Стратишта НДХ Архиве - Страница 17 од 354 - Јадовно 1941.

Лазар Лукајић: “Фратри и усташе кољу – злочинци и сведоци”

9. фебруар 2025.

У издању “Фонда за истраживање геноцида” из Београда, 2005. године је објављена књига Мr.sc. Лазара Лукајића “Фратри и усташе кољу – злочинци и сведоци”. Kњига представља трагично и стравично свједочанство о покољу Срба од стране усташа у селима код Бања Луке, Дракулићу, Шарговцу, Мотикама, Пискавици и Ивањској у фебруару 1942. године. Kњига је доступна у формату: Acrobat PDF: Лазар Лукајић: Фратри и усташе кољуAcrobat PDF dokument, 7.359kB Везане вијести: ПРЕНОСИМО: Крвави браник православља – интервју Лазар Лукајић Крвави усташки пир у Пискавици | Јадовно 1941. У бањалучким селима у једном дану заклано 2.315 Срба

АНДРИЈА АРТУКОВИЋ – ХРВАТСКИ АЈХМАН

8. фебруар 2025.

САД су средином фебруара 1986. године изручиле хрватског ратног злочинца Андрију Артуковића, министра унутрашњих послова усташке Независне Државе Хрватске /НДХ/. Артуковић, један од највећих злочинаца, десна рука поглавника Анте Павелића, ухапшен је у САД 14. новембра 1984. године, а изручен властима тадашње Југославије тек у 12. фебруарa 1986. године. Тадашње југословенске власти судиле су му само за појединачне случајеве убиства, али не и за геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима, што се и данас сматра фарсом и покушајем да се, у име братства и јединства, сакрије суштина усташких злочина. КОРИСНИК “ПАЦОВСКИХ КАНАЛА” Артуковић, министар полиције у усташкој НДХ ухапшен је у Лос Анђелесу, пошто је у САД живио од 1948.

ЈАСНА ПОПОВИЋ: МАТЕМАТИКА ГЕНОЦИДА

8. фебруар 2025.

Пре неколико година згрозила ме је лекција у синовљевом уџбенику за историју у којој је писало да је било екстремно забавно да вас као малог дечака отму од родитеља и подвргну тортури која ће од вас касније створити елитне убице! Свог народа, наравно! Само годину пре тога, скромно, у једном пасусу писало је да су Срби дошли на територију данашњег Косова одатле отерали, пазите сад – староседеоце Албанце! Дакле, староседеоце који ће се на националној мапи Европе појавити тек 11 векова касније. Те исте Албанце, по нашем (по бисерима) познатом аутору, Миахљчићу, поразио је још Цар Душан, а на Маричкој бици, која је, као што знамо, скупо коштала српску државу,

Усташки злочини на подручју Бањалуке: Из таме изашли, у таму враћени

7. фебруар 2025.

Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива corpus delicti – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге. У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене. Дјела остављају трагове, а трагови

РТРС – документарни филм „НИНА“

6. фебруар 2025.

Свједочанство о покољу у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац. Истинска свjедочења о страдању Срба у бањалучким селима Дракулић, Шарговац, Мотике и руднику Раковац 7. фебруара 1942. године када су усташе су из поглавниковог такозваног “Тjелесног здруга”, уз помоћ бањалучких усташа и комшиjа, побиле Србе без иjедног испаљеног метка, сjекирама, ножевима крамповима и “србомлатом”. Међу жртвама jе било и 551 диjете. Аутор емисиjе Мира Лолић Мочевић

Годишњица усташког покоља стотина поткозарских Срба

6. фебруар 2025.

У исто вријеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле још један покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарје) и Пискавица, у којима је на најбруталнији начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас није писало и скоро да му је затрт сваки траг. Покоље у Пискавици и Ивањској партизанска власт је прећутала, вјероватно, да би избјегла сусрет са истином да су за партизанске диверзије кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа. Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањској нису сакупљени у заједничку костурницу, већ су углавном остављени да почивају по сеоским двориштима, гдје су их

7. фебруара 1942. почињен је свирепи злочин у селу Штрпци код Прњавора

5. фебруар 2025.

Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У бањалучким селима усташе су убили углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. На исти датум почињен

УСТАШЕ РАДОМИРУ ПОКЛАЛЕ СВИХ 49 ЧЛАНОВА ПОРОДИЦЕ: Књига ратног сирочета од 1942, после 30 година доспела у јавност

4. фебруар 2025.

Мили и рођени моји, који сте живи и ви који то већ одавно нисте. Посвећујем вам ову књигу сведочанстава и докумената о усташким геноцидним злочинима над мојим и вашим прецима, с једином и последњом молбом да чувате и сачувате успомене на ове наше мученике и да сећања на њих задржите дуго, дуго, у непрекидном памћењу. Док је 1991. године исписивао ову посвету на рукопису своје тек завршене књиге “Јаук и ехо јаука српског народа у НДХ 1941-1945” Радомир Гламочанин (1925), ратно сироче из села Дракулића код Бањалуке, а доцније успешан и по добру упамћен дугогодишњи директор ФАДИП-а из Бечеја, осетио је неописиво олакшање – није то обична књига већ споменик,

Покољ у Шарговцу: 77 година чекају да их поменемо!

