Na vratima internata pojavi se profesor Klinc i zahtijeva tišinu. Prestade komešanje i govorenje. U nekoliko rečenica nam je objasnio da moramo ići za Mađarsku pa u slobodnu Bačku gdje ćemo nastaviti školu. „Naši će probiti Sremski front. Ovuda će se povlačiti Nijemci i ostala banda i mogli biste od njih stradati. Idete u oslobođene krajeve Srbije i tamo ćete na miru učiti sve dok i ovi krajevi ne budu oslobođeni i okupatori istjerani. Sad sjedajte u saonice. Imate dosta mjesta i perina i jastuka da vam ne bude hladno. Plahte stavite na glavu i pred sebe da vas snijeg ne kvasi. Želim vam sretan put“, reče. Poče utovar. Jastuke

Za Novu godinu i Božić ferije su trajale odvojeno – dva dana za Novu, tri dana za Božić. Pred Božić smo upozoreni da se svi vrate desetoga januara do osam ujutro. Prvih dana 1945. godine padao je snijeg. Za Božić ga je bilo već dosta, a preko Božića je jako padao i ralice su razgrtale snijeg po nekoliko puta na dan. Na Božić, sedmog januara ujutro, čuju se veseli glasovi na putu: „Ajte na jutrenju. Brže, šta čekate“. Otvaramo prozore, a oni opet svi viču: „Ajte, sad smijemo ići“! Malo zatim opet ide neka glasna grupa. Jovanka i ja odlučimo da i mi krenemo u crkvu. Snijeg je velik. Čim

Već negdje polovinom novembra donio je on meni papir, otpusnicu iz Baze. Na papiru piše da sam upućen u Gimnaziju u Grubišnom Polju. Otpusna lista važi do prijave prosvjetnim vlastima u Grubišnom Polju, najkasnije 30. novembra 1944. godine. Mati sam ostavio lonac. Ništa drugo nisam ni imao. Sa svima sam se pozdravio i krenuo kući. Osnovni orijentir je crkva Sv. Stevana u Djakovcu, a onda se treba propitati za stazu koja vodi prečicom preko Turčević Polja prema Rašenici. Sustignem usput postarijeg čovjeka pa mi on reče da navratimo u prolaznu kuhinju. Kaže da će tu upravo biti pečeno prase. Zna, jer je otuda došao prije dva sata. Tamo smo našli

Jednog dana kaže mi čika Savo da je razgovarao sa upravnikom Baze i da ću ja ostati kod njega u šnajderaju jer nisam za maršovanje i velike napore. Počeo sam učiti zanat krojača. Bio je tu još neki dečko, mlađi od mene. Zvao se Mato. Poslušno sam cijedio krpu za peglanje, čistio šnajderaj, učio kako se drži igla i kako se kaput i hlače drže na koljenima, a da ne skliznu na zemlju. Onda me čika Savo nauči kako se prišiva dugme i opšiva rupa za dugmad na kaputu i hlačama. Već sutradan me pohvalio i pokazao Mati kako dobro radim. Ovaj mu potvrdi sa „da, da“ i klimanjem glave.

Posebno sam se obradovao što su došla troja kola iz Djakovca. U jednima su vozili engleske uniforme, robu, ćebad i cipele. „Evo, tuj ćeš moći i leći pa spavaj do bolnice. Ćebadi ima pa ćemo te pokriti“, kažu mi. Tako oni mene spakovaše i rekoše kočijašu da na mene pazi, da mi ne bude zima. Krenusmo. Naša kola su srednja. Zaspao sam zadovoljan sa gomilom lijepih dojmova. Poslije četiri, pet sati vožnje stigli smo u bazu. Kad sam izašao iz kola, bilo mi je zima. Jutro je hladno pa mi kočijaš dade jedno ćebe da ga ogrnem. Reče jednom drugu da me odvede u bolnicu, a ćebe da vrati. Uđosmo

Opet sam odsjedio grijući leđa uz zid neofrajane štale. Boli me desni lakat i koljeno. To me jako podsjetilo na dva puta preboljelu upalu zglobova. Upravo su mi tada laktovi bili bolni. Rekao sam komandiru voda da imam te probleme i zapitao ga da li mogu odmah ići na spavanje. „Reci komandiru odjeljenja da sam ti odobrio tako da on zna gdje si“, reče mi. Legao sam na isto mjesto kao sinoć i razmišljajući o bolesti zaspao. Probudio me bol u koljenu. Osjetim da se i stanje lakta pogoršalo. Ujutro moram poduzeti sve da dođem do doktora. Ustajanje je bilo normalno. Umio sam se, ali bolovi su jako uznapredovali. Šepam,

Odjednom stadosmo. Komandiri odjeljenja kažu da se okrenemo na lijevo i da je to naš borbeni položaj. Pojavi se komandir voda i odredi desnu granicu. Zatim ode na lijevo krilo. Vraća se otuda i raspoređuje svakog borca. Svi su uglavnom prilegli iza pojedinih voćaka. Nas bez pušaka rasporedio je u drugi red, isto iza voćaka. Mene je pripala neka tanka jabuka. Kako god se namjestim, mnogo mi je tanka. Par koraka desno od mitraljesca, koji je za orajom, ima deblja jabuka od ove moje. Razmišljam da odem tamo, ali se sjetim priče da minobacači gađaju mitraljesce. Pomislih – ako promaše njega, taman će u mene. Tako se smirim iza moje

Iznenada čujem zvuk aviona. Automatski dograbim pušku i ustanem u namjeri da stanem u štok štalskih vrata. Avion još ne vidim, ali buka mu je sve jača. Čujem više glasova: „Lezi, ne miči se! Lezi, ne mrdaj“. Ja sam već u štoku. Preletješe dvije „štuke“, pa se opet vrate. Vidim, nitko ne mrda, svi leže. Ja stojim. Uplašio sam se gadno, da ne može biti gore. Sad će, kad treći put nadlete, baciti bombe, pa će onda rafalima zasuti, a mi smo gusto poredani. Neizvjesnost i iščekivanje tog trećeg naleta su beskrajni. Međutim, nije ga ni bilo. Čekam da se svi podižu, pa da se i ja pomaknem. Nema nikakve

Uskoro se čuje sa svih strana: „Zbor, zbor“. Kad smo već dobro ušli u Veliku Peratovicu, ugledasmo komandantovog konja. Svezan za šljivu. Dvorište je urednije, štalska vrata otvorena kao i ona na kući. Na ogradi bunara kanta iz koje cure mlazevi vode. Mora da je skoro zagrabljena. Tu se nekako i meni pojavi osjećaj žeđi. Još smo išli neko vrijeme i tu je stalo čelo kolone. Svi se vrzmaju oko bunara pa i mi prilazimo. To je još jedno živo domaćinstvo pa imaju kantu i lanac na vratilu. Skidam lončić sa lačinjaka. Sad on dolazi do punog izražaja jer postaje kolektivno dobro. Malo ga saplanem, a onda mi ga punog

Idu prema putu oni sa desne strane, a onda se oglasi i naš komandir: „Kreći“, pa i mi zavismo za ostalima. Uskoro se vidi kolona sviju ispred nas. Idu uzbrdo. Idemo po dva u koloni pa ispade mnogo dugačka. A ima ih još dosta i iza nas. Konačno savladasmo to podugačko i dosta strmo brdo i idemo po ravnici kroz selo. Jedna kolona ide putem, a druga (desna) stazom. Taman smo se nekako odmorili od onog brijega i nekako uvagali korake, gledajući lijevo i desno, a ono viču: „Stoj! Odmor“. Posjedasmo na suhu brinu obrasle grabe, a komandir nas obilazi i kaže da podesimo obojke, čarape, obuću i kapute. Puške

