Лика Архиве - Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

НАЈАВА: У Ротердаму и Зандаму трибина „Наше сјећање – њихов вјечни живот“

5. фебруар 2026.

Удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке, уз помоћ добротвора из Српске православне Црквене општине Свете Тројице у Ротердаму и Црквене општине Свети Никола у Зандаму, Холандија, организује двије трибине. „Наше сјећање – њихов вјечни живот“ Теме:– Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ – Госпићка група логора – претеча Јасеновца – Злочин над Србима у Ливањском пољу и на Динари -Страдање Срба у логорима у Норвешкој Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАЦРКВЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Lede 121, 3075 HH Rotterdam, ХоландијаСубота, 07. фебруар 2026. у 17:30 часова. Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАПАРОХИЈА СВЕТИ НИКОЛАStationsstraat 131506 DA Zaandam, ХоландијаНедеља, 08. фебруар 2026. након Свете литургије. Редакција портала УГ Јадовно 1941.

Сјећање на Матију Стијачића, жртву усташког терора и геноцида

28. јануар 2026.

Свети Сава је истовремено и свјетски дан сјећања на жртве холокауста, па је ред да се подсјетимо на неке од жртава, ужасних злочина и геноцида који су усташе Анте Павелића починиле над Србима у злогласног фашистичкој Независној Држави Хрватској. Једна од скоро милион недужних жртава усташког и фашистичког терора је и свештеник Матија Стијачића, рођени Требињац којег су након мучења усташе бациле у једно од јама и масовних стратишта на Велебиту. Нажалост већина Требињаца не зна пуно о Матији, иако је мученички пострадао од усташке руке, како он тако му отац и син, а још нема ни своје улице у родном Требињу. Када је избио Други светски рат, на челу

Милован Бајагић: Ко је Србима забранио сећање?

27. јануар 2026.

Људи читајте, водите децу на места српског страдања, нека виде Корићку јаму или ,,Тополу ужаса“ у Доњој градини, или им бар на интернету покажите Велебитске јаме, слике из Јасеновца и са Пага, Гром је ретко када грмео на Светог Саву. Можда задњи пут пред Први српски устанак. Светосавски удари грома данас су другачији. Другачије се чују и одјекују. Муња која им претходи је муња блицева фотоапарата и камера. Звукови који се чују, углавном одзвањају са ТВ. За 27.01. већину нас вежу лепе успомене – када смо се после школске приредбе, рецитација, хора и читања састава после школе грудвали, санкали и листали Микијев забавник. Нажалост данас ни школских приредби нема услед

Оливера Шекуларац: Од Божића, радосни празници у низу…

26. јануар 2026.

Крстовдан се Богојављењем окитио, небо отворио, и опет су очеви стихови близу… „Крститељу свети Јоване, вране се легу у торњу твоје звонаре…“ Па нек’ буде воља Божија, можда ме виде они који су ми крст даривали. А мој крст је лички, јадовнички, из велебитских јама изникао, у равници све у јамама оплакао, избеглички од рођења… Мој крст је дедин, изгорео са кућом, а у мојој души још гори. Преклан са њим, а сваким даном све више збори и боли. У сваком празнику сузом ромори и молитви приволи. У мом крсту завичајна колевка тихо се њише, зна и она да је због прадедовског крста постала пуста. У мом крсту изгореле су

Ђурђица Драгаш: Уочи Светог Јована

19. јануар 2026.

Далеко сте… прекрио је снег наше пусто село… Далеко сте, ал’ бићете сутра с нама… у пламену свеће, у нашој молитви, у осмеху једне Јоване и снази једног Вука. Кажу да се на Богојављенску ноћ отварају небеса, да се остварују жеље које те ноћи замислите.Био је синоћ пун месец, небо чисто, препуно звезда, а моје жеље превелике.Да смо здрави и да вас имамо…Ех… да имамо вас…Ал’ немамо… Увенуше заувек изданци нашег стабла. Осташе на Крушковачама ваше дечје очи, недоживљене љубави, нерођена деца.Осташе заједничке радости, свадбе и крштења.Oстаде живот…У вашим умирућим очима заледише се слике огњишта и црвених, ситних јабука што миришу на прозору до пролећа. Сутра нам је слава! Питам

ДУШКО МУЖДЕКА: У ВЛАОВИЋА НЕМА ТКО ДА ОРЕ

16. јануар 2026.

