Никога у бањалучком приградском насељу Туњице није изненадило када је њихов суграђанин Раде Радивојац преко медија понудио, како је рекао, поштеној сиротињи или некој избегличкој породици на трајно коришћење своју викендицу у селу Доњи Орловци, недалеко од Приједора.  Нико се није изненадио јер сви у Туњицама, а и шире знају колико чика Раде воли да помаже људима. Исто тако, знају и за његову невероватну животну судбину, јер је овај 84-годишњак један од малобројних срећника који је пре 67 година успео да преживи голготу Јасеновца. – Како не бих понудио помоћ када сам и ја, поготово након страдања у Јасеновцу, био права сиротиња. Нисам имао корицу леба! Чак сам просио и

Зашто ћутите, кардинале … о историјским неистинама и мржњи што се шире из Гласа Концила, о бискупима који поздрав “За Дом спремни”сматрају родољубним, о жупнику којега је обрадовала смрт мојега оца? – Поштовани господине надбискупе, узорити кардинале! Пошто сте у септембру (рујну) 2009. посетили логор Јасеновац, мој покојни отац Славко написао Вам је писмо те га је објавио у Јутарњем листу. Он је тај Ваш чин поздравио, али одмах и зажалио што до споменика Камени цвет нисте дошли. Из Музеја сте заиста пошли према споменику и крипти, али сте стали на пола пута, разгледали сте макету логора, а затим се окренули и вратили. Пропустили сте изразити пијетет жртвама на месту

Ватикан неће у скорије вријеме прогласити надбискупа Алојзија Степинца за свеца, а један од разлога је учешће неких католичких великодостојника у Хрватској у реусташизацији друштва, тврде хрватски портали. Државни секретар Ватикана кардинал Пијетро Паролин посјетио је недавно Хрватску, а на директно питање – „Када ће Степинац постати блажени?“, он је одговорио неодређено – „У Божија времена“. Мада је главни уредник „Гласа Концила“ Иван Микленић објавио коментар у славу Степинца и тврдио да је Паролин бираним ријечима говорио о некадашњем надбискупу, папа Фрањо очигледно није спреман да беатификује Степинца. Разлози су различити, коментаришу познаваоци прилика у Католичкој цркви. Осим чињенице да мјешовита комисија састављена од духовника Српске православне цркве и Католичке

Хрватска валута “куна” једно је од ријетких наслијеђа Независне Државе Хрватске које је обновљено и до данас опстало у модерној Републици Хрватској. С обзиром на енормну количину лажи о НДХ и опћој сотонизацији исте, опстанак валуте “куна” право је чудо. Разлог за то чудо вјеројатно је тај што је “куна” врло брзо омилила свим потенцијалним противницима тог имена, с обзиром на то да се та иста “куна” у великим количинама нашла у џеповима тих истих потенцијалних критичара. Но, никада није спомињано тко је изворни аутор идеје назива хрватске валуте. Наиме, име валути “куна” дао је сам др Анте Павелић. Откривамо то у његовој књизи „Доживљаји“ чији примјерак у издању издавачке

На немачком говорном подручју недавно је објављена тек трећа књига која говори о свим страхотама једног од најужаснијих концентрационих логора на тлу Европе током Другог светског рата, а у коме главнокомандујући нису били Немци, већ хрватске усташе. Др Петер Прискил, историчар и теоретичар књижевности, уједно је и дугогодишњи независни издавач који је и изван Немачке познат по својим антиглобалистичким ставовима, али и по покушајима да се Европа упозна са неким од истина из ближе или даље прошлости Балкана које западни медији свесно или не прећуткују. Отуда је за хвалу чињеница да је недавно објавио књигу „Мирис људског меса“, једног од ретких преживелих мучилиште Јасеновца, Цакидака Браце Данона. Запрепашћује податак да

Чешки новинар и фотограф Давид Сладек посјетио је данас бањалучко Удружење логораша Другог свјетског рата и том приликом руководству Удружења уручио књигу „Неизговорен геноцид“ која говори о геноциду и страдању Срба у Независној Држави Хрватској /НДХ/. Сладек, који је аутор ове књиге, рекао је Срни да је дјело настало на основу 21 интервјуа који је урадио са преживјелим логорашима Другог свјетског рата, истичући да му је циљ да дио свијета који говори енглески језик сазна истину о томе шта се дешавало у НДХ. „Вјерујем да је то што се десило у Другом свјетском рату посљедица одвајања људи на `нас` и `њих`, а иста ствар се, нажалост, дешава и данас у

Аустријанац Вилхелм Куес, аутор књиге „Дианина листа“, романсиране биографије Аустријанке Диане Будисављевић, која је из усташких логора у Павелићевој НДХ спасила више од 10.000 српске деце, тешко прихвата да је тако велико, херојско дело његове земљакиње, удате за Србина Јулија Будисављевића, остало готово непознато свету, Дианиној домовини, Хрватској, па чак и њему. Разлоге види, између осталог, у томе што Диани, како каже, ни једно време није било наклоњено. За комунисте је била конзервативна католкиња, а не комунистичка хероина, а у послератној Хрватској није било превише пожељно причати о усташким злочинима, као ни у Туђманово време, па није ни данас, а у Аустрији, између осталог, јер је спасавала Србе. „Зачудило ме

Вишедеценијска лицитирања жртвама Јасеновца и стотина других стратишта незапамћених усташких злочина, једна су од најружнијих епизода из времена Титове Југославије Једна од најотужнијих страница јасеновачке трагедије свакако је лицитирање бројем жртава, које траје, ево, већ пуних 76 година. Манипулације су најпре започеле саме усташе, које су се још током Другог светског рата хвалиле да у заклале чак милион Срба, Љубо Милош, командант логора у Јасеновцу, говорио је о „пар стотина хиљада људи“, а његов колега фра Мирослав Мајсторовић Филиповић, звани Сотона, помињао је „око пола милијуна Срба“. Један преживели логораш тврдио је да се „број можда креће и до милијун и пол људи“, други да „прелази један милијун“, трећи да

Донедавно за велику хероину знали само историчари и преживели логораши. Први текст о томе како је Будисављевићева спасла 12.000 деце из логора наш лист објавио 2010. године Готово седам деценија било је потребно да свет сазна за велику српску доброчинитељку Диану Будисављевић и можда највећу акцију спасавања деце из усташких логора које је ова хероина, рођена Аустријанка, организовала током Другог светског рата. Ових дана коначно је почело и снимање филма о тој чудесној жени која је из крвавих казамата НДХ избавила око 12.000 беспомоћне српске деце, углавном са Кордуна, Козаре, из хрватских и босанских села. А до пре само неколико година, за њу су знали историчари, неки преживели логораши и