Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Није ваљда да ћу крити да сам био у рату. Да сам и патио и саосјећао са српским борцима јунацима рата, онима који су и најзаслужнији за ово мало, а заправо велико, што данас имамо 14. децембар 1995. Догодио се Париз. Слободан Милошевић, Алија Изетбеговић и Фрањо Туђман потписали мировни документ који је, тек парафиран, и први пут овјерен у америчкој бази „Рајт Петерсон“ код Дејтона. Рат је, ето, прошао, а муке остале да вјечно боле. Зашто је толико момака изгинуло? Зашто је толико кућа порушено? Ко ће бринути о стотинама хиљада људи протјераних са родних огњишта? Са своје дједовине.

Ослободили смо два француска пилота. Свијет затечен гестом добре воље српске стране 4. новембар 1995. На гробљу у родном му селу Машићи код Градишке данас је у присуству високих војних старјешина, сабораца, родбине и пријатеља откривен споменик пуковнику Рајку Балаћу, хероју борбе српског народа за слободу. За част и достојанство. Споменик српском јунаку који је, на данашњи дан прошле године,  погинуо на Радићу, на бихаћком ратишту, открио је генерал-потпуковник Манојло Миловановић, начелник Главног штаба Војске Републике Српске. 27. новембар 1995. Ако је Бихаћ био кључ рјешења кризе и нашег усуда у западном дијелу Републике Српске, а по многима сигурно јесте, због чега се онда то питање није ријешило поткрај прошле

Клинтон је упозорио да се рат у бившој Југославији мора зауставити. Да је ово рекао тамо негдје око Божића деведесет и треће ни по муке. Али ово је изговорио у јесен деведесет и пете када је у Босни замало па све већ било завршено 20. октобар 1995. Раковачке баре код Бањалуке… Стоји жена… Избјеглица… Сама је са својим чемером… Прилазим јој… Хоћу да мало попричамо… Да нешто запишем… Невољно, али ипак прихвата мој приједлог… – Тринаести пут бјежим. Из Ливна сам… Прво сам била у Чапразлијама, селу између Грахова и Ливна… А онда бјежанија… Долазим у Сајковиће, а потом у Црни Луг, Грахово Ресановце… Долази потом у избјеглички камп на

9. октобар 1995. Ово је ваљда десети пут у посљедњих годину како срећем Радована Караџића. У штабу смо Петнаесте бихаћке бригаде у Кевљанима… Предсједник понавља исту причу. А ја? Ја га убјеђујем да је десетак километара наше линије напуштено те да на том потезу нема ниједног нашег војника. Убјеђујем га да ће муслимани предвођени Атифом Дудаковићем управо туда, односно из правца Дабра ући у Сански Мост. Јер, ту је најтање. Ту је празан простор између положаја Прве дрварске и Петнаесте бихаћке бригаде. Караџић ми не вјерује иако сам јутрос управо туда пролазио и успут видио само један леш муслиманског војника. Караџићу су, вјероватно, нешто друго рекли. Али његова се пика…

Караџић нас убјеђује да „мапа о подјели Босне нема“ и да ће се дијелити по оној „што освојиш твоје је“… Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Чим је завршио разговор и спустио слушалицу, одмах пита пратиоце куда се може до Бањалуке, али да се не иде преко Мркоњић Града. Јер Мркоњић Град само што није пао… 12. септембар 1995. Улазим у педесету годину, надам се, каквог таквог, али ипак живота… На Балкани сам код Мркоњић Града… Караџић нас убјеђује да „мапа о подјели Босне нема“ и да ће се дијелити по оној „што освојиш твоје је“… Међутим, Јајце, Шипово, Петровац су пред падом. Караџић у телефонском разговору за Радио

Навече на телевизији њихова само куртоазна констатација уз тврдњу да „колона не би била бомбардована да у њој није било и војних возила и носача ракета посебно“ 7. август 1995. Код Капљуха, само мало даље од биртије „На петровачкој цести“, авион Хрватског ратног зракопловства бомбардовао је колону избјеглица… Нисам ту био, али сам сазнао од колеге Милорада Зорића који је то први снимио камером, да је погинуло десетак несрећника, искључиво цивила из Доњег Лапца… Странци и међународне кадије нису се због тога баш тако пуно узнемирили… Навече на телевизији њихова само куртоазна констатација уз тврдњу да „колона не би била бомбардована да у њој није било и војних возила и

Браћо и сестре, молим вас станите… Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну… Ја ћу пред вама… Никада до сада Ратко вас није издао… Неће ни ноћас… Нећу… Кунем вам се гробом своје кћерке, рече генерал Младић и пусти сузу. 5. август 1995. Ратко Младић вечерас сједе у „пуха“ и оде према Петровцу… Двадесетак километара даље према Кључу, у мјесту Капљух, сустиже чело избјегличке колоне… Стаје… Пуне му очи суза. – Браћо и сестре, молим вас станите… Окрените се и заједно са мном крените назад према Книну… Ја ћу пред вама… Никада до сада Ратко вас није издао… Неће ни ноћас… Нећу… Кунем вам се гробом своје

