Katolička crkva i nacizam u Evropi

Katolička crkva je aktivno podupirala napredak fašizma u Europi. U Portugalu je podupirala Salazara. Kardinal Cereira (diktatorov prijatelj) je izjavio kako Salazar ima Božansku misiju vladanja Portugalom. U Austriji je Crkva poduprla Dolfusov i Šušnigov austrofašizam. Primas Inicer je bio glavna podrška režimu. Kasnije je podupirao i nacistički Anšlus.

U katoličkoj Poljskoj Crkva je stala na stranu Pilsudskog (i njegovih naslednika). Poljski režim je anektirao delove Ukrajine i Belorusije i promovisao nasilnu akulturaciju dveju nacija. Ukrajinski i Beloruski jezik su u pravoslavnoj crkvi bili zabranjeni. Mnogi su pravoslavci (čak i sveštenici) bili zatvarani i pogubljeni. Pravoslavne su crkve uništili moćni Poljski katolici. Ta je represija trajala skoro dvadeset godina (zaustavljena je tek invazijom na Poljsku 1939.). Vatikan je sve prećutno odobravao. Ta progon  Ukrajinske manjine poslužio je kasnije Ukrajinskoj pobunjeničkoj armiji (UPA) kao navodni razlog za masakr nad 100000 Poljaka u Voliniji.

U Italiji je Crkva s Musolinijem potpisala sporazum koji je katolicizam promovisao u državnu religiju. Žrtvovala je dobar deo svojih vlastitih udruženja (uključujući i don Sturzovu Narodnu stranku, s ciljem pomaganja Musoliniju da učvrsti svoju diktaturu): sve je, osim Katoličke akcije, valjalo biti integrisano u fašističke organizacije. Vatikan je obećao da Katolička akcija neće ogresti u antifašističke akcije. Mussolinija je papa, nakon što je ovaj potpisao Lateranski ugovor, okvalifikovao kao ‘čoveka koga vodi Božje proviđenje’. Diktator 1932. od pape prima Zlatnu ostrugu, jedno od najviših odlikovanja koje dodeljuje Država Vatikanskog Grada. Vatikan je takođe podržao i Italijansku invaziju na Abesiniju, i to pod izgovorom da su italijanski vojnici nosioci hrišćanskih vrednosti. Ti “dobri” ‘Hristovi ratnici’ počinili su nebrojene grozote nad abesinskim ‘varvarima’ kao što je, na primer, upotreba bojnog otrova iperita.

U Nemačkoj je, u martu 1933., katolička stranka Zentrum, na čijem je čelu bio sveštenik (Ludvig Kaas), glasala za to da Hitler dobije odrešene ruke (Zakon o punomoćju, koji je prošao u parlamentu, dao je neograničenu moć izvršnoj vlasti): Hitler je tako dobio većinu od dve trećine, koja mu je bila potrebna za diktaturu. Hrišćanskim je dobročinstvom Zentrum (a i Vatikan) pristao zatvarati oči pred nacističkim zločinima. Kasnije je Crkva počela pregovarati s Nemačkom oko sporazuma: u tom je scenariju žrtvovan Zentrum, tada jedina značajna stranka koju nacisti nisu zabranili. Zapravo im je ona pomogla da se dokopaju vlasti. 5. jula 1933. Zentrum je ukinut Vatikanskom molbom (čiji je sekretar bio Paceli, budući Pio XII), čime su širom otvorena vrata Hitlerovom NSDAP-u, koji je postao jedina stranka (Nemačka je, zbog važnih glasova Zentruma, potpisala sporazum s Vatikanom; sve u svemu, bio je to čisti klijentelizam).

