN, izolaciju Srbije, smenu i hapšenje Miloševića, iznuđivanje izvinjenja, tamničenje vođa i generala, rušenje Dejtona, otimanje nadležnosti, bacanje bombi sa osiromašenim uranijumom na civile i trgovinu ljudskim organima.

Taman pomislimo da je „slučaj Srebrenica“ posle više od 20 godina i pod pritiskom sve novih dramatičnih događaja u svetu i kod nas, skrajnut na marginu istraživanja, a pojavi se neka nova aktuelizacija ove teme, piše u svom autorskom tekkstu dr Nenad Kecmanović, koji pernosimo u celini.

Udar na Srbiju i Srpsku

Najnoviji pokušaji da se u Srpskoj i Srbiji zakonom zabrani preispitivanje genocida u Srebrenici, učinili su da zbornik radova, upravo pod naslovom „Preispitivanje Srebrenice“, postane aktuelniji danas nego prošle i pretprošle godine kada su sabrani tekstovi premijerno izloženi na dva „tematska skupa u Media centru u Beogradu.

A i bez toga, ostalo je toliko pitanja bez odgovora.

Zašto se u Dejtonu ćutalo o genocidu iako se znalo za masovni zločin u Srebrenici?

Zašto je obaveštajni dosije Srebrenica, smešten u UN, nije bio dostupan Haškom tribunalu?

Zašto se u Hagu nije sudilo izvršiocima masovnog zločina nego oficirima i političarima koji nisu znali, a trebalo je da znaju šta se zbiva na terenu?

Zašto su ignorisana pisana svedočanstva lokalnih komandanata Meholjića, Mustafića, Orića o „dogovrenom genocidu“?

Zašto je zanemareno svedočenje da je reis Cerić sugerisao Aiji Izetbegoviću da aranžira spektakularna masovna stradanja koja imaju veći medijski efekat nego mnoštvo manjih?

Zašto u Hag nije pozvan Klinton, koji je tražio 5.000 muslimanskih žrtava odjednom kako bi dobio podršku američke javnosti za oružanu intervenciju?

Ova i mnoga druga pitanja inspirisala su dvadesetak stručnjaka među kojima su Radovan Radinović, Džonotan Rupert, Anja Filimonova, Stefan Karganović, Veljko Đurić Mišina, Aleksandar Pavić, Nemanja Dević i Ratko Škrbić.

Visoki zapadni obaveštajni oficiri na važnim punktovima – Džon Šindler i Karlos Martins Branko – tvrde da je je u Srebrenici pobijeno 2.000 Bošnjaka i isti broj Srba u selima oko Srebrenice.

Ta crna simetrija žrtava u gotovo u isto vrijeme i u istom ataru, mogla je da postane idealno mesto zajedničkog suočavanja sa prošlošću, katarze i međusobnog pomirenja. Nažalost, Srebenica je iz godine u godinu samo povod novih razdora.

Sa Bošnjacima izgleda nije moguć racionalan dijalog o Srebrenici – o objektivnim okolnostima, broju žrtava, forenzičkim nalazima, političkom kontekstu, a prije svega o pravnoj kvalifikaciji ovog masovnog zločina. Njima je potrebno da to bude baš genocid.

Prvo, zato što pri relativno jednakom broju žrtava u odnosu na broj sunarodnika, genocid treba da pokaže da je njihova žrtva ipak bila veća i teža, da su drugi bili gori od njih i da su ih zato porazili u građanskom ratu. I drugo, možda i važnije, za Bošnjake je Srebrenica postala osnivačka žrtva položena u temelje nacije.

Dok su ostali narodi ne samo na ovom prostora postajali nacije vekovnom borbom za oslobođenje, muslimani su od verske skupine to zvanično postali političkom odlukom komunističke vlasti. Njihovo preuveličano i krivo kvalifikovano stradanje u Srebenici treba to simbolički da nadomesti.

Za Bošnjake je Srebrenica tako postala ono što Hrvati hoće da naparave od Križnog puta, a čega Srbi imaju na pretek – od Kosovskog boja, povlačenja preko Albanije, Velikog i Drugog svetskog rata pa do odbrane od agresije NATO-a.

Preispitivanje istine

Stari Izetbegović u svojim Sećanjima i piše da je to žrtva koju svi narodi moraju da plate pa ista sudbina nije mogla da mimoiđe ni Bošnjake.

Otuda paradoks da, iako je 90 odsto Bošnjaka stradalo na drugim lokalitetima, preživeli i potomci danas jedino govore o Srebrenici i svoje pokojne preukopavaju u nacionalno svetilište u Potočarima.

Sarajevski neđeljnici Dani i Slobodna Bosna odavno su objavili kontraverzne podatke o tzv. dogovorenom genocidu i opozicija ih koristila u političkim obračunima sa SDA, ali u kolektivnoj svesti je ostalo nedodirljivo: genocid sa preko 8.000 žrtava.

Broj žrtava, u krajnjoj liniji, i nije presudan, a sve je u stvari počelo od nebulozne haške redefinicije genocida, po kojoj ne mora da postoji plan za uništenje jedne rasne, verske ili nacionalne grupe na kontrolisanoj teritoriji, pa je eto moguće da se počinitelj genocida pobrinu za žene, decu i starce i prevezu ih do najbliže bezbedne teritorije izvan ratnih dejstava.

