Топлички устанак је био део ослободилачке борбе Србије и савезника у Првом светском рату. Створена је велика слободна територија и формирана устаничка држава са центром у Прокупљу Устаничке борбе су се шириле и на аустроугарске окупационе зоне. У Блацу је био смештен аустроугарски гарнизон којим је командовао мајор Ратки. Устаници су разрадили план за ослобођење Блаца, тако што би гарнизон напали из три правца, са циљем да се насеље опколи стрељачким стројем. Из правца Прокупља очекивала се помоћ од Косте Војиновића са одредом. Четама одређеним за напад командовали су Милош Милошевић, Јеротије Ђенадић и Вучко Пантић. Напад на Блаце започео је 4. марта у 4 сата и трајао је 14

На збору у селу Доња Трнава, без присуства војвода Војиновића и Пећанца, донета је одлука да се бугарски окупаторски гарнизон у Прокупљу нападне 2. марта у јутарњим часовима Устанак у Топлици и Јабланици био је народни покрет и одлучан отпор против дељења српских територија, предвиђен уговором окупираних земаља – храбро суочавање српског народа са великим непријатељским војним плановима, снажан отпор надмоћном противнику. Погодна прилика да се пресуди непријатељу указала се 25. и 26. фебруара 1917. године у селу Мачковац недалеко од Куршумлије. Наиме, група плаћеника – арнаутских жандарма пошла је у пљачку. На улазу у село, сачекала их је чета којом је командовао Илија Радоњић (Ица Калајxија) и потпуно уништила.

Бугарски акт да мушкарци од 19 до 40 година старости подлежу војној обавези народ је схватио као тежњу окупатора да Србе суспротстави својој браћи у борбама на Солунском фронту Устанак у Топлици и Јабланици 1917. године, у срцу поробљене Европе, био је специфични феномен, незабележен у историјским размерама. То је био масован народни устанак у коме су учествовали, поред активних припадника војске Краљевине Србије и народних четника: жене, девојке, попови, старци и деца. Главне речи као симбол устанка, биле су речи: слобода, народ или смрт. Појединачне борбе народних устаника настављене су и у првом месецу 1917. године. Да би тај процес некако зауставили и контролисали, бугарски и аустроугарски окупатори су

Београд – Према многим историчарима преломни, одлучујући бој у Колубарској бици, крајем 1914. године, одиграо се на планини Космај. Данас су многи заборавили на тај бој на Космају. Али народно сећање је остало и осликава се у народној изреци: „Дошо Шваба све до Раље а од Раље никуд даље“. Поред ове народне изреке једино што још подсећа на овај, вероватно одсудни бој, је скромна спомен костурница „Бели камен“ испод данашњег ТВ репетитора на Космају. После слома у Церској бици, Хабсбуршки војсковођа Поћорек, иначе понемчени Словенац, са војском од преко 300.000 војника поновио је напад на Србију. Овај пута темељитије и много опрезније. И поред храбре одбране Српска војска је морала

Пре избијања устанка у јануару и фебруару 1917. године, јабланички четници имали су шест успешних оружаних сукоба са Бугарима, што је измученом народу улило нову снагу да се бори до победе Оружана активност формираних четничких јединица није јењавала све време у припремама за устанак. У томе је, нарочито, предњачио потпоручник Коста Војиновић Косовац са одредом наоружаних бораца. Он је већ 9. септембра 1916. године водио прву већу борбу са аустријском жандармеријом код села Бабице на Копаонику. У тој борби погинуло је 30 жандарма. Сутрадан, 10. септембра, настављена је борба код Белог Брда, Блажева и Треске. Његов одред је наставио и касније да крстари по свом рејону и води борбе са

На Цетињу, на гробници 30 бјелаша убијених у Божићној побуни, направљено шеталиште. Више погинулих у међусобном сукобу него од окупационе фашистичке војске Младост црногорска која је настрадала у Божићној буни 1919. бранећи одлуке подгоричке скупштине о уједињењу са Србијом почива испод плочника на Ћипуру усред престоног Цетиња. Њих 30 бјелаша убили су побуњеници зеленаши. Надгробни споменик на заједничкој гробници испред Биљарде срушили су црногорски сепаратисти и италијански фашисти 1941. године, да би актуелна власт преко заједничке гробнице младих људи направила пешачку стазу. Јован Б. Маркуш, бивши градоначелник Цетиња, због тога не крије огорчење и каже да очекује реакцију потомака тих јунака. – Почетком деведесетих, када су одржани први вишестраначки избори

Коста Пећанац и Коста Војиновић први пут су се видели октобра 1916. године. Био је то сусрет двојице старешина с потпуно различитим концепцијама о дизању и вођењу устанка На простор Топлице, почетком октобра 1916. године, стигла је група црногорских четничких вођа коју су предводили интелектуалци: капетан прве класе Милинко Влаховић и његов брат Тошко, студент филозофије, и професор Јован Радовић и поднаредник Милан Дрљевић, студент права. Њихов долазак имаће знатан утицај на организацију и активности топличко-јабланичког устанка. Првобитна намера ове групе је била да се преко Румуније и Русије домогне Солунског фронта и тамо са српским јединицама учествује у ослобађању земље. Кад су стигли у Србију и чули да постоје

