Припадници Ханџар дивизије испитивали су Стојана Миодрага што ради у Сиску, зашто не иде у Крајину и на крају му рекли да мора поновно доћи јер нема све потребне папире. „То је била замка“, прича његова супруга Зорка, која је изгубила свако повјерење у институције и правду Мој муж је био радник сисачке Жељезаре. Имао је спретне руке, знао је свашта поправити. То су сви знали. Пуно пута би се гардистима покварио ауто, па су га дизали усред ноћи да им помогне. Никада им није узео ни куне. Јесен 1991. и почетак рата дочекали смо у великом страху, јер су се многи људи из нашег окружења одселили, из ових или

Када су их одвели, Миленко Ђапа имао је 40, а Васо Јелић 20 година више. Заједничка им је била националности због које су се тада губиле главе. Истина о њиховим судбинама испливала је на обалама Саве. Никад нећу заборавити љето када сам изгубила вољенога сина – каже Деса Ђапа, чији је син Миленко убијен 1991. у Сиску, у доби од 40 година. Кобног 22. аугуста Миленко Ђапа (1951) вратио се у Сисак, након неколико дана одмора у Ванићима код Двора, камо је одвезао жену Евицу и кћи Мирјану. Идућег му је дана почињала радна смјена у Рафинерији, па је дошао мајци на вечеру. – Око 21.30 позвонио је први сусјед,

Народ коjи jе постао мањина Срби су, све до 1990. године, када су насилно избачени из устава били конститутивни народ Републике Хрватске. Али, на то су данас, изгледа сви заборавили, а зарад „добросуседских односа“ многи догађаји из прошлости опет су гурнути под тепих. Када је у београдском предграђу Бусије, недавно обележено 20 година од оснивања САО Крајина готово да није било ни једног медија у Србији који је нашао за сходно да то обележи. Није било ни натписа, или фељтона који би подсетио на тај, али и остале догађаје који су претходили распаду Југославије. Бојажљиво је ( уз понеку критику ) забележена и инцијатива  избеглица из Хрватске, упућена Бриселу да