Hitler se u Main Kampfu, knjizi u kojoj je najavio svoj politički program, deklarisao kao katolik. Takođe je tvrdio kako je uveren da je ‘Božje oruđe’. Katolička crkva nikad nije u svoj Indeks unela Mein Kampf (za razliku od dela Rusoa, Sartra, Paskala i Voltere), čak ni pre nego što je Hitler došao na vlast. Možemo zaključiti kako Hitlerove ideje Crkvi nisu bile neugodne. On je to prepoznao pa je javnim Nemačkim školama nametnuo svakodnevnu molitvu Isusu, a frazu ‘Bog s nama’ dao prišiti na odore Nemačke vojske. Podupirala ga je i protestantska crkva, a na njihovo je čelo postavio naci-protestantski pokret zvan “Nemački Hrišćani (Deutche Christen) koga je vodio pastor Ludvvig Miler. Miler i ostali vernici (katolici i protestanti) su postali članovi Hitlerovog NSDAP-a. Biskup Aloiz Hudal (član NSDAP-a) izdaje knjigu koja pomiruje razne aspekte katolicizma i nacizma. Brani arijevsku viziju hrišćanstva. Hudala Vatikan nikad nije osudio. Hudal je kasnije pomagao nacistima da pobegnu iz Europe.

U Španiji su vojnici pokušali izvesti državni udar, ali to se pretvorilo u građanski rat. Crkva ih je pomagala, sveštenici i biskupi su blagosiljali Frankove topove, raskošno i uz Te Deum (ranohrišćanski napev, op. prev.) slavili njegove pobede protiv legitimne republikanske vlade (koja je bila privela kraju privilegije klera). Rat je odneo blizu milion života, a Franko je streljao sve zarobljenike. Pokazao je da je prepoznao pomoć svojih svetih saveznika imenujući razne članove Opus Deia u svoju vladu. Uticaj Opus Dei-a je rastao s Frankovom diktaturom, sve do tačke kad je više od polovice ministara bilo iz redova ove časne katoličke institucije. Franko je zabranio sve religije osim, očigledno, katoličke. Vatikan nikad nije osudio taj progon.

U Slovačkoj (koja je bila nacistička marioneta) je samilosni otac Jozef Tiso preuzeo vlast te podsticao nasilni progon opozicije, cigana i jevreja (deo je tih žrtava bio deportovan u Aušvic). Vatikan nikad nije ekskomunicirao tog “primernog” sveštenika (za razliku od sveštenika koji su branili upotrebu kondoma, abortus, okončavanje klerikalnog celibata, itd.) Tiso je pomogao Hitleru da zauzme katoličku Poljsku. Vatikan nije osudio dvojicu diktatora, iako je imao saznanja da je zauzimanje Poljske temelj za buduću invaziju na SSSR (koga je Crkva mrzila). Papa je doslovce izdao Poljsku.

U Francuskoj (Vihy) Crkva je deklamovala: “Peten je Francuska”. Više je preferirala višijevsku parolu rad-porodica-domovina nego republikansku sloboda-jednakost-bratstvo, koja ju je uvek plašila. Peten je suspendovao svetovnost države, usvojenu 1905., i obnovio privilegije klera. U zamenu je kler zatvarao oči pred zločinima Petenovog režima.

U Belgiji je katolička crkva podržala fašistički pokret Reksizam (ime potiče od Christus Rex), na čelu koga je bio pobožni Leon Degrele. Na njega su kasnije uticale Hitlerove ideje. Tokom Drugog svetskog rata Degrele se okreće službenom nacizmu i vodi SS Valonie, čiji su članovi bili i kapelani. Otac Karnel Veršaev je postao kapelan SS Langemark (oformljena od flamanskih Belgijanaca). Ta su dva “primerna” katolika pobegla iz Belgije (kolaboracionisti su ih osudili),  pa su van zemlje proživeli ostatke svojih života.

U Hrvatskoj je Crkva u potpunosti (i aktivno) podupirala zločine Ante Pavelića. Oko milion je ljudi (Srba, Roma, Jevreja, Hrvata antifašista, itd.) brutalno ubijeno. Strašni su ustaški zločini šokirali čak i naciste, Pavelićeve saveznike. Sveštenici su učestvovali u ustaškom genocidu. Pobožni su oci takođe promovisali nasilno preobraćenje Srba u katolicizam, pod pretnjama mučenjem i smrću. Mnoge su pravoslavne crkve uništene, a pravoslavni je sveštenstvo trpelo strašnu svirepost pobožnih Ustaša. Pavelićev je režim stvorio strašni koncentracioni logor Jasenovac, u čijoj je upravi  bio i sadistički franjevac Filipović (‘Đavolji brat’). Čuvari su u Jasenovcu hladnokrvno ubijali žrtve noževima, sekirama, čekićima i drugim okrutnim metodama. Franjevac Brzica, čuvar u Jasenovcu, dekapitirao je preko hiljadu zarobljenika. Pavelić i druge pobožne Ustaše uspeli su pobeći iz posleratne Evrope uz svetu pomoć Vatikana. Do sada Vatikan nikad nije zamolio za oproštaj zbog saradnje s Pavelićem.

