Прође пар дана, кад у горњи крај из вароша прођоше два камиона и једна “марица”. Код нас је била Цвијета Поповића и њен син Живко. Сви гласно закључимо: „Сигурно ће нас купити“. Нама двојици кажу да бјежимо у ископану рупу у штагљу и да се никоме не одазивамо. Сијена је било мало, па смо се лако подвукли у простор кога су омеђавали високи и дебели подсјеци. Преко подсјека били су дуги комади дрвета, а унакрст преко њих краћи комад. Тако сијено није било на земљи иако је дијелом пропадало и висило између те “мреже”. Смјестили смо се у ту рупу која је била плитка можда пола метра. Недуго затим уђе

Негдје у пола зиме истом везом дошла је обавијест да је Тито краљу Петру II забранио повратак у Југославију! То је била велика и, за нас, некако чудна вијест. Ми волимо друга Тита, волимо партизане, па и ми смо некакви партизани, али смо и Срби. Ми смо страдали зато што смо Срби. Кад је на простору Хрватске на фронту издана Југославија, гажене су и паране слике краља Петра. Нашим ухапшеним и мрцвареним очевима, браћи и стричевима, ујацима и братићима усташе су упућивале најпогрдније ријечи уз спомињање краља Петра. Све до оне узречице: „Нека вам сада краљ помогне“! Уз те повике су клани, убијани, мрцварени и у бездане бацани. А сад?!

Једног дана са суварком је донијела и велику вијест. То никоме нисмо смјели причати јер до тада то нисмо нигдје дознали. Каже да су Американци заузели Италију, да је пукла осовина Рим–Берлин. Нисмо знали каква је то осовина, али доста је било да су Американци заузели Италију. Касније се објашњава да се Хитлерова и Мусолинијева машина више не може котурати преко Руса, Американаца и Енглеза. Сада та машина има само Хитлеров котач! Сад је значење пуцања осовине јасно. Онда сазнајемо да су Американци ухватили и Мусолинија. Послије неког времена, до Бујићке је навратила кума Ката Грубића. Она живи у варошу. За комшије има Хрвате Смолчиће. Један од њих, Мартин, укључен

У вријеме тих јесенских радова почеше да ме боле зглобови. Најприје упала зглобова у лактовима. Уз јаке болове једва могу да исправим руке у лакту. Покушавам по два-три пута док их не испружим. Ускоро почеше да ме боле и кукови. Ишао сам љекару и на крају ми он препоручи бању. Најближа бања је била у Дарувару. Њу је доктор и препоручио. Мама је одлазак уговорила са кумом Брицинком, Маријом Босанац, женом брице Милана Босанца који је отјеран са осталим Србима из Грубишног Поља у Копривницу, али је на крају завршио у Јасеновцу. Она је у Дарувару имала сестру Јулку Башић. То је мајка Милана Башића, који је у неко вријеме

Кума Драгана Јовановић из Сталовице нам је готово свакодневни посјетилац. Она је прави мушкарац. Уз мамину и Јованкину помоћ она је испекла ракију од шљива, којих је ове године било доста. Направила је и гредељ за плуг јер је стари био сломљен. Лијепо га је ођељала са пођељачем, провртала потребан број рупа за заворањ и на њега припасала плуг са лемешом. Орнице су биле у употребљивом стању. Од некуда је донијела горњи дио јарма, а доњи и плетнице је сама направила. Наметнула је мами идеју да ће помало “презати” краве у јарам, да се уче вући кола. То ће она радити у дворишту како краве не би побјегле ако се

Ноћна пушкарања око Грубишног, Зденаца и В. Грђевца су све чешћа. Некад се даде јасно разлучити да се пуца у сва три мјеста. Послије такве једне ноћи, већ је добро свануло, у тренутку кад је чело колоне спавалаца у „жици“ прошло мимо наше куће, запуцаше пушке. Наста трка, враћа се колона назад, има и некакве вике у тој гужви, у некаквом полутрку одоше сви назад. Тек што смо средили дојмове, кад опали пушка, ту негдје из дједовог дворишта, а послије тога просу се рафал ту испред наших прозора. Погледасмо опрезно кроз прозор и видимо усташу у граби испред Трегнерове куће, а ниже њега још двојицу. Више се не пуца. Трегнерови

Помало долазе мразеви, ујутру је хладно па стоку истјерујемо касније, кад се сунце мало подигне. Неки говедари већ остају “нацјелдан”. Дођу касније кад сунце већ јаче грије па остану до предвечер. Они други долазе раније па се враћају око подне јер имају телце који сисају, а неки и у подне доје (музу краве), особито оне које су стелне – да рано “не пресуше”. Готово сваке ноћи се понешто пуца. Ујутру повремено, прије повратка са спавања у „жици“, усташе прошетају грабама према горњем крају села, да виде има ли партизана. Јучер у ноћи доста се пуцало негдје у Г. Рашеници. Уз појединачне пуцње било је и рафала, а чуле су се

Ливаде су покошене па на њима чувамо краве. То су велики простори. Само повремено враћамо краве – онда кад дођу до неких кукуруза који су посађени ту поред ливада. Направили смо “кључ” за љуљање. Нетко је срушио храст па смо ми донијели “наџаке”, окресали једну јаку и подугачку грану храста тако да је имала један краћи и један дужи крак. Пошто смо се попели на један други храст, онај краћи смо, што гурајући, што вукући, заквачили за јак огранак, а онај дужи крак је готово дотицао земљу. Њега смо прикратили, те попријеко чавлом прибили комад дрвета, дуг неких пола метра до метар. Сад окорачимо ногама дужи крак “кључа”, сједнемо на

