Ko nije video, neće nikad verovati

Datum objave: nedelja, 10 aprila, 2016
Veličina slova: A- A+

Gvozden Mitrović je rođen u Arnicu, u užičkom okrugu, 17. januara 1893. godine u težačkoj porodici, od oca Stefana i majke Jelisavke. Godine 1912. upisuje Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Na poziv srpske vlade i Vrhovne komande generaciji rođenoj 1892. i 1893. da pomogne zemlju, prekida studije i 1. septembra 1914. odlazi u Skoplje gde stupa u đačku četu, prolazi obuku i učestvuje u Velikom ratu kao đak-podoficir, a kasnije i rezervni pešadijski poručnik 1. čete, 2. bataljona 6. pešadijskog puka sve do 22. maja 1918. godine.

Gvozden je vodio dnevnik, beležeći datume po starom kalendaru. Njegovi opisi svedoče o razboritoj misli i iskrenom duhu mladog čoveka koji bez ulepšavanja, beleži svu golgotu kroz koju prolažaše njegova generacija, boreći se za dobro svoje otadžbine.

SRPSKA-VOJSKA-NA-kRFUNa Miholjdan 1915. posle dužeg bombardovanja Prova i Kamička, udari u moju kolebu, gde sam bio sa rezervom, granata, probivši zid eksplodira na sred kolebe na ognjištu. Na moju sreću, kao da mi se nešto predskazivalo, i ako je bilo opasno biti napolju, bio sam istog momenta sišao s mog kreveta, i izašao napolje. Granata je dodirnula moj bedni krevet od lesa, da sam bio na njemu tačno bi me presekla na pola. (Moja druga slava) Od iste granate pogibe regrut Radomir Živojinović, kome granata odnese obe noge i jednu ruku, tako, da smo jedva posle mogli pokupiti komade od nogu i ruke te zakopati, a on odnesen na nosilima k ambulanti umre.

Osmog oktobra idemo put Kosmaja. Vreme strahovito, i sama priroda ustala protiv nas jadnih Srba – kiša, blato, hladnoća stalno nas prate, pa ni sledovanje ne primamo, postimo i od gladi, sem ako što ukrademo u mimoprolazećim selima. Bežanija zakrčila puteve sa svih strana, Mačva, Šabac, Podrinje, Posavina, Valjevski okrug, Beogradski – vitla se glibovitim putem, deca plaču, žene zapevaju, ovce bleje, haos, panika… Kod nas vlada još neki red, nadamo se još nekom dobru. Tu sam video očima kako propada Srbija, niko ni za koga ne zna, mati dete ostavlja da bi sebe spasla, ko je snažniji i odvažniji izdrži, slabi i nejaki ostaju, zapevajući, u blatu: „Po Bogu braćo, zar nas ostavljate Švabi?”

29. novembra stigosmo u Andrijevicu gde se ulogorismo. Hleb ne primamo, po malo krompira i peksimita, to je sve. Kupujemo po malo proje po basnoslovnim cenama (jednu proju od 1 do 2 kg plaćamo 15–20 pa i više din, i to uvek u srebru, banke nam neće Crnogorci da vide). No, ipak smo zadovoljniji da izađosmo iz nemirnog arnautluka.

24. decembra uoči Božića krenusmo dalje put Skadra. Produžavamo naš nesrećni put iz otadžbine i 31. uoči nove godine stigosmo u Skadar na Bojani. Konačimo izvan varoši u polju, ciča jaka, gotovo svi nam vojnici pobegli u varoš. Primismo u Skadru peksimeta i po malo hleba. Varoš još puna naše bežanije; skupoća basnoslovna, a gotovo ničega i nema. Tu se proneše pouzdani glasovi da moramo na more.

17. januara 1916. primakosmo se na tri sata blizu Drača. Neprijateljski nas aeroplani svaki dan obilaze i nadgledaju; naše trupe prolaze i u Draču se u lađe ukrcavaju. Tu saznasmo da ćemo za ostrvo Krf. Aeroplani bacaju bombe stalno. U 5. čas. po podne ukrcah se u parobrod „Memfis”, a u 8. čas. uveče krenu se lađa za Krf, praćena ratnim brodovima. Lađa francuska, na njoj dobismo i jesti i piti. Sutradan oko 10. čas stigosmo na Krf. Napravismo bivak baš na obali mora – zaliva. Utisci Krfa na nas silno dejstvovaše, usred zime zelene se maslinke, pomorandže, limunovi, kaktusi, čempresi i dr. južno bilje. Drugi život.

13. septembra, vreme hladno i maglovito, ranjenika masa. Opšti haos, jer na Kajmakčalanu je vođena cele noći i jutra nečuvena borba, gde su pale silne žrtve i sa naše i sa bugarske strane. Moral vojnika rđav, sav u očajnom stanju, svaka nada izgubljena, Bugari ne daju u Srbiju. Topovi grme, mitraljezi, puške. Ranjenici neprestano prolaze. 14. stigosmo u Drinsku diviziju, gde nas rasporediše po pukovima, mene baciše u XVII peš. puk, gde odmah i pođoh. 17. sept. po podne dobrovoljci i VII puk na juriš zauzeše Kajmakčalan („Borisov Grad”) koji je progutao mnogo Srba, a i Bugari će ga dugo pamtiti. 18. sept. pade i Kočobej, Floka i ostali položaji oko nas.

25. juna 1917. dobih vest, upravo pročitah kartu koju je sestra Stana pisala zetu, a donese mi je Vasa Petrović – da mi je dobra majka umrla kao i sestričina Dušanka. Znao sam da mi je majka od tuge za mnom umrla, ali šta sam mogao raditi, nije bilo pomoći! Pade mi tuga i teški teret na srce, no šta sam mogao kad i moj život visi o koncu! Poželeo sam mir i spokoj pravednoj duši, a ja sam ostao da se i dalje patim sećajući se davne prošlosti i materinske ljubavi. Metnuh i crnu pantljiku oko ruke, no koja vajda?

Autor: Miroslav B. Mitrović, Politika

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top