Katolička crkva zatrla uskoke

U izdanju Srpskog narodnog veća iz Zagreba nedavno je predstavljena nova knjiga Dragana Vukšića „Žumberački uskoci“, neverovatno putovanje u, umnogome zaboravljenu, srpsku istoriju u kojoj se mešaju mitovi, legende, ali i surovo unijaćenje od Rimokatoličke crkve.

– Reč je o Srbima koji su se na područje Žumberka, teritorije oivičene hrvatsko-slovenačkom granicom, Samoborskim gorjem, rekom Kupom i putem Metlika – Novo Mesto, naselili u okviru četiri seobe, u periodu od 1530. do 1540. godine. Žumberački uskoci prvi su izborili prava i status na teritoriji Habzburške monarhije i faktički su bili prvi vojnici – krajišnici kasnije osnovane Vojne krajine, ali i prva organizovana srpsko-pravoslavna grupa na teritoriji jednoverske rimokatoličke Habzburške monarhije – priča Vukšić, pukovnik u penziji koji se, posle političkih i vojnih tema, odlučio da napiše knjigu o narodu i kraju kome i sam pripada.

– Žumberak je do 13. veka pripadao Hrvatskoj, a od tada, sve do ukidanja Vojne krajine imao status „unutrašnje austrijske pokrajine“. Nisam siguran da su se ikada u istoriji manjom etničkom i verskom skupinom bavili toliki carevi, kraljevi, rimske pape i pravoslavni srpski patrijarsi… – priča ovaj autor.
Prema prikupljenoj istorijskog građi, u Žumberak se kroz četiri seobe (1530, 1531, 1538 i 1539), doselilo oko 3.500 ljudi sa područja Glamočkog polja, Une i Unca, Srba i Dalmacije.

Trag u vremenu

Knjigu „Žumberački uskoci“ očekuje beogradska promocija, a Dragan Vukšić kaže da se odlučio na ovu temu iz prostog razloga da se ostavi trag u vremenu.
– Žumberak umire, u etničkom i sociološkom pogledu. Uskoro tamo neće biti potomaka žumberačkih uskoka. Pitaće se: ko su bili ti ljudi, šta se s njima dogodilo? Valja ostaviti traga – što nije napisano, nije se ni dogodilo.

– U „bratsku hrišćansku“ Habzburšku monarhiju „uskakali“ su uglavnom uz pomoć vojske, pod borbom s Turcima. Veći deo uskoka potiče sa područja današnje Crne Gore, Raške, Kosova, Polimlja, Hercegovine i južne Dalmacije. Drugi deo potiče sa područja severoistočne Srbije, a počeli su da se sele posle pada Smedereva. U carskim dokumentima zovu ih na latinskom Serviani (Srbi) i Rasciani (Raščani), ali i „Vlasi“, zbog posebnog društvenog statusa, što su mnogi zloupotrebljavali i u etničkom (nacionalnom) smislu – priča Vukšić.

Prema istorijskim izvorima, 1835. godine u Žumberku je živelo oko 7.000 uskoka, u 600 domaćinstava i više od 80 etnički i religijski čistih sela, koja nose nazive po prezimenima rodova. Samo devet sela je bilo mešovito, jer su u njima prva prazna staništa dobile uskočke vojvode, a 18 sela je bilo hrvatsko-katoličko.

Omekšavanje „dinarskog elementa“

Dragan Vukšić kaže da je poenta njegove knjige da skrene pažnju na unijaćenje Srba Žumberka.
– To je stvarnost mog naroda, više od četiri stotine godina. Jedinstven cilj tog „udruženog zločinačkog poduhvata“ je da žumberački uskoci prestanu da budu ono što jesu, da se odreknu i zaborave ko su, šta su i odakle su i da postanu ono što nisu. Unijaćenje, proglašavanje Vlasima i senjskim uskocima su samo sredstvo za omekšavanje „tvrdog dinarskog elementa“, metod radi ostvarivanja krajnjeg cilja – odnarođivanja i pohrvaćivanja – kaže Vukšić.

– Najviše uskoka bilo je 1890. godine – skoro 10.000. Danas ih ima do 500. U knjizi se nisam bavio prebrojavanjem ljudi na nacionalnoj osnovi, već sam pokušao da dokažem etničko poreklo žumberačkih uskoka; osudim odnarođivanje i prebrojavanja od strane popova i hrvatske istoriografije i naglasim da je pravo svakog pojedinca da se nacionalno izjasni kako želi – objašnjava naš sagovornik i podseća da su upravo Srbi iz Žumberka bili na meti surovog „udruženog poduhvata“ pokatoličavanja, a da taj „krst“ nose i danas.

– Žumberačkim uskocima nikada nije bilo lako da budu ono što jesu. Od doseljavanja su bili, danas su i biće dok ih bude, strano telo: dotepenci, Vlasi, raskolnici, pravoslavni šizmatici i troprstaši i sve u tom smislu. Najteže je, ipak, bilo za vreme prisilnog unijaćenja sredinom 18. veka, za vreme Prvog i Drugog svetskog rata, „hrvatskog proljeća 1971“, a o raspadu Jugoslavije da ne govorim. Žumberčani su voleli Jugoslaviju kao niko drugi, pa su u kritičnim trenucima nalazili utočište u jugoslovenstvu. U razbijanju Jugoslavije učestvovali su, koliko znam, samo neki nečasni pojedinci.

Autor: Đ. Barović

Izvor: Vesti online

Vezane vijesti:

Nikola Milovančev: O Srbima i pravoslavnoj veri na …