arrow up
Spomen_ploca_u_skoli_Djura-Jaksic_1.jpg

Покољ у Шарговцу: 77 година чекају да их поменемо!

Има томе већ неколико година, мада се чини да jе било jуче. Вjеруjем, да ће готово сви они коjи су тога дана присуствовали рециталу у ОШ „Ђура Јакшић“ у Шарговцу, памтити таj дан док живе. Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака коjи су ту у школи погубљени приjе седамдесет година. Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоjе, сваки са воштаницом у руци, нико ниjе остао равнодушан. А онда су потекли стихови.. Опростите нам ћутање Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо…у име наших дjедова, у име наших очева, у име нашег

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући „за дом спремни“. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

БОЖО ЈУДАШ: ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком посвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

“На љето, био је седми или осми мјесец, 1942. године одведен сам у Дјечји логор у Сиску. У логору сам био око мјесец, мјесец и пол дана. Не знам тачан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дијете деветерочлане породице из Босне. Најмлађе двоје дјеце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија дјеца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу. Јако добро памти, говори наш суговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу

radio-sam-svoj-seljacki-i-kovacki-posao.jpg

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

Поводом годишњице бестиjалних злочина, Покоља над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942,  УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу. О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала: “29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића,

Свједочења о злочину над Србима на Смрикама код Травника

Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен.  Прво масовније хапшење српског становништва у

Усташко свједочење о злочинима: Мучио сам и убијао Србе на све начине

Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да

Споменик породице Драгаш

Крстовдан породице Драгаш

На Крстовдан 1942. године, усташе су на падинама Требевића, тачније Лијешћа-Драгаша кућа (скретање ка врху Требевића) звјерски мучили и убили Рајка Драгаша и његових шесторо дјеце: Милка (17 год.), Неђо (15 год), Срето (8 год.), Рада (6 год.) Крсто (4 год.) и Љиља (3 год.) Једина преживјела је кћерка Анђа, беба у колијевци, на коју су испаљена два метка,од чега ју је један погодио. Све се то догодило раним јутром док је мајка Стака била у Сарајеву, гдје је носила млијеко да прехрани породицу. Отац Рајко и најстарији син Неђо су убијени пред вратима куће гдје су резали дрва, а крвави пир се наставио у кући над осталом дјецом. По

Оливера Шекуларац: За оне што су заборавили деду и крст његов, вечности нема

Од Божића, радосни празници у низу… Крстовдан се Богојављањем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста.

Поглед са дна јаме Равни долац

ГОСПОД ГА ЈЕ ВАСКРСАО ТРИ ПУТА: Необична животна судбина Србина из Лијевна

Нисам чуо да је Господ три пута васкрсавао, али јесам да је праштао 77 пута и још 77 потом.  Али ни да се негдје љепше светило тешком злочинству и бездушју као у старом Лијевну. То је ово данашње Ливно, страшни град из појања слијепог гуслара Филипа Вишњића, који пјесмом слави и жали великог харамбашу Старца Вујадина, а кога Турци „бише и мучише, вадише му свијетле очи чарне“, поврх Лијевна у бијелој кули. Но, издржао је, не издаде младе крчмарице које су га вином напајале, ни јатаке што му заклон бјеху. Лијевно је први назив овог мјеста, изведен из старословенске ријечи „хлијевно“, мјесто гдје се слива земаљско благо. То је преважан

Ђурђица Драгаш: Очи Јованове

Питају ме, прогоне ме, чекају ме, гледају ме.. Уснуле, залеђене, скамењене,очи Јованове. Нежне, дечје, нељубљене,очи Јованове. Видим их у сваком кутку неба,чујем у свакој капи кише. Гледају ме из злаћаног  класја,уплашене и окрвављене. Крију се у мраку Велебита, гоњене и ухваћене,  рањене и уморене,очи Јованове. Отргунте са мајчиних груди, из очевих руку.Уплакане и престрављене, умируће очи Јованове. Очи што запамтише небо без месеца и  мокру траву, задах крвника и мирис крви. Гледају ме, невиђене, заборављене.Питају ме, прогоне ме, чекају ме,очи Јованове. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: ЂУРЂИЦА ДРАГАШ

Црно језеро: Гробница за 2000 Срба

Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи  у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо

Никола Милованчев: Дража Михаиловић о броју жртава – 600.000 Срба убијено у НДХ (јануар 1943)

Пошто су усташе убили 600.000 Срба, без милости уништавамо све што је усташа. Они сад сарађују са комунистима, пише краљевској емигрантској влади у Лондону Дража Михаиловић. Неки од (углавном млађих) историчара покушавају да умање број жртава Другог светског рата у Југославији, за који је најмеродавнија оцена коју је 1952. године дао тада најкомпетентнији статистичар Југославије, проф. др Адолф (Долфе) Вогелник. Он је, у угледном стручном органу Статистичка ревија (број 1 за 1952. годину), записао да је број усмрћених у рату и пораћу у Југославији износио најмање 1.814.000, а да су укупни демографски губици најмање (са одсељенима, нерођеном децом итд.) 2.854.000 особа. Међутим, по Вогелнику је то „минималан износ“, док је

Miodrag_Linta.jpg

Линта: Скандалозан чин усмјерен ка рехабилитацији „хрватске православне цркве“ из времена НДХ

Предсједник Савеза Срба из региона Миодраг Линта поручио је да је обиљежавање „хрватског православног Божића“ у Димцима код Сплита у присуству званичника Хрватске, најдубље вријеђање српских жртава геноцида из Другог свјетског рата, њихових потомака и цијелог српског народа. Миодраг Линта; ФОТО: Медија центар Београд Линта је за Срну рекао да је тај чин сам по себи скандалозан јер иде ка рехабилитацији такозване „хрватске православне цркве“ из времена Независне Државе Хрватске. – Скандалозна је чињеница да Хрватска као чланица ЕУ толерише да се отворено рехабилитује једна од водећих институција геноцидне НДХ. То је била „хрватска православна црква“ чији циљ је био да допринесе уништењу српског народа на подручју те монструозне творевине.

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа.  Логор Крушчица!  Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин.  Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа.  Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата.  Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете.  Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји.  Унутрашњи зидови унакажени

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Споменик комити хероју

Димитрије Беговић, једини је комитски командант Топличког устанка коме није подигнут споменик.

Попис
10.502 жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.