Књига евоцира страдање Срба 1941. године. Аутор кроз потресну причу, поткрепљену аутентичним догађајима и личностима, говори о масакру над српским становништвом у Независној Држави Хрватској који је прерастао у највећи злочин геноцида. Душко Муждека, српски хуманиста, књижевник, правник, рођен је 1920. године у Глини, Банија, а умро у Београду 2008. године. Правни факултет уписао је у Загребу. Међутим, 1941. године, усташе су га заједно са породицом и другим Србима депортовале у логор Цапраг у Хрватској. По изласку из логора, преселио се у Београд и 1944. године учествовао у борбама на Сремском фронту. Правни факултет завршио је у Београду. У периоду Информбироа провео је две године као заточеник на Голом отоку. Последњу

Живот и дјело под судском забраном: Драган Гргић (1917-1985)

11. јануар 2026.

Драган Гргић, рођен 1917. године у селу Марин Мост код Цазина (сјеверозапад Босне и Херцеговине), 1961. завршио је писање мемоара на 500 страна. Била је то прва књига о страдању Срба и злочинима хрватских и муслиманских усташа на простору бихаћког краја и јужног Кордуна. Трагични период рата обиљежио је губитак оца, мајке и брата, као и рањавање у борбама против усташа. Након завршетка писања књиге, носилац “Партизанске споменице 1941” суочава се са забранама, кривичном одговорношћу и притисцима државних власти. У тако неријешеним сукобима преминуо је од посљедица инфаркта 1985. године у петроварадинској болници. Иза њега није остало потомство. Остао је само један испражњен трофејни пиштољ и посљедња нада да ће

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

5. јануар 2026.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

Немања Зивлак: Попадија

25. децембар 2025.

Дарa, стамена и поносита Личанка, није имала страха ни пред вуком, нити пред хајдуком. ENGLISH Почетком Другог свјетског рата доњолапачки парох био је јереј Никола Ј. Богуновић. Рођен је 03. јануара 1908. године у Зрмањи код Грачаца. Скроман, миран, тих и богоугодан свештеник који је живио са попадијом Даром и синчићима Павлом (Пајом) и Ђорђем (Ђокицом). Рат као и сваки доноси велико зло јер је сам по себи једно велико зло. Почетком маја 1941. године, сушто зло ће закуцати на врата оца Николе, зло у црним униформама. Већ након мјесец дана њега ће одвести прво у Госпић а потом на Велебит гдје је бачен у неку од велебитских јама са

Оливера Шекуларац: Преполовљена је земља и преполовљени ми

20. децембар 2025.

Е мој деда, процветао ми је наш дрен у туђини. И њега сам кришом пренела, брат ме је са њим испратио. Кажу да земља памти. У освит новог дана који се лагано од ноћи одваја, овде на северу Холандије, где су и јутра сива… Бели папир држим у руци, светлији од свитања. Први документ дедин, који ме сву ноћ сузама обавија… Смртни лист, деда и ја. Први пут нешто опипљиво, његово. Јављам свима да сам то преко пријатеља добила. Срећна као да сам деду загрлила, а не лист хартије као парче светиње пригрлила. Па не знам виде ли ме очи његове, невиђене. Са смрти смо одрастали, увек је била близу.

