Срна у пет наставака, уз до сада непознате детаље, доноси фељтон о страшном усташком покољу у Великом Паланчишту код Приједора у октобру 1942. године, када су у једној ноћи, без испаљеног метка, убијена 342 житеља села, међу којима 226 дјеце. Када имате документе гдје страна која је починила покољ сама говори о детаљима злочина – онда сте сигурни да нико не може оспорити објективност нити приписати субјективност или пристраност, истиче за Срну аутор изложбе “Година страдања – 1942” Ведрана Адамовић. У Музеју Козаре у Приједору по први пут јавности су приказани документи Оружништва НДХ о усташком покољу у Великом Паланчишту у октобру 1942. године. Међу десетинама докумената и фотографија који

Причу о Милоју Павловићу, хероју и директору Крагујевачке гимназије који је остао уз своје ђаке чије су животе узели нацистички куршуми и који је рекао “Пуцајте, ја и даље држим час” знају сви. Да је са друге стране, оне која је наредила и спроводила стрељање био такође један професор, али као зли негатив крагујевачког професора хероја, мало ко зна. Тај злотвор не само што је био професор, већ је био и свештеник – мајор Паул Кениг. Ни 76 година након великог нацистичког злочина у Крагујевцу, када су 19, 20. и 21. октобра у знак одмазде за погибију 21 немачког војника у нападу партизана и четника код села Думаче, по принципу

До jесени 1941. године свих 9 епархиjа Српске цркве коjе су се задесиле на териториjи Независне Државе Хрватске остале су без своjих канонско постављених архиjереjа. Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон Николић, а са териториjе НДХ су протерани епископи: зворничко-тузлански Нектариjе Круљ, захумско-херцеговачки Николаj Јокановић (упокоjио се 1943. године). Од последица нечувене тортуре подлегао jе повредама нанетим од усташа, на териториjи Недићеве Србиjе, прогнани Митрополит загребачки Доситеj Васић. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Усташе су извршиле сурова убиства над Митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем, епископом горњокарловачким Савом Трлаjићем и епископом бањалучким Платоном Јовановићем. Епископ далматински Иринеj Ђорђевић

Српска православна црква на подручју Босанске крајине дуго је осећала ране и ожиљке из времена Другог светског рата. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године. Према званичним подацима из 1970. године, део данашње Епархије бихаћко-петровачке који је тада био у саставу далматинске епархије (Дрвар, Босански Петровац, Грахово, Гламоч и Ливно) имао је 13 цркава које су 25 година након завршетка рата биле у огоретинама и рушевинама (Крњеуша, Вођеница, Јањила, Буковача, Колунић, Бастаси, Врточе, Пећи, Босански Тишковац, Ваган, Камен, Кулен Вакуф и манастир Рмањ). Обновљено је тек пет храмова, у Спасовини, Трубару, Пеуљама, Гламочу и Рорама. Интересантно, да је уочи „Маспока“ и

Кулен Вакуф, варошица jужно од Бихаћа, знана из српске епске поезиjе и као посед муслиманске спахиjске породице Куленовића.Српски Хомер Филип Вишњић овековечио jе тугу Кулинове љубе као почетак новог доба и заласка османске власти на Балканском полуострву. Када се само прође кроз ову, иначе симпатичну варошицу, навиру стихови учени jош у гимназиjским данима: „Нити иде Кулин капетане, нити иде нити ће ти доћи, рани сина, пак шаљи на воjску Србиjа се умирит не може!“ У Кулен Вакуфу данас и нема православних, иако постоjи православна црква, коjа jе паљена 1941. године и у последњем рату 1995. године. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25.

„Кад би Уна, а и Сана знале Колико су Срба прогутале! Колико jе око Сане врба Још jе више побиjено Срба!“ Ово су речи тужбалице коjа се певала у току рата и непосредно после њега, а коjа се односи на историjско искуство Срба у Босанскоj Краjини. Познат jе план Анте Павелића, коjи jе он излагао своjим присталицама, да ће по преузимању власти дати своjим усташама рок од три месеца и одрешене руке да би се „хрватски животни простор“ очистио од Срба. Заиста jе наjвећи талас убиjања и покоља над Србима био у лето 1941. године. Адолф Хитлер jе сматрао усташе неозбиљним и неспособним глупацима коjи треба да спроводе нетолерантну и

А да се мало окренемо будућности? Чему то копање по ранама из прошлости, зар не видите да се тиме само распируjе етничка нетрпељивост, говорили су тронуто западни амбасадори и водећи либерални интелектуалци док су почетком деведесетих година свештеници вадили кости из херцеговачких jама. Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 25. октобра 2016. године. Нису помогли аргументи да jе реч о злочинима о коjима се предуго ћутало, да има хиљаде потомака коjи већ децениjама траже гроб своjих наjближих, док су усташки егзекутори умирали некажњени на некоj плантажи воћа у Јужноj Америци. Та вриштећа неправда као да jе морала да остане зацементирана у некоj jами како не би била уздрмана

Почетком септембра навршило се 75 година од злочина који су 3/4. септембра 1943. године, у селу Добрујевцу, код Бољевца, над петорицом недужних сељака починили партизани, по наредби комесара Озне Момчила Сибиновића из Бучја. Петорица убијених – Петар Деспотовић, Цветко Деспотовић, Јеремија Милосављевић, Радомир Петровић и мој отац Милорад Радисављевић – проглашени су ратним злочинцима и издајницама. Убијени су без утврђене кривице, без суђења и без права на одбрану, иако ниједан није био убица, нити издајник. Петар Деспотовић, солунски борац, инвалид без ноге, који је прешавши гудуре Албаније и Кајмакчалан допринео победи Србије у Првом светском рату, убијен је само зато што је партизане питао зашто су ухапсили његовог брата Цветка.

Страдања од Арбанаса под окупацијом Хроника садашњих страдања косовско-метохијских Срба почиње тешким ратним временом 1941–45. године. Основна карактеристика тих српских косовских страдања јесте: насиље над људима и породицама, отимање имовине, скрнављење и рушење српских светиња, прогон са прадедовских огњишта, присилно исељавање, једном речју – биолошки и културни геноцид над Србима. Ранија страдања православих Срба на Косову и Метохији од турских и арбанашких зулума била су престала, за кратко, после ослобођења Косова 1912. године. Окупација током И светског рата 1915–18. године, иако је косовско-метохијским Србима нанела велика зла, ипак није била тако страшна као албанска окупација, под покровитељством Немаца и Италијана, током II светског рата 1941–44. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај

У засeоку Вурунe, сeла Доњe Водичeво у Новом Граду, данас јe одржан парастос и положeни вијeнци у знак сјeћања на дeсeтинe цивила, прeтeжно жeна и дјeцe, који су у овом мјeсту усташe на звјeрски начин убилe на Илиндан 1941. годинe. На спомен обиљежје вијенце су положиле бројне делегације као и грађани и мјeштани овог засeока. Крајeм јула и почeтком августа 1941. годинe у овом погрому убијeно јe и 106 дјeцe, свих узраста, а само у засeоку Вурунe сeла Доњeг Водичeва, у јeдном подруму, заклано јe 24. дјeцe. Овај датум, који јe од вeликог значаја за српски народ, обиљeжeн јe и на Брeзицима, као и у Масловарама парастосом у храму Свeтe