Сарајево - Романија Архиве - Страница 3 од 44 - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Сарајево - Романија » Страна 3

Бојан Вегара: ТЕТРИС

19. фебруар 2024.

Што би примирја би! Тог дана сам изашао око подне напоље и вуцарао се по Хаџићима. Скоро да никог на улици нема колико је вруће. Још јутрос сам се чуо са Југом и било ми је мрско да идем на купање у Блажуј. Врућина је, а бицикло ми код бабе у Бињежеву и никако ми се не клапа по њега. Блејао сам на степеницама испред зграде и у парку. Кад ми је досадило отишао сам да бацим круг до пијаце и видим да можда доле нема неког од раје. Таман што сам дошао до пијаце, срео сам тетка Пепила, а он ме зовну и рече ми. -Нисам те видио ових

Бојан Вегара: Њено величанство ПРАГА је чудо од оружја и највише су је се муслимани бојали од свег оружја у рату

12. фебруар 2024.

Ћаћа ми је тек у Братунцу након рата признао, да је замолио Сокола, да ме узме на прагу. Већ пети дан траје муслиманка офанзива. Све грми од граната и земља се тресе. Дан прије офанзиве смо изашли код ђеда и бабе на викендицу под самим Игманом. Горе не падају гранате често, куће су раштркане. Гранате муслимани користе само за гранатирање густо насељених дјелова града. Туку по зградама у центру и по Жуновници. Сваки дан на град падне око хиљаду граната. Притисак праве на војску тим крвничким гранатирањем цивила. Прави пакао је у центру. Често бројим гранате и гледам двогледом гдје падају, а некад се град дуго не види од дима

Бојан Вегара: ХЉЕБ ЗА ПРЕМЈЕСИТ

8. фебруар 2024.

Тог ратног љета смо преградили Зујевину код општине и направили базен. Купали смо се и сунчали, те уживали у чарима љета. А највише у примирју, јер већ данима не пуца. Негдје мало иза подне, сјетих се да нисам премјесио хљеб. Мама нам је рекла да га премјесимо да не би заборавили и да не покипи. Често се деси да заборавимо, али тог јутра смо се бураз и ја договорили да је мој ред да га премјесим. А и пушило ми се, па сам пожурио да једну запалим у стану док никог нема. Хладовина у стану ме разгали и узех маказе да исјечем цигару која је у рефузи и дуга је

Бојан Вегара: Логор Силос – сарајевски Аушвиц

27. јануар 2024.

Фамилијо, кумови, пријатељи и комшије нек вам је срећна ова 28 годишњица слободе и нек вам је Свети Саво увијек на помоћи! Прије 28 година, на Светога Саву распуштен је задњи концентрациони логор за Србе, Силос у Тарчину. Распуштен је два мјесеца по завршетку рата и сигурно је најозлоглашенији логор какав на српској страни ни у сну није постојао у тадашњем Српском Сарајеву. Познавао сам и познајем већину логораша, јер сам са тог краја и знам све њихове муке у тих 1357 дана постојања Силоса. Пола моје фамилије је прошло кроз тај логор и кроз логоре у мојој школи 9. Мај Пазарић и касарни Крупа, из којих су сви касније

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

18. јануар 2024.

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао. Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна. Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану. -Иди зови бабу, тражи је тетка! Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

11. јануар 2024.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

6. јануар 2024.

Богу душу, Бог је неће.. Данима су падале гранате. Није било струје и воде. А још од средине октобра осим риже и хљеба нисмо ништа друго уста ставили. Тог јутра нисам могао да једем рижу. Повраћало ми се од ње и нисам могао ни да гледам у њу. Рекао сам мами. -Ја ово не могу да доручкујем, гади ми се. Трпићу до ручка, а можда буде данас и следоваље у Црвеном Крсту. Мајка је само раменима слегла, направила неку тужну фацу и рекла. -Немам ништа друго, а ти ако не можеш трпи глад. Отпухно сам гласно, узео импровизовано кандило направљено од разрезаног чепа, вате и филџана, упалио га и узео

Бојан Вегара: РЕЦИ ЋАЋИ ДА ТРАЖИ КАМИОН

23. децембар 2023.

ДЕСИЛО СЕ 21. ДЕЦЕМБРА 1995 ГОДИНЕ Ујутру, кад сам устао да идем у школу, мама ми рече. -Кад дођеш данас из школе иди код бабе и ђеда, види како су и донеси јаја и млијека! Климно сам јој главом и отишао у школу. У школи сам био до великог одмора и вратио се кући, чим је мами прошла пауза за доручак, да ме не би затекла кући. Од краја новембра у школу идем само да старцима замажем очи. Селимо и никако ми не паше тишина на часу. Донесе ми неке црне мисли о поновном избјеглиштву. А таква бједа ме онерасположи. Знам како је то и никако не желим поново да

Бојан Вегара: ЈЕДАН СКОРО ПА МИРАН ДАН

26. новембар 2023.

