Скочите на садржај
Душан Бабић ЗЛОЧИНИ УСТАША приредио: Јован Бабић ЗБИВАЊА И СВЈЕДОЧЕЊА Уредник мр Павле Ботић Нови Сад: Полет прес, 2003 Садржај Прескочи навигацију ———————————————————————————————————————————– Предговор >
Припадници 13. Ханџар дивизије, 16. марта 1944. године на звјерски начин побили су 82 Срба, мјештана Вршана, међу којима је било и 16 дјеце. Ханџар дивизијa je била продужена рука хитлеровске солдатеске, која је починила страшне злочине не само у Вршанима, него и у другим околним насељима и шире. Она је била формирана у највећем броју од муслимана, који су на овим просторима починили страшне злочине и остали некажњени. Мјештани Вршана кажу да је 16. марта 1944. побијено десет чланова породице Аћимовић, која данас нема ниједног потомка, као и свештеник Лјубомир Свитлић, његове двије кћерке, супруга и син у дворишту цркве, у близини које је подигнут споменик свим жртвама овог
Случај је хтео да ми баш истог преподнева стигну поруке од двојице поштованих пријатеља са Фејсбука, двојице истомишљеника и, на неки наш начин, саборца. Председник удружења “Јадовно 1941.” Душан Басташић ми је проследио мејл који му је стигао из Данске. Послао му га је син Анђелке Драгаш која је неким чудом, као дете у колевци, преживела усташки покољ на падинама Требевића. Човек је, претражујући интернет, пронашао текст објављен на сајту удружења у којем је описан и од заборава отргнут злочин над његовом породицом (Kрстовдан породице Драгаш). Замишљам његово изненађење, радост, тугу, море помешаних осећања кад је прочитао ове редове. Ми, потомци чудом преживелих, најбоље знамо шта значи једно такво сведочанство.
Здрав разум говори да не постоји злодјело које остаје без трага, из простог разлога што не постоји злочин без жртве. Сваки злочин оставља основни траг у виду онога што правна наука назива corpus delicti – чињенице о почињеном дјелу која се састоји из посљедице са једне стране и узрочне намјерне радње са друге. У случају масовних ратних злочина, који су по својој нужности увијек систематизоване серије поступака, тијело злочина намеће се у својој бруталној очигледности: жртве су некада биле живе, говориле су, радиле су, имале породицу, посједовале покретне и непокретне ствари, укратко, постојале су; у међувремену су ућуткане, отпуштене, отргнуте од вољених, опљачкане, нестале, убијене. Дјела остављају трагове, а трагови
Дана 7. фебруара 1942. године, готово у исто вријеме док се дешавао покољ Срба у селима Дракулић, Шарговац и Мотике, у селу Штрпци код Прњавора хрватске усташе су на најсвирепији начин извршили тежак злочин углавном над српским женама и дјецом. Жртве су биле старости од 3 мјесеца до 70 година. Жртве су силоване, клане ножевима, убијане тупим предметима, масакриране и само неколицина је убијена ватреним оружјем. У бањалучким селима усташе су убили углавном хладним оружјем преко 2.300 Срба, већином стараца, жена и дјеце, јер су војно способни мушкарци углавном били у заробљеништву. У овом покољу страдало је 551 српско дијете старости од колијевке до 14 година. На исти датум почињен
Сваки час падало је по неколико удараца кундаком, ланцима и још неким другим предметима а да се нико није смио ни окренути. Толико су ударали да су људи падали као покошени. Онај ко би зајаукао, добијао би још више удараца. Спомен-обиљежје Смрике код Травника налази се недалеко од центра Новог Травника, на локалитету Ћамића брдо. Споменик је подигнут 1975. године у спомен на 700 жртава фашистичког терора из Другог свјетског рата. Споменик је изведен према пројекту архитекте Богдана Богдановића, једнога од највећих југословенских градитеља меморијалне архитектуре. У Смрикама је, према неким доступним изворима, убијено око 700 цивила али тачан број до данас није утврђен. Прво масовније хапшење српског становништва у
Међу документима Динарске четничке дивизије у Војном архиву у Београду налази се и записник о саслушању усташе Анте М. Гојчете, који има шест густо откуцаних страница. Документ је објављен у књизи Милослава Самарџића „Војвода Ђујић и Динарска четничка дивизија“. У заглављу документа стоји: „Учињено у Горском штабу Динарске војно-четничке дивизије, у планини, 2. септембра 1942. године. Обавештајни одсек. Предмет: Истрага. Испитивање заробљеног усташе Гојчета Милина Анте (79)“. Гојчета, која је затечена на одсуству, рођена је 1923. године у Читлуку. Прије рата био је рудар, а у то вријеме био је на служби у Главном усташком стану у Загребу, у Прерадовићевој улици бр. 5. Оптужени је на почетку саслушања изјавио да
Одломак из записа Светозара Ћулибрка из Бушевића. Светозар је био првоборац и носилац Споменице 1941. „Мало затим, уђе један усташа и издвоји десет људи, затим их свеза и поново врати. Говорило се да ће у Госпић на рад или у Њемачку. Навече је улетио у цркву један усташа са исуканим бајонетом. Ишао је од човјека до човјека и сваком стављао бајонет под грло, пријетио и псовао. Тако их је припремио за покољ који је већ био почео те ноћи у Соколском дому. За њим је дошао други усташа и донио кутију „Ибра“ у којој је било 500 комада цигарета и свима их подијелио. Стављајући цигарету у уста, Илија је тихо
Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени
Дана 12. децембра 2024. године, у Кући Милановића у Бањалуци, одржана је промоција збирке поезије под називом „Хај набу“. Ово је прва књига аутора Павла Павлице и садржи пјесме које су настајале у времеском распону од четрдесетак година. Већ у свом наслову збирка носи занимљив анаграмски код који у свом семантичком разјашњењу крије оне танане, суптилне, поетске структуре које опредмећују већи број пјесама. Први циклус – Ламент над Крајином издваја се у врсту аутопоетичког и поетског исказа чији је епицентар трагедија подневља и људи некадашње Крајине. Други цикус пјесама – Тачка у вјечности упућен је на религиозно-традиционалне елементе српског православља, док је трећи – Зачарани круг у великој мјери усмјерен
ДОЊИ МАЛОВАН, 22. АПРИЛ 1942. – СВЕДОЧЕЊЕ МОМЧИЛА ДУВЊАКА[1] Током прве ратне зиме купрешки Хрвати правили су план о упаду у Доњи Малован, српско село на Купрешкој висдоравни. Италијанска војска, у чијој се проширеној окупационој зони накратко нашла и Купрешка висораван, проценила је да се без губитака неће моћи одржати на овом простору па је у децембру 1941. године напустила Купрес и повукла се у Дувно. Док су држали Купрес, Италијани су, као и у осталим деловима новоформиране окупационе зоне, и овде развластили хрватску власт, распустили војне и полицијске јединице, обезбедили слободу кретања. У Купрес су у то време долазили и Срби из околних села где су могли да
Код споменика у Српској Тишини и Шамцу служен je помен за 137 Срба које су 1. децембра 1944. године убиле усташе, међу којима је било десеторо дјеце. Лазо Вакић из Српске Тишине који је у Другом свјетском рату изгубио седам чланова породице, међу којима три стрица, док је отац одведен у логор, рекао је да је најстарији члан фамилије Вакић. – Усташе су потрпале у два камиона становнике Српске Тишине, њих највише, те из Писара и Шамца, које су превезли преко Саве и стријељали код моста. Усташе су бацале бомбе на нејач која је остала у кућама – испричао је Вакић. Потомак жртава Лазар Станојевић, којем су усташе отјерале у
Сведочење Гојка Шашића који је своје прве кораке направио у усташком логору у Славонској Пожеги. Пише: Оливера Радовић Гледајући Гојка Шашића на позорници, слушајући његове реплике из текстова Душка Радовића, док увесељава публику, многи су сигурно видели шармантног времешног господина који своје пензионерске дане проводи радећи нешто што је можда читавог живота прижељкивао. Много пута је насмејао или разгалио публику играјући у аматерским представама, наступајући на различитим скуповима. А он је, уз сву љубав и посвећеност театру и писаној речи, тамо заправо – лечио душу. Душу велику као кућа, али рањену још од првих дана које памти. И које не памти, али су га свеједно формирали као особу. Гојко је
Апстракт: Села Велико и Мало Паланчиште и Горњи Јеловац, најмногољуднија села приједорске општине, током Другог свјетског рата претрпјела су огромне губитке. На ово је утицао положај ових села, а затим и наклоњеност становника комунистичком покрету. Смјештена уз цесту Приједор–Дубица, испод саме Козаре, села су страдала током сваке непријатељске офанзиве. Са друге стране, овај положај и добро познавање терена Козаре изнад села, омогућили су становницима да преживе велику офанзиву на Козару, љета 1942. године. Највеће и најужасније страдање догодило се исте године у октобру, када су припадници 2. сата 8. усташке дјелатне бојне извршиле страховит масакр над цивилним становништвом ових села. Велики број сачуваних докумената о овом догађају, као и свједочења оних
Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ
Осјећај неправде због губитка вољеног оца и мужа те жеља да злочини
Предавање је било прилика да се кроз аутентично казивање сачува култура сјећања
У Угоститељско-економској школи у Приједору представљено је друго допуњено издање изложбе и
Навршава се 85 година од трагичних јунских дана 1941. године, када је
Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ
Више од осам деценија након трагичних догађаја из маја 1945. године, Зеленгора
У мјесту Камничка Бистрица у Словенији данас је служен помен жртвама страдалим
Наша мисија је да образујемо младе нараштаје Земуна, Србије, Републике Српске и
Село, некада живо, данас изгледа као да је рат још увек ту.
У Смедереву jе на данашњи дан, приjе 85 година, експлодирала мунициjа смjештена
Потресни ратни записи професора Лазара Тркље, секретара Земљорадничке странке, које је водио
Пред вама је детаљан и емотивно снажан приказ нове српске националне читанке
Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.
Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