Др Ђуро Затезало: Покољ на подручју комплекса логора смрти Госпић – Јадовно – Паг

8. децембар 2025.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање СВЈЕДОЧАНСТВА ГОРСKИ KОТАР И ЛИKА ГОСПИЋ – ЈАДОВНО – ПАГ Анте Антуновић, Мушалук, Госпић Био сам стражар у Збирном усташком логору у Госпићу 1941. године Своју изјаву о хапшењу и убијању Срба у госпићкој казнионици Окружног суда у Госпићу и логору Јадовно на Велебиту дао је Анте Антуновић у Госпићу 6. јула 1952. године. „За вријеме Југославије био сам стражар код Централног затвора Окружног суда у Госпићу. Ту сам остао и успоставом Независне Државе Хрватске, све до 1943. године. Мјесто дотадашњег управитеља затвора Нике Рукавине заузео је 1941. године Мијо

Јадовно 1941. – Летак

20. новембар 2025.

ПРОТИВ ЗАБОРАВА Преузмите летак у PDF формату Јадовничку мисију можете помоћи ако штампате летак обострано, у боји на папиру А4 формата, пресавијете и поклоните пријатељима. ПОМОЗИТЕ ДОНАЦИЈОМ НАШЕ ПРОЈЕКТЕ АGAINST OBLIVION– CONTRE L’OUBLI – PROTIV ZABORAVA – CONTRO L‘OBLIVIONE – GEGEN DAS VERGESSEN – ПРОТИВ ЗАБЫВАНИЯ – PROTI POZABI – ПРОТИВ ЗАБОРАВА

Покољ у селу Медак 5. новембра 1944.

19. новембар 2025.

Село Медак, Госпић. Усташе су 5. новембра 1944. побиле и спалиле 40 српских сељака. Сазнање о овом злочину, коjи наводи Ђуро Затезало у своjоj књизи „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. (СКПД Просвjета, Загреб 2005.) покушали смо проширити консултуjући ширу литературу. На жалост, као и о многим другим стратиштима нашег народа, о овом злочину нема много записано. У књизи Гоjка Везмара „Усташко-окупаторски злочини у Лици 1941-1945“ о Покољу у селу Медак, налазимо сљедеће: Наjмасовниjе злочине у посљедња два мjесеца 1944. године починиле су усташе у Метку и околини, као и у Могорићу. У Метку су у два наврата убили 78 лица од коjих су 10 заклали. Према поименичном попису жртава наjвише их jе побиjено 5. новембра,

Ђурђица Драгаш: ТАМО

3. октобар 2025.

Тамо у крају моме црвени се јабука и кућу чува. Шипурак на сунцу спава.Тамо у завичају мирише сои самује пожутела трава. Облацима ветар размазује небо.Тамо у крају моме црвени се јабукаи кућу чува.Кућу без зидова, без крова и врата.Кућу срцем отемељену,душом озидану,сећањем покровљену. Спушта се јесен низ двориште.Тамо у завичају још мирише земљаи корита жедна чекају кишу.Бура односи трагове лета,вечна и снажна,невеста камена. Заћи ће сунце.Тамо у крају моме умреће на модрим врховима Велебита,црвено попут кајања.Умреће да би се родило опети сенке заробило наше..Испред кућебез зидова и крова. Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

Завјера хрватских комуниста против Срба у Лици

15. септембар 2025.

Српски народ у Лици, доживио jе велику трагедиjу за вриjеме крвавих похода усташких банди утоку рата. Можда би та трагедиjа била умањена да се хрватски комунисти нису умjешали у српске редове и у српски покрет отпора против Независне Државе Хрватске. Хрватски комунисти су чинили све да се таj покрет разбиjе и да се Срби разjедине. Како jе могло то да се догоди? Како то да jе личка трагедиjа постала jош већа и то у вриjеме кад су српски краjеви били ослобођени од усташа? О томе постоjе многи документи коjи све обjашњаваjу и они ће овдjе бити обнародовани. Ако jе послиjератна хрватска историjографиjа скривала усташке злочине, на другоj страни се потрудила