Владимир Фролов После „спонтаног вриска хрватске јавности“ због хапшења хрватских „бранитеља“ у Орашју, министар Медвед (за „хрватске бранитеље“) јавно изјави да Хрватска свакако мора да плати трошкове одбране, притвореним ратним злочинцима. Изјава није случајна, најпре је најуже хрватско руководство размотрило случај и закључило да је „пропуст“ у сарадњи са БиХ настао када су достављени тражени документи из Хрватске, пошто је дотадашња пракса показала да се није реализовао ниједан такав захтев, те су нежељени документи „некритички“ достављени! Maлобројни су обавештени да се ратна документација ХВО налази у Загребу, иако су операције вођене у БиХ, те је хрватски архив чувар „ домољубне истине“! Наравно, министар Медвед децидирано наглашава да је ту спорно

Милан Милетић, о злочинима ХВО, чији су поједини бивши припадници недавно ухапшени у Орашју. Већина њих је добила чинове у редовној хрватској војсци Један сам од оних који су најстрашније сексуално злостављани у хрватском логору у Оџаку маја 1992. године. Од тројице мојих крвника, пред судом у БиХ осуђен је само Јосип Толић, док заповедника логора Анту Голубовића и Јурицу Божића данас крије Република Хрватска… Овако је почео своју исповест за „Новости“ Милан Милетић, председник Удружења српских логораша из Оџака, данас сарадника Републичког центра за истраживање ратних злочина из Бањалуке. Овај бивши логораш оцењује да све то што се данас може чути у хрватским медијима око недавног хапшења бивших припадника

Предсједник Удружења жена жртава рата Републике Српске Божица Живковић Рајилић сматра да јавно признање пуковника Хрватске војске Винка Штефанека да је командовао јединицама Хрватског вијећа одбране /ХВО/ на подручју Орашја и Посавине потврђује да је Хрватска извршила агресију на БиХ и Српску, на што годинама упозоравају породице српских жртава рата. „Наше удружење годинама указује на чињеницу да је у марту 1992. године Хрватска у Броду извршила агресију на БиХ и Републику Српску, али нико до сада није желио то да чује и разумије“, рекла је Рајилићева Срни. Рајилићева је подсјетила да је на стотине српских жена доживјело физичку тортуру и силовање, а многе су и убијене у селима уз ријеку

Предсједник Републичке организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила Недељко Митровић сматра да је изјава пуковника Хрватске војске Винка Штефанека да је командовао јединицама ХВО-а на подручју Орашја и Посавине само потврда онога на шта српски народ годинама указује – да је Хрватска извршила агресију на БиХ и Републику Српску. „Ово је сасвим јасан доказ да је Хрватска војска учествовала у агресији на БиХ, углавном на подручја у којима су живјели Срби, а што има везе са хрватским генералима Антом Готовином, Дамиром Крстичевићем и тадашњим руководством Хрватске без чијег знања њихова војска није могла дијеловати на подручју БиХ“, рекао је Митровић Срни. Он је истакао да се, након признања

Хапшење бивших припадника ХВО-а за злочине почињене над Србима на подручју Орашја позитиван је помак у раду Тужилаштва БиХ, мада остаје нејасно зашто овај предмет није оквалификован као удружени злочиначки подухват, иако има све елементе за такву квалификацију, изјавио је предсједник Удружења ветерана служби безбједности Републике Српске Горан Мачар. Он је подсјетио да је Министарство унутрашњих послова Републике Српске давно поднијело извјештај Тужилаштву БиХ не само за Орашје, већ и за ратне злочина на подручју Козарске Дубице, Мркоњић Града и друге општине у Крајини. Мачар каже да је процес отворен и да се очекује да ће осумњичени адекватно бити процесуирани и да ће добити адекватне казне. „Оно што нас забрињаива

Суд БиХ одредио је једномјесечни притвор десеторици некадашњих припадника Хрватског вијећа одбране /ХВО/, који су прије два дана ухапшени због сумње да су починили ратне злочине над Србима на подручју Орашја. Притвор је одређен Ђури Матузовићу, Иви Оршолићу, Тади Оршолићу, Марку Доминковићу, Јоси Недићу, Марку Баотићу, Марку Блажановићу, Мати Живковићу, Анти Живковићу и Стјепи Ђурићу, саопштено је из Суда БиХ. Увидом у поднесени доказни материјал, Суд је утврдио да постоји основана сумња да су осумњичени починили кривично дјело за које се терете. Притвор, који може да траје до 30. новембра, одређен је због опасности од бјекства, основане бојазни да ће боравком на слободи осумњичени уништити, сакрити, измијенити или кривотворити доказе