Мало се зна и то да је Моравска дивизија одликована највишим ратним одликовањима, па су у лесковачком Народном музеју одлучили да јој одају пошту репрезентативном изложбом и фото-монографијом Сељаци са југоистока Србије су – уочи и током Великог рата – на бранику отаџбине провели више од седам година, те у саставу Моравске дивизије прешли пут од својих домова, преко балканских ратова, Дрине, Цера, Колубаре, повлачења преко Албаније, острва Видо, Крфа, Северне Африке, Солунског фронта и назад у домовину и слободу, све до Београда, Кикинде и Темишвара, али се српска историографија њима није много бавила. Мало се зна и то да је Моравска дивизија одликована највишим ратним одликовањима, па су у

„Добре, добре, ће видиме”, узвратио је бугарски пуковник бунтовној књижевници Даници Марковић, о јесени 1917. у поробљеном Прокупљу Чачак – Отаџбина је ступала из рата у рат, а Даница Марковић о јесени 1913. оставила Београд и осванула у Прокупљу. Са шесторо деце и изабраником животним, Момчилом Татићем, који ту бејаше постављен за окружног начелника. У новом станишту, попут хеленских јунакиња, прикључила се бунтовницима. И, много година касније написала: „Никад не осетих живот тако интензивно, као у паланци за време окупације.” Овако Милица Баковић, библиотекарка из Чачка, отвара причу о ратној части и усуду прве модерне српске песникиње. Кћи чачанског учитеља, Даница Марковић (Чачак 1879 – Београд 1932), пролећа 1917. стала је

Сећање на 20.000 цивилних жртава бугарских окупатора из 1915. и 1943. године Епархија врањска и локална самоуправа у Сурдулици су у порти локалног храма посвећеног Светом Ђорђу организовале прву славску прославу Светих сурдуличких мученика. Литургију су служиле владике врањски Пахомије, бихаћко-петровачки Сергеј и кумановско-полошки Јоаким, уз свештенство из Крушевца, одакле је стигао и црквени хор „Кнез Лазар“ . Свети архијерејски сабор СПЦ је, подсетимо, прошлог маја у диптих светих уврстио Свете сурдуличке мученике – око 20.000 Срба са југа земље које су бугарски окупатори побили у јесен 1915. За празновање је одређен 29. мај, дан када су 2010. њихове мошти похрањене у нову Спомен-костурницу. Подсетимо, стара је била подигнута 1924,

У Градишци је вечерас отворена изложба 59 радова првог српског фото-репортера Ристе Марјановића из периода Првог свјетског рата под називом „Немојте нас заборавити“, поводом обиљежавања сто година од завршетка Великог рата. Аутор изложбе је виши кустос историчар у Народном музеју Шабац Бранислав Станковић, а изложба је настала као плод сарадње Српске академије наука и уметности, Музеја Новог Сад, Војног музеја у Београду и шабачког Народног музеја, и била је најпосјећенија изложба у Србији 2014. године. Према ријечима Станковића, Ристa Марјановић рођен је у Шапцу, школовао се Београду, Берлину, Бечу и Паризу, гдје је и направио велику каријеру као уредник „Њујорк херал трибјуна“ за Европу. Станковић наводи да је почетком балканских

др Предраг Зеновић Ако су француски аналисти били у праву, свака прича о историји је у ствари прича о нама. Култура памћења и сјећања су, уколико овај став доведемо до крајности, увијек нове интерпретације историјског. Такав је и Први свјетски рат. Стогодишњи рат сјећања након Великог рата говори о нашем схватању историје, њене улоге у изградњи европских националних митова и великих повијесних наратива. Велики наративи су, по природи тотализујући, како објашњавају постмодернисти. Тако је и са наративом Великог рата. Међутим, ако се овом историјском проблему приступи из мултиперспективне и мултидисциплинарне историје могућности за интерпретације су веће, а за ревизије мање. Мултиперспективност подразумијева да о рату мислимо из различитих перспектива: географских (вернакуларна,

Угледни будвански историчар др Мирослав Лукетић о (не)спорним чињеницама у вези са ослобођењем Будве 1918. године. Бока которска, Будва и Паштровићи нису ушли у састав Краљевине СХС преко одлука Подгоричке скупштине, већ самостално У рат који бесни у Будви, али и целој Црној Гори – поводом билборда којима се најављује прослава ослобођења Будве 8. новембра 1918. године, а с друге стране се оспорава српској војсци да је она ослободилац – укључио се угледни научник, историчар, аутор више књига из прошлости Будве и Паштровића, Будванин др Мирослав Лукетић. На аргументовану реч о томе натерала га је, како каже, професионална дужност, без „примеса“ политике. – Окружје бококоторско, којему је припадала Будва са