Коста Војиновић је у августу 1916. године основао Ибарско- копаоничку чету у Лепосавићу на Ибру. Новоосновани одред је свакодневно јачао, па је ускоро имао педесет наоружаних четника Од априла 1916. па до фебруара 1917. године широм Србије, а посебно у Топлици, Ибарској долини, Косаници и Јабланици, на Рогозни, Јастрепцу и Копаонику, појављују се организоване четничке јединице – групе српских војника обвезника и регрута, који ће касније сачињавати језгро одреда за вођење устанка. Та подручја за окупатора биће све несигурнија. Топличко-јабланички крај и копаоничко подручје били су устаничка средишта. У току лета 1916. године у Митровици је основана тајна патриотска организација, чији је председник био свештеник Анђелко Нешић. Организација се проширила

Поред масовног убијања и батинања Срба, Бугари су силовали више хиљада жена и девојака. За “противнике” су прогласили и инвалиде, старце, чак и болесне жене и децу По освајању Србије, окупатори су упоредо са варварским злочинима и злостављањима месног становништва, на економском плану реализовали тоталну пљачку свих материјалних добара. Бугари су, на пример, само у Лесковцу, Врању, Прокупљу, Куршумлији, Нишу, Пироту, Власотинцу и другим градовима на југу Србије опљачкали фабрике, занатске и трговинске радње, приватне куће, вредније покућство становништва, скупоцене предмете, одећу, обућу, људску и сточну храну, што је довело до великог недостатка хране за српско становништво. У првом реду су пљачкане све врсте житарица и стоке. Пљачкали су новац,

Сурдулица је била успутна станица колонама интернираца које су кретале пут Бугарске. Половина је углавном осуђивана на смрт, а остали слати на мучење у бугарске логоре Аустроугарски пуковник Фон Лустиг, у извештају од 20. фебруара 1916. године, између осталог, пише: “Бугари не пропуштају да искористе време своје окупације источне Србије и Македоније. Они су своју нову управу увели безобзирно и брутално… Рад на бугаризацији карактеришу два основна правца: уништење горњег и средњег слоја домаћег становништва и насилно увођење бугарског језика… Као што је познато, већи део српске интелигенције… повлачили су се са остацима српске војске, али известан број се почео постепено враћати… Чак, као и оне који нису ни бежали,

Сви натписи на јавним местима, књиге и други писани материјали били су на бугарском језику. Све српске школе су затворене, а наставно особље отпуштено, убијено или депортовано Препрека остваривању великобугарских циљева била је снажно национално осећање српског народа, дефинитивно довршено још у 19. веку. Да би га сломио бугарски окупатор свуда је интензивно ширио пропаганду да су заузети крајеви Србије, у ствари, ослобођене бугарске западне покрајине. “Србија је заувек нестала као држава и у тим крајевима уопште нема Срба, него ту живе србизовани стари Бугари” – била је основна премиса у свим међусобним контактима. Зато је, по замисли бугарске владе и генералштаба, требало у окупираним крајевима силом уклонити све што

Изложбе у зрењанинском Народном музеју поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата Зрењанин – Поводом обележавања стогодишњице Првог светског рата, у салону Народног музеја у Зрењанину отворене су две изложбе – “Србија памти савезничку Бизерту” и “Хероине у балканским и Првом светском рату”. Аутор прве је Лука Николић, а друге група аутора из београдског Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. Изложба “Србија памти савезничку Бизерту” говори о несебичној помоћи народа Туниса, Алжира и Марока који су после албанске голготе прихватили на десетине хиљада српских војника и бораца и значајно допринели њиховом бржем опоравку. У Бизерти је уточиште нашло више од 40.000 рањеника, од којих је 36.000 излечено у оквиру

Пронађене црквене књиге, крштенице, банкарски записи, писма, наредбе, фотографије,школска документа, указују да је бугарски крајњи циљ био проширење сопствене територије на рачун Србије Највиша војна и цивилна власт у југоисточном делу Србије била је у рукама војног генералног гувернера, у прво време генерал-мајора Кутичева. Бугарским војним јединицама, после окупације српске територије, било је изричито наложено да одрже ред и мир у оквиру закона и престижа власти, а исто тако да гарантују живот, посед и част становништва. Генерал Кутичев у својој наредби даје и ближа упутства. Најсигурније мере за очување опште сигурности на територијама које су подељене на бригадне, пуковске и одредске рејоне су: разоружавање становништва, завођење реда и послушности; да

Са споровима о нашој југословенској прошлости иду алтернативне чињенице, како је то, недавно, згодно речено. На спорове нико не може ставити тачку, нити се прошлост може укинути повременим покушајима помирења. Једино је могуће тањити мало-помало још увек дебеле чињеничне алтернативе и повећавати корпус углавном неспорних факата. Ово је покушај у том правцу, подложан критици. У Србији после 1903. лична власт и југословенство као државни програми нису били могући. Ондашње друштво показало се способним да обесхрабри противуставне замисли и обузда непарламентарне покушаје, а југословенска идеја није имала упоришта у народу. Промене су почеле са нападом Хабзбуршке монархије на Краљевину Србију. Другог дана рата, 29. јула 1914. престолонаследник регент позвао је Србе

Устанак у Топлици и Јабланици угрозио је стратегијски интерес окупатора на простору где су пролазиле важне саобраћајнице према Солунском фронту и Блиском истоку Народ југоисточне Србије, не пристајући на окупацију, денационализацију, терор и злочине, у поробљеној Европи, започео је оружану борбу за сопствено ослобођење од окупатора. На скупу у селу Обилићу у Пустој Реци, 21. фебруара 1917. године, окупљене четовође донеле су одлуку за подизање устанка у Топлици, Косаници и Јабланици. Тај јединствени догађај у новијој српској историји многи истраживачи су, касније, назвали Трећим српским устанком. Ове, 2017. године навршава се 100 година од тог историјског чина који ће остати трајно упамћен. Топлички устанак, како је у досадашњој историјској литератури