Читав дан није пуцало, те смо се послије ручка сви скупили у трпезарији за столом. Брат и ја смо сједили попола на табуреу, ђед, баба, ујна и рођак Новица сједили су за трпезариским столом, док је мама кувала кафу. Ујна и рођак прелетили до нас и доњели напуњене батерије за радио. Устао сам да скинем војнички џемпер, јер било је баш вруће и рекао мами: -Смањи мало ту ватру. Мораћу отворит ова врата од дневног, нек се мало расхлади. Мајка климну главом и прођара ону ватру. Ујна је причала о некој жени што сину није дала врећу брашна, те се наставило причати о односу родитеља према дјеци. Ђед само отпухну

Бојан Вегара: МУЈИЦА И БРОВИНГ

24. новембар 2023.

Отац му је погинуо на Црвеним стјенама. Није га Мујица ни упамтио и све што му мајка има је он, мали Мујица. А и њега је добила у позним годинама и чува га као очи у глави. У љето те 1994. било неко дуже примирје. Сигурно два мјесеца није било неке жестоке пуцњаве. А народ се потпуно опустио и заборавио на рат. Нико није пазио гдје се креће и гдје борави. Ми смо те периоде максимално користили и маса нас би се искупила у парку. Шутали би лопте, размјењивали би видео касете, мували цурице. Жене су сједиле испред зграда. Мала дјеца су трчкарала. Дан ко и сваки други, у задња

Бојан Вегара: Ви пишите ваше лажљиве историје, коме год хоћете, само нама немојте, ми знамо како цвилите

16. новембар 2023.

Први смо на читавом свијету побједили помахниталу звијер са запада, те створили Републику Српску. Уложили су милијарде у оружје и опрему, али и у филмове и маркетинг, да би створили причу о некој њиховој непобједивости. Маринци, Легија странаца, те остали курци палци, који се никад не предају и све побјеђују. А онда их један мали народ и један храбар Генерал понизе у великом стилу и први на овом свијету побједе ту моћну НАТО алијансу и домаће авлијанере. Тукли смо се са оном хордом од Бога отпалих Срба и њиховом новом браћом џихад ратницима. Тукли се читаве четири године, а посебно те 1995 године. Тог љета на Сарајвском ратишту, горило је

Бојан Вегара: Док сам жив борићу се против сваког ко умањује и затире наше Свете Мученике

23. септембар 2023.

Суд БиХ јуче је одбио да гони злочинце над цивилима у селу Јошаница код Фоче. То за њих није био злочин и за њих ту нису убијени српски цивили већ злотвори. Није им битно што је ту од 56 жртва најмлађа имала само 2,5 године, а најстарија 88 година. Њима је то свеједно и све што им је битно је да се умањи српско страдање. Није тај догађај посебну пажњу изазвао и ријетки су медији који о томе пишу. Од званичника слабо је ко гласа пустио и знам само да је Бранимир Којић рекао да Срби треба послије овога да напусте Суд БиХ и ту га потпуно подржавам. Ако напишете

11. март 1995. – Сметале им српске дјевојчице у Сарајеву

10. март 2023.

Муслимански снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице је убио припадник 101. бригаде тзв. Армије БиХ чији су иницијали С.П. који је привођен, али никада није процесуиран.Он се јавно хвалио да је

Убиство српског свата и паљење српске заставе – Трајна опомена

6. март 2023.

Првог марта 1992. године, на Башчаршији у Сарајеву убијен је српски сват Никола Гардовић, отац младожење Милана и свекар невјесте Дијане Тамбур, а рањен православни свештеник Раденко Миковић, док су убице, које муслиманска власт у Сарајеву није ни покушала да правично казни, спалиле српску заставу. Против Николиног убице, Расима Делалића Ћеле, тек почетком 2006. године Кантонално тужилаштво у Сарајеву покренуло је судски процес, који никада није окончан, јер је овај злочинац убијен 2008. године у Сарајеву. Осим Делалића, који је накнадно признао да је убио Гардовића, свједоци су као нападаче препознали и Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева, који је син оснивача злогласних „Зелених беретки“ Емина Швракића.

CC BY-SA 3.0 / Bundesarchiv, Bild 101III-Mielke-036-23 / Mielke /

Исходиште геноцида: 1. март

2. март 2023.

У питању је црни дан у (х)историји. Тачка без повратка, у пројекту наставка вишевијековног злочина геноцида над српским народом западно од Дрине. Прва објава овог текста са фотографијом нацистичких војника у фесовима, такозване СС Ханџар дивизије, који читају памфлет о односу ислама и јудаизма, десила се 02.03.2010. године. Јединице које су организовале власти тадашње Независне Државе Хрватске, као што је ова, бориле су се као добровољачке чак под Стаљинградом. Из тадашње НДХ, преко Украјине, ишли су да заједно са Хитлером покоре Совјетски савез, односно Русију. Мало се од тада шта озбиљније промијенило. Тако Њемачка опет наоружава Бандеровце у Украјини, а Хрватска шаље добровољце да помогну неонацистичким јединицама. Вијори се шаховница