Indikativno je da su u Sarajevu već u prvim mesecima rata, kada je još važila klasična definicija genocida, uporedo sa propagandom o 300.000 muslimanskih žrtava, formirana čak dva centra za istraživanje genocida nad Muslimanima. Izgleda da je scena za genocid bila postavljena prije nego što je rat i počeo.

Kada je posle rata ustanovljeno da je broj žrtava neuporedivo manji i recipročan, Hag je našao rešenje u promeni definicije genocida i dodao kategoriju „udruženi zločinački poduhvat“ koja je ranija korišćena jedino u suđenju mafiji.

Na osnovu pogrešnih premisa bilo je moguće izvesti konkluziju da je svaki Srbin genocidan. Bilo je dovoljno i da se samo u jedom slučaju presudi genocid, pa da istu kvalifikaciju preuzme i Međunarodni sud pravde i da za genocid bude optužena država Srbija.

Zahvaljujući Zapadu, Srebrenica je postala i međunarodno svetilište, na godišnjice redovno dolaze evro-američki lideri da se poklone žrtvama genocida, a za pomen istom broju srpskih žrtava u obližnjim selima neće da znaju.

Zašto je genocid njima potreban

Zato da bi opravdali bombardovanje Srpske i Srbije, za obilaženje UN, izolaciju Srbije, smenu i hapšenje Miloševića, iznuđivanje izvinjenja, tamničenje vođa i generala, rušenje Dejtona, otimanje nadležnosti, bacanje bombi sa osiromašenim uranijumom na civile i trgovinu ljudskim organima. Genocid nad Bošnjacima trebalo je da bude alibi za svo nasilje nad Srbima.

Za Zapad međutim nije problem što će biti uhvaćeni u laži. Nije ni prvi ni jedini put.

Ali, monteri genocida u Srebrenici svesni su da njihovu konstrukciju više neće moći da zaštiti nedodirljiva moć jedine globalne supersile, da je ta moć u opadanju, da se rađa multipolarni svet sa više suverenih velikih igrača koji sarađuju u vojnom, ekonomskom i političkom otporu njenom monopolu.

Britansko-američka rezolucija u Savetu bezbednosti kojom bi UN potvrdile laž o srpskoj genocidnosti bio je taj master-potez koji bi sve ođednom i definitivno rešio, a nije prošla samo zahvaljujući ruskom vetu.

Ako nekom strancu i padne na um da to ospori, moći će da ga zalepe da su Srbi sami priznali da su genocidni. U tu svrhu poslužila su sva ona silna izvinjenja iz Beograda i Banjaluke i poklonjenja žrtvama genocida u Potočarima – purgatorijum kroz koji je morala da prođe svaka nova garnitura srpskih vlasti.

Ni to im nije bilo dosta, jer su van kontrole ostali naučnici, novinari, pisci, naspram manjine unajmljenih za buđenje nacionalnog stida zbog genocida koji se nije dogodio.

Zato nam se sada nameće dopuna krivičnog zakona članom protiv osporavanja genocida.

To je u Srbiji već uslovno učinjeno, a zamalo i u Srpskoj uz pomoć dvojice Srba u Savetu ministara BiH.

Drakonskim kaznama Karadžiću i Mladiću, Haški sud će završiti posao i, kako je objavljeno, Sarajevu ustupiti dio arhive. Onaj drugi dio u kome stoje sakrivene istine o Srebrenici smestiće u trezore palate na Ist riveru sa embargom na 50 godina.

Angažovati i Handkea i Kusturicu

Ukratko, na ovaj ili onaj način, blizu su cilju da začepe usta, zavežu oči, zagluše uši i zatarabe mozak svima koji bi da još nešto kažu o Srebrenici. Mora da ih tajne strašno optužuju kad ih toliko kriju.

Teško je probiti međunarodne institucionalne blokade koje dolaze iz najviših anglo-američkih centara globalne moći, ali zašto uz podršku Rusije da ne iniciramo nešto poput Raselovog suda za američke zločine u Vijetnamu, u kome je svoevremno učestvovao i naš istoričar Vladimir Dedijer?

Mislim na jedan neformalan međunarodni sud sastavljen od pravnika, političara, diplomata, naučnika, književnika, novinara – nezavisnih intelektualaca od profesionalnog i moralnog ugleda, koji su već javno izrazili sumnju u mit o Srebrenici.

Takvih je danas manje nego u ono vrijeme. Ali, među njima vidim književnika Handkea, novinara Čivikova, sudiju Antonetija, reditelje Kusturicu i Mihalkova, pisce-svedoke Džona Šindlera i Karlosa Branka i druge.

Stručnu podršku mogao bi da im pruži Istorijski projekat Srebrenica Stefana Karganoviča, sa pionirskim zaslugama u ovoj oblasti. A obavezna literatura bio bi im zbornik „Preispitivanje Srebrenice“ koji su ove godine zajednički objavili Muzej holokausta, Fond strateške kulture i Predstavništvo RS u Beogradu, uz rizik zatvora do pet godina.

(FSKSRB)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Zašto kad kažeš „Srebrenica“, nikad ne kažeš „Bratunac“ – spisak srpskih žrtava 

Nema srpskog sela u okolini Srebrenice i Bratunca koje nije gorjelo (VIDEO)

Jelena Jelisavčić – Srebrenica – genocid nad istinom

Mira Lolić Močević: Dan kada je oslobođena Srebrenica




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top