Гвозден Митровић је рођен у Арницу, у ужичком округу, 17. јануара 1893. године у тежачкој породици, од оца Стефана и мајке Јелисавке. Године 1912. уписује Правни факултет Универзитета у Београду. На позив српске владе и Врховне команде генерацији рођеној 1892. и 1893. да помогне земљу, прекида студије и 1. септембра 1914. одлази у Скопље где ступа у ђачку чету, пролази обуку и учествује у Великом рату као ђак-подофицир, а касније и резервни пешадијски поручник 1. чете, 2. батаљона 6. пешадијског пука све до 22. маја 1918. године. Гвозден је водио дневник, бележећи датуме по старом календару. Његови описи сведоче о разборитој мисли и искреном духу младог човека који без улепшавања,

Најјача полуга српске политике 1912/1913. O српској дипломатији и њеној узданици – народној војсци или како ниједна политика у којој се на крају мора апеловати на употребу силе, војску, не може успети ако у читавом друштву, код сваког његовог члана, не постоји јасна представа због чега су одбрана или рат у неком тренутку неизбежни Сводити српску војску на неколико војвода и генерала или претенциозно закључивати о њој као институцији кроз понашање неколицине завереника, или чланова организације „Уједињење или смрт“ („Црна рука“), основане тек 1911. године, помињати само као слоган места победа – Куманово, Битољ и Брегалницу, води полако ка трошењу некадашњег значења тих симбола, али и производњи једне неплодне анализе

“Пре више од девет децениjа завршен jе I светски рат у коме jе као воjник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко jе он, а камоли одакле jе. А требало би jер jе Момчило, наjмлађи воjник свих армиjа у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички краj jе сасвим заборавио овог несвакидашњег jунака. У књигама jе забележено да jе Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он jе из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био jе осмо дете своjих родитеља оца Алимпиjа и маjке Јелене. Тада jе био понос имати доста

Одувиjек села, варошице, градови, планине, равнице, риjеке, jезера, мора, мостови и путеви личе на књиге. На мале и велике. Географиjа jе наjвећа библиотека на свиjету. Све jе у њоj поредано по значаjу и по величини. Путуjеш и читаш. Долазак у неко мjесто jесте отварање корица велике, нове непрочитане књиге. Идеш његовим улицама и сокацима, разгледаш му знаменитости, причаш са људима, слушаш њихове пjесме… У ствари, листаш књигу. Књига Мачванског Прњавора, страдалника у два велика рата, мора дуго и полако да се чита како би се о њему сазнало. Јесен у овом мjесту jе вриjеме за сjећање на прошлост и доктора Арчибалда Раjса. Текст: Тихомир Несторовић – Мачвански Прњавор jе варошица

У Београду је синоћ претпремијерно приказан документарни филм „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“. Филм „Срби на Крфу – сто година од Албанске голготе“ прати кретање српске војске приликом повлачења 1915/16 године преко Албаније до грчког острва Крф, њен опоравак и припреме за ослобађање Србије у Првом свјетском рату. Овај документарни филм ауторке Слађане Зарић премијерно ће бити приказан на Крфу 18. априла. Филмска прича, поткријепљена је документима и архивским фотографијама савезничких армија које до сада нису виђене, а чињеницама и емоцијом дочарава једно јуначко вријеме страдања и васкрса српске војске. Синоћну претпремијеру организовала су министарства одбране и рада, заједно са Радио-телевизијом Србије, а министар за рад

О човеку коме се и данас диве широм бивше Југославије, Гаврилу Принципу, испричане су многе приче. Неке од њих су и тероије завера којима су на Балкану, познато је, склони сви. Ипак, мало је познат живот његове породице након атентата и Првог светског рата у тада Краљевини Југославији. Овај званичан документ (који никада није био објављен и дуго је био чуван као тајна у Архиву Двора) даје одговор на питање шта се догодило са породицом Принцип и како су живели након ослобођења од Аустроугара! Баш под овим бројем „110-16“ заведено је писмо Петра Принципа (оца српског јунака Гаврила) краљу Југославије Александру I Карађорђевићу у којем он преклиње за помоћ “свог

У ћелији сам са Васом Стајићем. Данас ми је држао предавање да ће Руси потући Швабе и да ће нас они ослободити. Ватрен је родољуб, написао је 1914. године у свом логорском дневнику интернирац др Миховил Томандл „Тешко је било србовати у Араду”, речи су др Миховила Томандла, Хрвата родом из Брчког у Босни, адвоката и данас великог имена у Панчеву. Забележио их је са само двадесет година, тамнујући у румунском казамату, у који је стигао одмах по објави Првог светског рата. У злогласној арадској тврђави, гробници хиљада невиних, Томандл је провео тешких 46 дана. Војни казамат, а заправо логор утамничених националних бораца, али и  много жена, старих и недужне

Капиjа злогласног аустроугарског логора Вуксанлекић надомак црногорско-албанске границе пре 101 године, последњих дана 1917, занавек jе затворена. Међу jедва педесетак оних коjи су тог суморног дана изашли на слободу из логорских жица, коjи су преживели оваj девети круг пакла и остали да казуjу како jе било, била jе и Милица Минић са Гостиља код Даниловграда, оjађена маjка коjа jе са седморо деце доспела у ово мучилиште, а вратила се само са ћерком Милушом. – Кад надjача Шваба и би капитулациjа шеснаесте године, нас била пуна кућа – испричала jе своjевремено потписнику ових редака, већ двадесетак година покоjна Милуша Минић, удата Лакић, сећаjући се страхота коjе jе преживела. – Били отац

О Србину сахрањеном у Хрушовану код Брна сазнало се на основу писма заменика градоначелника тог чешког града послатог у Ужице Ужице – Управа чешког града Брна намерава да обнови споменик Србину, ратном заробљенику Трипку Марковићу, родом из Пониковице код Ужица, умрлом 1917. у селу Хрушовану код Брна. И док су код нас спомен-обележја јунацима Великог рата неретко препуштена забораву и зубу времена, Чеси после једног века, ево, не заборављају ни недовољно знане српске ратнике који су кратко код њих живели. Причу о судбини заробљеника Трипка отворило је прошле године писмо из Брна упућено ужичком градоначелнику Тихомиру Петковићу. Написао га је Павел Кадлец, заменик градоначелника овог другог по величини чешког града

Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва. Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу,