Сарајево - Романија Архиве - Страница 2 од 44 - Јадовно 1941.

Почетна » Отаџбински рат » Сарајево - Романија » Страна 2

КО НАС ЈЕ КЛЕО НИЈЕ ДАНГУБИО

20. фебруар 2025.

Србину је гроб светиња и сви се боје да ће им гробове најмилијих неко оскрнавити те су се с тога одлучили да их носе на своју територију. Пише Станојевић Зоран Стојим пред кућом кад наилази Јовановић. Знам га заједно смо били у болници. Дан сунчан има и снијега који се топи. Јовановић је сав мокар и умазан блатом. Приђе ми, каже дај мало воде да се оперем да не идем кући овакав. Па гдје се тако упрља питам. Водим га до пумпе. Идем пријатељу са гробља замолили ме да помогнем при вађењу погинулих бораца. Мука жива друже мој, мука. Боље у рат још годину него ово радити. Сахраниш па опет

Бојан Вегара: НИЈЕ МАЛА НАША МУКА

12. фебруар 2025.

Сјећање на дане у којима све иза себе остависмо, сву муку, сав рат, све подвиге, све битке, сво херојство, те у колони живих и мртвих изађосмо из Српског Сарајева. Увијек у фебруару оживим у себи ону колону живих и мртвих, али и све битке и подвиге. А овај текст је један од оних, за које знам, да ћу их оплакат и сузама написат. Како и да не оплачем, кад пишем о таквој жртви и о толиком јунаштву, да му равног нема до оног на Кошарама и Паштрику? Како да не оплачем, кад пишем о Српском Сарајеву? Мало је данас људи, да и замислити могу тај подвиг, ту упорност и ту

Бојан Вегара: НАЈМЛАЂИ ЛОГОРАШ СИЛОСА

2. фебруар 2025.

Лео Капетановић је најмлађи логораш из Силоса у Тарчину. Аутобусом је дошао са Илиџе код бабе Савке у засеок Равне, код села Луке надомак Тарчина, одмах послије првих барикада у Сарајеву. Инсистирао је да иде код бабе, јер на Илиџи је напето и не зна се ко ће доћи на врата. Било му је досадно у стану у Лужанима. Код бабе бар може да се игра са рођацима у селу, а и близу је шума. Тако је Лео почетак рата дочекао код бабе и нашао се на муслиманској страни и то одвојен од родитеља за које не зна ништа. Знао је само да је Илиџа српска, али више од тога

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

9. јануар 2025.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

6. јануар 2025.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

5. јун 2024.

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

У паклу Скендерије

2. мај 2024.

Ово је део приче о ратном злочину за који нико није одговарао, у судским списима названим ,,Случај Добровољачка”. Извор: БУНАР БЛОГ ; НАПОМЕНА: Сви наводи изнесени у овом тексту су лични став аутора и не морају одражавати ставове редакције портала. У циљу свеобухватнијег информисања јавности, објављујемо и прилоге од значаја за мисију удружења Јадовно 1941. чак и када су они потпуно супротни његовим ставовима. Телефон у канцеларији у приземљу помоћног објекта Војне болнице Сарајево тог 2.маја 1992. зазвонио је нешто пре 13 часова. Капетан I класе Марко Лабудовић знао је ко са тог телефона зове и пре него што је подигао слушалицу. – Хало-изговорио је са зебњом. – Генерал Кукањац-представио

ДР РАДОМИР ПАВЛОВИЋ: Опет Сребреница

1. април 2024.

Ових дана опет долазе сигнали од англосаксонске политике да ће Нијемци у Генералној скупштини УН поново покренути резолуцију о „геноциду“ у Сребреници. Исти ти Нијемци су у периоду 1941. – 1944. године направили геноцид над српским народом у Подрињу, преко својих извршилаца, а то су биле усташе под вођством Францетића легије, које су у Сребреничком срезу од 1941. до 1945. године убиле 2.264 Срба на најсвирепији начин, а од тога је било 430 дјеце. Укупно је од 1941. до 1945. године на подручју Сребренице убијено 6.469 срба. Исти ти Нијемци су у операцији ”Трио” 1942. године побили на Дрини више 100. 000 Срба, од Фоче, преко Вишеграда, Сребренице и Братунца,

Бојан Вегара: СМИЈЕМО ЛИ УОПШТЕ У СРБИЈИ ШКОЛОВАТИ ДЈЕЦУ?

31. март 2024.

Да ли ја као неко ко је видио све страхоте рата у Сарајеву, смијем доћи у Нови Сад или Београд да издам књигу о тим страшним данима и да ли дјеца мојих пријатеља, кумова и рођака уопште смију да дођу да студирају у Србији, а да их професори не сматрају фашистима и генетским отпадом? Закољу ти комшију, силују комшиницу пред дјецом, од чега се једно трајно разболи. Затворе ти ђеда од 74 године у логор и размјениш га са 34 киле, а баба се данима крије у трапу за кромпир и одводе је у логор кад пожеле. Онда у рату гледаш просут мозак друга, откинуте дијелове тијела вршњака, а на

Бојан Вегара: Знате, ми тај рат нисмо изгубили

16. март 2024.

Јуначки смо крв проливали у том рату, у дуплом обручу и против читавог свијета. Ми смо свима донијели мир и Републику Српску, а онда су нас сви заборавили. Кад сам се ноћас вратио из Сарајева кући у Братунац, нисам боловао за родним градом. То ми је први пут да одем, а да неки терет на леђима, велик ко Бјелашница, не донесем у себи и да не болујем за том водом и тим зраком, бар, неколико дана. Зато ваљда за ових 28 година нисам ни био више од десетак пута тамо, од тога сам само четри пута отишао тамо гдје сам провео дјетињство и рат. Сва четри пута сам се умацупао

Хаџићи: Обиљежено 28 година година од егзодуса Срба из Сарајева

16. март 2024.

Поводом 28 година од егзодуса Срба из Сарајева, служен је парастос у Цркви Рођења Пресвете Богородице у Хаџићима. Обиљежавање егзодуса наставиће се сутра у манастиру на Равној Романији и војничком гробљу „Нови Зејтинлик“. Предсједник Српске Милорад Додик рекао је да је егзодус Срба из Сарајева, иако једна од највећих и најпотреснијих трагедија која је задесила страдалнички српски народ на крају 20. вијека, био и егзодус до слободе јер су људи напуштали своја имања и вјековна огњишта да би слободно живјели у својој Републици Српској. Егзодус је и Саву Пољчића и његову породицу одвео у Братунац, гдје, каже, није био свој на своме. Није, каже по повратку у Хаџиће доживљавао непријатности,

Мастиловић: Прогон Срба – врхунац вишевјековног процеса затирања

11. март 2024.

Директор Института историјских наука Универзитета у Источном Сарајеву Драга Мастиловић изјавио је да би се цијела историја српског народа на простору Сарајева могла сажети у реченицу да је то био вишевјековни континуитет трајања и затирања, те да оно што се десило сарајевским Србима у посљедњој деценији 20. вијека представља врхунац процеса затирања. – То је врхунац затирања и то не само физичког већ и економског, културног, духовног, историјског, да би се то на крају претворило у затирање памћења и права на памћење, које нажалост и данас траје – рекао је Мастиловић. Он је нагласио да прогон Срба представља врхунац страдања и заокруживање процеса затирања Срба у Сарајеву који су преко ноћи

За убиство српских дјевојчица нико није одговарао

8. март 2024.

Навршава се 29 година од убиства српских дјевојчица Милице Лаловић и Наташе Учур у сарајевском насељу Грбавица, а за тај злочин још нико није одговарао. Снајпериста са зграде „Лориса“ на Тргу Пере Косорића, данашњем Тргу хероја, убио је 11. марта 1995. године десетогодишњу Милицу и деветогодишњу Наташу које су играле ластиша у Улици Раве Јанковић, испред зграде на броју 59, у насељу које је тада било под српском контролом. Била је то њихова посљедња игра, осам мјесеци прије потписивања Дејтонског мировног споразума. Дјевојчице су одмах превезене у болницу Касиндо, а према записнику из болнице, Милица је довезена мртва, док је Наташа умрла 15 минута након пријема. Према наводима свједока, дјевојчице