Могао сам, као дечак, да бацим камен на одређено место, по жељи. Док сам са вршњацима чувао стадо на пашњацима Милутовца, кладио сам се да ћу убацити камичак у гнездо, у оџак на кући, да ћу каменом „скинути“ крушку. Кладио сам се да ћу на одређену црту, на одстојању од тридесетак метара, бацити камен. Био сам непогрешив, увек сам добијао опкладе. Кад сам дванаесте позван у војску, шта бих ја тада могао да будем, ако не – бомбаш? Хајде, Миладине Милетићу, говорио сам себи, лако је било са каменчићем на ливади, убаци ти, брајко, бомбу у турски ров! И, богами, да се не хвалим, убацивао сам бомбе где год је

Ове године се навршава 110 година од анексије Босне и Херцеговине, од стране Аустроугарске, што се сматра уводом у Први светски рат. Све је почело Анексионом кризом или како је још позната и као Босанска криза, када је 5. октобра 1908. године  цар Франц Јозеф прогласио анексију Босне и Херцеговине.  Акт је донет без претходне сагласности великих сила, чиме је извршена повреда међународних уговора и одлука са Берлинског конгреса 1878. године. Аустроугарска је свој акт о анексији правдала Младотурском револуцијом, изведеном у лето 1908. године, револуцијом турске војске којом је поништена одлука султана Абдул Хамида II о укидању парламента, што је довело до кризе и слабљења турске моћи, поготово у

“Нисмо ми више војводо онај народ који смо некада били. Храбри, поносни, срдачни, културни, одани… данас су ретки. Питате ли се сада где су сви они нестали?” “Поштовани војводо Степановићу, Желим да Вам се извиним у своје име јер немам права да то урадим у име свих Срба, а требало би. Извините што смо Вас заборавили, што смо тако бесрамно погазили сећање на једног од највећих српских војсковођа који нам је подарио слободу и право на сопствену земљу. Извините што смо олако прихватили оно за шта сте се Ви и Ваши саборци тако јуначки борили. Опростите нам, војводо, што смо дозволили да се границе тако лако мењају, оне које сте

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић изјавио је да је Гаврило Принцип био национално освијештен и није трпио терор, па је извршио атентат на окупатора. Након полагања вијенца на спомен-обиљежје у Босанском Грахову, гдје се данас обиљежава стотину година од смрти Гаврила Принципа, Савановић је рекао новинарима да су припадници „Младе Босне“ страдали за правду, истину и слободу, у чему је њихова величина и због чега су добили улогу у историји. Он је навео да су Срби са овог подручја у Федерацији БиХ национално освијештени и да су и у протеклом рату учествовали у стварању Републике Српске и дали велике жртве. Савановић је навео да и Република

У Босанском Грахову, мјесту рођења Гаврила Принципа, данас ће бити обиљежено сто година од његове смрти. Обиљежавању ће, између осталих, присуствовати члан Предсједништва БиХ из Републике Српске Младен Иванић и министар рада и борачко-инвалидске заштите Српске Миленко Савановић. Програм обиљежавања почеће у 11.00 часова полагањем вијенаца на спомен-обиљежју у Босанском Грахову. У 11.30 часова планиран је обилазак гробова родитеља Гаврила Принципа, а пола часа касније и обилазак Принципове родне куће. Његово преосвештенство епископ бихаћко-петровачки Сергије служиће Свету архијерејску литургију. У оквиру обиљежавања овог значајног датума, биће уприличено и обраћање званичника, након чега ће услиједити културно-забавни програм. Обиљежавање 100 година од смрти Гаврила Принципа организује општина Босанско Грахово. Начелник ове општине

Пише: Роки Рогошић Терезин, мали градић на сјеверу Чешке о коме се релативно мало зна код нас, био је право предворје смрти. У концентрационом логору у Другом свјетском рату, кроз Терезин је прошло око 140 хиљада затвореника, претежно Јевреја. У гасним коморама у Терезину је страдало нешто преко 33 хиљаде људи. Успјело је да побјегне 764 затвореника, а слободу је дочекало њих 16800. У сјенци тих збивања, помало се занемарује још једна историјска прича везана за ово мјесто. Тридесетак година раније, у ћелији број 1. од 28. Јуна 1914 године био је утамничен, мучен физички и психички, изгладњаван, смрзаван млађани Гаврило Принцип. Мало се људи сродило са својим именом и