Евица Басташић (ауторова мајка) за таром Народна ношња у западној Славонији Стево Басташић, шегрт на пекарском занату у Старом Бечеју, са пријатељем Николићем (брицом) Слагање жита у гран’це „Машинање“ жита Обиљежавање годишњице пробоја логораша, Градина 26. април 2009. Преживјели свједоче, Милан Басташић на Градини 26. априла 2009.   < „Грубишнопољски лист“, бр. 88, од 30. априла 1991. године                            Садржај                               Поговор >  

< Јасеновачке жртве 1941-1945. године – попис          Садржај         „Грубишнопољски лист“, бр. 88, од 30. априла 1991. године >

< „Прије педесет година“ – посебно издање „Грубишнопољског листа“ од 29. марта 1991. године     Садржај            Прилози – слике >

Напад паравојних формација међународно непризнате Хрватске на Билогору почео је концентричном ватром и наступањем из правца Велике Писанице, Великог Грђевца, Грубишног Поља, Д. Рашенице и Вировитице. Најжешћи окршај одвијао се и збио на ужем подручју источне Билогоре 31. октобра 1991. године на прилазима Зрињској и Горњој Ковачици, на сјеверном врху Грубишног Поља и на прилазима Горњој Рашеници и Лончарици. Нити један обрамбени положај Срба тога дана није пао у руке нападача. У току вечери и ноћи из готово свих села кренуле су колоне трактора са приколицама, приватних камиона, комбија и особних аутомобила. Оне су се од почетка Дапчевачких Брђана слијевале у једну колону која је касније сезала од Мале Ператовице

У Великим Зденцима 27. септембра у њиховим властитим кућама ухапсили су Милорада Почуча и његовог комшију Милана Царића. Тучени су и пребијани тако да је Милорад од задобијених повреда ускоро умро. Исти дан су дошли да ухапсе Мирка Почуча у његовом дворишту. Он је раније прозван четником, а кућа у којој су спавали он и жена, како знамо, била је минирана. Сад му, ето, ухапсише и одмах испребијаше и брата Милорада. Пошто све то није Мирка отјерало из његовог завидно вриједног и уређеног господарства, требало га је ухапсити – да негдје бестрага нестане. То су пошли да ураде тога 27. септембра 1991. године! То је значајан датум у отпору Срба

Свједочење: Раде Тијеглић „У мјесто затварања и мучења Срба у Грубишном Пољу претворен је и подрум у Комитету СКХ-а, односно Цивилне заштите. Ту је дотјеран па испребијан и мучен Раде Познић из Зденаца, који је на крају умро. Ту је долазио др Лукић и питао нас од чега је умро Познић. Ту су 30. октобра комбијем полиције из Ивановог Села довезени Светозар Тијеглић (промукло, тешко говори, и Марио Кокот. Овај други је био у СМБ униформи. Наводно је држао без оружја некакву стражу у Растовцу, а наишла је полиција и стрпала га у комби. Тијеглић је у Растовцу штројио свиње и кад се враћао кући, полиција га је ухапсила. Те

У Великим Зденцима почиње минирање српских кућа. Сељацима Србима, који су по уговору предали кромпир и дошли да уговоре друге количине, говоре да са четницима нема кооперације и уговора. Међутим, међу Србима на Билогори, који су супротстављени хрватској агресивној политици, готово да нема ниједног из Зденаца. Не обазирући се на то, они су нашли начин да их тјерају у егзодус. Најприје је миниран стан православног свештеника Ненада Обрадовића, па онда куће Јове Поповића, Миле Мркића, Јове Стојића, Александра Лолића, Жујић Миле и Миленка, Милана Царића, Мирка Почуча, Борислава Вучковића, Драгана Веселиновића, Љубана Робића и Гаје Слијепчевића. Ту се рушење наставља и у прољеће 1992. године јер је дало резултате –

Увечер сам се јавио сину у Купаре, кћери у Словенију и у Грубишно. Срби су у горњем крају Грубишног заробили полицијска кола МУП-а из Бјеловара. Са магнетофонске врпце су чули саопштење: „Тко види доктора Милана Басташића нека га ухапси и приведе у најближу полицијску постају“. Не знају гдје сам па су мислили да сам ухапшен или да сам негдје скривен и не могу отуда даље. Кажем им да сам у другој држави и да је све у реду. Рекоше ми да је јучер и Стево Ђукић напустио посао у „Зденки“ јер су зенговци пред њим до несвијести испребијали Буду Маљковића на радном мјесту.   Изјава Стеве Ђукића Стево Ђукић, запослен