Послије једне ноћи (током које је било много пуцњаве и након које је колона оних који спавају у “жици” јако каснила у повратку својим кућама), до међаша између посједа мога дједа Миле и нашега имања дошла је Херцеговка Луца, мајка петоро деце и баба једног унучета, удовица усташе Херцеговца, кољача кога су партизани ухватили и убили. Позва моју маму, зажели „добро јутро“ или „добар дан“, па поче причу: „Моја Евице, сва сам тужна и ноћас нисам спавала. Видиш, партизани нападају ’жицу’, а тамо је мој Мијо. Бојим се да не прође као отац му Мирко“. А моја мама је тјеши, говорећи да партизани не могу у „жицу“ и да је

Тешко је јести и колаче. Колико год су слатки, ипак се осјећа да нема соли. Исти је случај и са крухом – неслан па не иде. Шећер надокнађујемо сирупом од сирка. Прављење сирупа из сирка научили смо од Пемаца – Чеха. Они су то радили и онда када је било шећера (нису га морали куповати). Али, до соли се није могло. Ето, пронесе се глас да је дошла сол, да је код Кузле цијели ред за сол и да дају свакој фамилији према броју чланова. Одоше доље у варош да стану у ред моја мама, кума Милка Груберова, Цвијета Ромића, обје Анке Трегнерове и још неке жене. Кад су и

Једне ноћи доста се пуцало у варошу. Поред рафала из митраљеза и пушака, чуле су се и мине или бомбе. Пред зору је пуцњава престала, а нешто касније иду усташе са обје стране пута, по грабама, и држе пушке у рукама. Неко вријеме послије њих, иде уобичајена јутарња колона усташких фамилија и стоке. Успут, враћајући се у варош, причали су да су ноћас партизани нападали Г. Поље и В. Зденце, али да су били одбијени. У Ињацама су усташе Мирко Маркота, његов син Мирослав, Вељо Петровић, брат партизана убијеног Мирка Петровића, Мирков син Мијо, те још неки косили ливаду, сада у посједу Петровића. То је ливада Миле Басташића, мог дједа.

Једног јутра на вратима некадашњег Сингеровог дућана прилијепљен је велики плакат. На њему је насликана велика змија на којој је кукасти крст, а змију је бајонетом на пушки пробио партизан. Ту је застала колона која је ишла са спавања из “жице”. Гледају плакат, сватко понешто коментира. Ваљда је нетко “у жицу” јавио да су налијепљени плакати па дође и група усташа. Један коментира: „Значи, господа су ноћас била ту“. Окуражише засталу колону и они одоше напријед према горњем крају. Ту се нашла и кума Драгана из Сталовице, па и она коментира: „Ух, мајку му његову, види колику змију је проб’о“! Један од усташа скине тај велики плакат, неки му додадоше

Ускоро након Јере, почео сам испоручивати поздраве од Љубе Пејновић и нашем куму код покрштавања Лојзи Ринглу. Договорено је кад ће га Љуба чекати, а мој задатак је био да га доведем у кућу Шукића. Утврдили смо мјесто у шуми гдје ћемо се нас двојица наћи. Он је кренуо преко ливаде Ињац, преко Ринглове крчевине, па путем кроз Крсташицу у правцу договорене тачке. Ја сам кренуо кроз дио Сталовице, преко Грабара ливаде и Басташића крчевина на Суботов бријег, па у шуму. Нашао сам га и, таман да кренемо, чујемо пјесму – нетко иде у нашем правцу и громогласно пјева. Стојимо и чекамо. Закључујемо да иде путем који пролази ту недалеко

А послије догађања у тим мјесецима, готово све усташке фамилије Херцеговаца и Загораца напустиле су српске куће у околним селима и смјестиле се негдје “у жици”. Понекад иду са домобранима у пљачку околних села. Код једног одласка према Ивановом Селу домобрани и усташе наишли су на порушена стабла преко пута. Прича Пепа Моћник: „Кад смо стали и почели да излазимо, почела је паљба. Пуцао сам и ја, а камионе смо једва окренули, па смо се вратили“. Тако се догодило и на врх Мале Барне – партизани су запуцали, ранили су неколико домобрана, међу њима и Јанка „Туљу“, из Сошица. Он је био рођак Маре Храниловић Лугареве, исто из Сошица, иначе

На одсуство је дошао Фаноуш Голштајн (Готтстеин), син Ферде кога су партизани убили кад су јесенас напали Грубишно Поље. Наврати код Тине, лијепе дјевојке и прве комшинице. Тина нам прича како се он жали да му је страшно на руском фронту – велика је, каже, зима, а јако се гине. Рекао јој је да се најрадије не би враћао, као и да овај рат са партизанима није никакав рат. Рекао је Тини у повјерењу да би најбоље било да оде у партизане! Одмах се ту умијеша моја мама: „Тино, не говори о томе. Реци му да то не желиш слушати. Немој да му повлађујеш јер ћемо завршити на Трандлеровој дјетелини”!