U Sloveniji je biskup Gregori Rozman vodio strašnu pronacističku miliciju. Rozman je na kraju pobegao iz svoje zemlje, tražen kao ratni zločinac (poput pobožnog ustaškog biskupa Ivana Šarića).

Tokom Drugog  svetskog rata Vatikan je bio vrlo dobro upoznat s nacističkim zločinima. Papa Pio XII je pomislio osuditi naciste, ali je odustao zbog svog zadrtog antikomunizma, misleći da bi Ruska pobeda bila gora od nacizma (Vatikan je smatrao Hitlerovu invaziju na SSSR ‘hrišćanskim pohodom protiv boljševizma’). U poruci odaslanoj putem radija na Božić 1942. Pio je XII. kritikovao komunizam, a ne Hitlera i njegove sluga (Tisa, Pavelića, Petena, Franka, Musolinija…). U božićnoj je poruci progovorio o “stotinama hiljada ljudi koji su bez vlastite krivice, poneka samo zbog nacionalnih ili rasnih motiva, predodređeni za smrt ili na progresivno istrebljenje”, ali nije spominjao niti nacističke žrtve, niti nacističke krvnike. Tokom 1943. nacisti su okupirali Rim. Nacistički je teror došao pred vrata Pape. Oni su proganjali Jevreje, komuniste i druge grupe. 23. marta 1944. grupa gerilaca napala je nacističku komandu i ubila 33 osvajača. Ovaj je herojski čin Vatikan dugo kritikovao kao teroristički. Nemački je odgovor bio hladnokrvno ubojstvo 335 Italijana u Ardeatinskim jamama pod komandom Eriha Pribkea. Sveta je Stolica tek jednostavno žalila za ljudima koji su žrtvovani ‘umesto krivaca’. Drugim rečima, Papa se nije protivio tome što su streljani bili članovi italijanskog pokreta otpora. Pia XII. nisu brinule žrtve nacizma ili nacistička okupacija, već partizani koji su se borili za oslobođenje Italije. Bojao se da bi nagli odlazak Nemaca mogao prepustiti grad u ruke komunističkih boraca. Unatoč tome, Vatikan je pomagao nekim izbeglicama pred nacistima kada je uvideo da je nemački slom neizbežan. Nakon rata, Vatikan je pomagao Mengeleu, Ajhmanu, Pribkeu i drugim nacistima da pobegnu iz Evrope kroz poznatu mrežu bežanja zvanu “Pacovski kanali”.

Crkva je podupirala i profašističke diktature u Latinskoj Americi. U Argentini je sarađivala s represivnkim sistemom, a sveštenici su čak učestvovali u mučenjima i ubistvima protivnika, uključujući i takozvane ‘letove smrti’, gde su protivnici bili pobacivani u more. Crkva je takođe pomagala represiju nad manjinama (Jehovini svedoci i homoseksualci, na primer). Katolički su disidenti, kao na primer biskup Angeleli, bili ubijeni, a Crkva je na to samo ćutala. Crkva je takođe podržavala Pinoče, Somozu, Stroessnera, Trujilla i druge fašiste iz regije.

Prevod na hrvatski – Ivan Tomašić, obrada – CEOPOM Istina

Izvor: CEPOM

Vezane vijesti:

Hjubert Batler o Katoličkoj crkvi i NDH | Jadovno 1941.

Ekumenizam – grljenje zaklanog i koljača | Jadovno 1941.

Srboljub Živanović: Zločinačka Rimokatolička „crkva“ u Hrvatskoj