Kad su nas postrojili za ručak, rekoše da smo mi u bilogorskom partizanskom odredu. Pored nas je dvadesetak mladića iz Grubišnog. Ima ih tu još toliko koje i ne poznajemo. Poslije ručka opet – stroj. Rasporede nas u tri voda i odrediše nam komandire, partizane. Oni će nam pokazati gdje ćemo spavati i oni će nas postrojavati. „Danas se odmorite, a sutra poslije doručka počinje borbena obuka. Vidim da ovaj ima lovačku pušku. Da li još netko ima oružja“, upita komandir voda. Svi šute, a on veli: „Sad se odmarajte. Ti sa puškom dođi ’vamo“. Saopšti mi da sa tom puškom ne mogu ići na obuku i da je najbolje

Poslije podne, kad sam nešto razgovarao sa Lojzom kod njihovog plota, dođe jedan partizan i kaže nam da idemo u stroj, da smo mobilisani. Vidimo u stroju poznate mladiće iz gornjeg kraja. Ali, oni su svi bar dvije, tri godine stariji od mene. Požuruje on nas, a mi hoćemo da se javimo kući, da nešto ponesemo. Ja se pohvalim i puškom. Uzmem pušku i, nekako smotan, nespretan, nisam se javio ni mami ni Jovanki. Izađem na put pa u stroj. Dolje još pokupiše nekog Zagorca iz Izdovića kuće, Boška Preradovića i još poneke. Predvečer smo krenuli za Gakovo. Pustili su nas da svratimo kući i ponešto ponesemo. Mama se nešto

Krenem ja napajati krave, kad u varošu poče pucnjava – rafali, puške, ali iznenada i sve gušće. Uskomešaše se drugovi. Pripasuju opasače, kupe svoje rance, drže puške u rukama. U dvorište uđe kasom na konju neki oficir. Ode u bašču vičući: „Na položaj, svi na položaj prema varoši“. Potrčim u kuću. Vidim, Tina pobježe kući, a putem prema gore jure nekakva kola. Idu cestom, ali i po tratoaru. I sa druge strane bježi svijet. Ima tu i muškaraca i žena u uniformi. Pucnjava ne prestaje, postaje sve žešća, a čini se, kao, bolje se i čuje. Vidim da je vrag odnio šalu. Valjda se banda vraća. Utrčim u kuću, uzmem

Marijana nema. Vjerojatno je ostao kod šefa jer i oni se u ovoj izmijenjenoj situaciji ugodnije osjećaju kad imaju u kući partizana. Namirili smo blago, zatvorili kokošinjac i idemo spavati kod otvorenih prozora. Da, otvorenih prozora, a oni su, koliko sinoć i prošle noći, predstavljali neku granicu između straha i slućene strave epiloga. Umjesto svega, nastupio je užitak od nastale zamjene. Zaspat ću mirno kao na Polumu. Još mirnije i sigurnije. Blažena i blagoslovena mirna i sigurna noć konca avgusta 1944. godine. Imam nezamisliv osjećaj sigurnosti da ću se ujutro živ i normalno probuditi. Toga osjećaja nije bilo u preko hiljadu i dvije stotine prošlih noći. Osim one tri na

U dvorištu kuće niže Vecka stoji stražar, neki Živkov rođak, pa smo mu prišli da ga pozdravimo. „Šta ti radiš tuj Đuro“, pitamo ga. „Ma, evo, čuvam neku bandu dok ne dođu oni što će ih tjerat’ u Djakovac“, kaže. „Ima li koji odavle, naš poznati“, pripitam ja. „Ma, znaš, ja nji’ baš ni ne poznam. Jedino poznam ovoga pandura iz gornjeg kraja, a i njemu nit’ znam ime, nit’ prezime“, reče. „E l’ Pavli Jozing? Ajd’ ga zovni“, kažemo mi. „Ma, vrag nek’ mu jebe mater, šta ć’ ga zvat’“, odmahuje on rukom. „Ajd’, molim te, zovni ga da baš čujemo je l’ on“, nagovaramo ga. „Kako reče“, pripita.