3. фебруар 2025.

Има томе већ неколико година, мада се чини да jе било jуче. Вjеруjем, да ће готово сви они коjи су тога дана присуствовали рециталу у ОШ “Ђура Јакшић” у Шарговцу, памтити таj дан док живе. Ученици су рецитовали, говорили стихове у спомен на 52 њихова вршњака коjи су ту у школи погубљени приjе седамдесет година. Када су низ степенице, у хол школе, пред окупљене почели силазити ученици, њих педесет и двоjе, сваки са воштаницом у руци, нико ниjе остао равнодушан. А онда су потекли стихови.. Опростите нам ћутање Ја, ученик VII разреда вас молим, ми, ученици ове школе вас молимо…у име наших дjедова, у име наших очева, у име нашег

УСТАШЕ У KРВАВОМ ПИРУ ВИKАЛЕ: ВРАТИ ДЕЦУ, ДОЛАЗИ ПАВЕЛИЋ!

3. фебруар 2025.

Деда Раде (92) је преживео Јасеновац, чудом преживео клање! Злодела какве је људски ум у стању да смисли, а рука крвника почини, дешавао се ту, пред нама. Чак и они који данас славе монструме згрозили би се шта су били у стању да ураде они којима данас кличу, узвикујући “за дом спремни”. Раде Радивојац, један од преживеле деце логора Јасеновац, када је први пут посетио стратиште Срба, имао је тридесетак година. Само је видео и сетио се, а онда се од бола онесвестио! Имао је ту срећу да дочека дубоку старост. Са својих 10 година, деда Раде био је сведок језивих страхота које су се догађале на овим просторима у

Бранко Брковић: Поклану чељад загрн`ли су оне комшије шокци

2. фебруар 2025.

Након 30 година, када се под притиском породица покланих Срба из Дракулића, Шарговца и Мотика подигла спомен-костурница, кости из дворишта је народ ископавао и носио у костурницу. Помагали су ископавати и исти они који су их ту и покопали, који су куће одмах након покоља и опљачкали… Аутентично свједочење Бранка Брковића: “Ја се извучем испод амбара. Усташа нема више. Отац Ђорђо и стриц Павле леже сасјечени пред кућом. Братове цурце, Нада и Јованка, дјеца, и њиова мајка Даница, сна моја, леже откривене и крваве. Силовало то туј на пртини, па убило. Уђем у кућу. Све сасјечено. Није клано, већ сјечено сикирицама. Ја се скаменијо. Не могу о томе да причам.

Божидарка из Велике Жуљевице

2. фебруар 2025.

Гости уредника Загребачке телевизије, те вечери, били су Козарчани. Пред камере и под свјетлост рефлектора сјели су генерали и хероји, курири и дјеца с необичним ратним судбинама. За истим столом с ратницима сједела је и Божидарка Фрајт, филмска и позоришна глумица. Само, она није дошла ни као лијепа жена из филма „Жива истина“, за чију је улогу на фестивалу у Пули 1972. добила „Златну арену“, ни као млада партизанка из „Ужичке Републике“. Дошла је као гост уредника да чује причу о Козари — и себи. Зато Божидарка неће замјерити што ту причу морам поновити од почетка, јер она почиње с Козаром 1942, од њене друге године. Богдан Грубљешић, Божидаркин отац,

Злочини у Пониквама у некадашњој општини Горње Дубраве код Огулина

1. фебруар 2025.

Поникве, Горње Дубраве, Огулин. 31. јануара 1945. године, све житеље села које су затекле усташе код куће, поклале су и спалиле у кућама. Њих 30, жена, мушкараца и дјеце. Поводом годишњице злочина у Пониквама, на територији некадашње општине Горње Дубраве код Огулина, из књиге „Опћина Горње Дубраве – Радови из даље прошлости и народноослободилачке борбе“ у издању Хисторијског Архива у Карловцу преносимо сљедеће редове. Један од најтежих и најстрашнијих пљачкашких покоља, извршили су усташе 31.1.1945. године у Пониквама, о чему Горански вјесник доноси слиједећи напис: »Дан 31.1.1945. године усташе су, извршили покољ у Пониквама, котар Огулин. Поклали су 36 особа, већином жена, дјеце и стараца. Да би задовољили своје

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

31. јануар 2025.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

БОЖО ЈУДАШ: ‘Оца су ми убили, браћу и сестре бацили у логор, а мене је грешком посвојио возач аутобуса. Живот ми је спасила мала црвена хаљина…’

30. јануар 2025.

“На љето, био је седми или осми мјесец, 1942. године одведен сам у Дјечји логор у Сиску. У логору сам био око мјесец, мјесец и пол дана. Не знам тачан датум кад сам ушао у логор, нити кад сам изашао. Имао сам између три и четири године”, започиње Божо Јудаш, данас осамдесетогодишњак, своју животну причу. Био је дијете деветерочлане породице из Босне. Најмлађе двоје дјеце, он и око годину дана млађа сестра Роса, одведено је у Сисак, мајка и старија дјеца у друге логоре, отац је већ раније убијен на пољу. Јако добро памти, говори наш суговорник, да му је мајка када су их одвајали рекла да пази на млађу