Младић цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају, да стигну одговори. Међутим одговора ни од куда. Ни од кога! Ниједну повратну информацију није добио 5. август 1995. Ратко Младић је са Оштреља цијелу ноћ слао телеграме у Београд и позивао у помоћ… Звао је неке три јединице да хитно дођу и да се прикључе борцима који бране Крајину… Мислио је ту и на поврат изгубљене територије и на Книн, али и на мјеста у западном дијелу Босанске крајине, која су већ била окупирана… Одређивао је и рокове до када му из Београда треба односно морају

Негдје око 20 часова из просторије у којој су вођени разговори, љут као мало када прије, излази Младић. Касније сам сазнао да је са Караџићем имао свађу и то на нож. Наводно му је Младић рекао, и то пред свима, како је он продао Крајину том и том човјеку на том и том мјесту те за толико и толико пара 1. август 1995. У Ресановцима, шеснаест километара далеко од Босанског Грахова према Дрвару, биле су јединице Источнобосанског корпуса под командом Винка Пандуревића. На њиховом лијевом крилу налазили су се борци Девете граховске бригаде… На Каменици, понад Дрвара, налазио се штаб Треће петровачке бригаде, а даље према Мартин Броду и Бихаћу

Пред зграду Скупштине општине Дрвар долазе Радован Караџић, Милан Мартић, Биљана Плавшић, Момчило Крајишник, Манојло Миловановић, Милан Бабић, Миле Мркшић… Ратка Младића међу њима није било 31. јул 1995. Генерал Ратко Младић стигао на Оштрељ. Кажу ми да остаје мало дуже. Покушавам да договорим интервју… Помоћник команданта Другог крајишког корпуса за морал Марко Галић ми каже да је шеф љут и да му за живу главу не прилазим. Не дај боже да сам га питао зашто је љут, а камоли због чега неће да ме прими… Кад мало потом, ето ти курира… Зове ме баш генерал Младић… Неко му је рекао како треба да разговарам са њим. Облачим се и

Одбрана генерала Војске Републике Српске Новака Ђукића неће одустати од доказивања истине и захтјева за обнову поступка у случају „Тузланска капија“, рекао је Срни шеф тима одбране Милорад Ивошевић. „Захтјеви одбране не умањују трагедију која се догодила у Тузли, већ имају основни циљ да родитељима, породицама и пријатељима унесрећених покажу шта је прави узрок смрти њихове дјеце“, рекао је Ивошевић. Он је упитао зашто Суд БиХ бјежи од истине и не прихвати приједлог одбране за обнову поступка, те утврди да ли су тачни или не нови материјални докази и чињенице до којих је дошла одбрана у овом случају. Ивошевић је рекао да очекује да ће Уставни суд БиХ прихватити раније

Причају ми да их је полиција у Новом Саду и околним мјестима покупила на силу и привела, односно мобилисала, те овдје, на Оштрељ, довела као дезертере да „бране своју земљу“ 8. јули 1995. Таман да уђем у „пуха“ како бих са командантом корпуса кренуо према купрешком ратишту, на паркиралишту поред мотела на Оштрељу стоји паркирано неколико аутобуса. Регистарске таблице говоре да су из Србије… Не знам откуд они и зашто баш сада на паркиралишту мотела на Оштрељу. Из аутобуса излазе непознати младићи… Људи у бермудама и са кломпама на ногама… Неки су и у тренеркама… Углавном љетна облачила… Шта је сада ово? Није ваљда да су пошли на некакав излет?

Изнад мене прелетјеше два хеликоптера, а над њима у бришућем лету и два борбена авиона… Сазнајем да су то били Американци који су у један од хеликоптера смјестили Скота О’Грејдија, пилота моћног америчког авиона „Ф-16“ којег су на овом подручју оборили српски борци 8. јун 1995. Нисам имао некаквих великих разлога да на Оштрељ, односно у команду Другог крајишког корпуса и наш Прес-центар који се већ годинама ту налази, дођем тако рано… Али, стопирао сам, наишло је ауто, сјео сам и ево ме на Оштрељу… Таман идем према викендици у којој се налази Прес-центар, кад изнад мене прелетјеше два хеликоптера, оба обојена у бијело и са ознакама Уједињених нација. Над

Поздрављају се прилично пријатељски. Генерале, гађали су ме ваши када смо летјели понад Травника, вели Смит Младићу. Е мој генерале, да су вас гађали моји, ви се никад не бисте спустили овдје гдје сте управо слетјели, одговори му Младић 17. мај 1995. Руперт Смит је опет инсистирао да разговара са генералом Ратком Младићем. Састанак је договорен на Балкани код Мркоњић Града. И одједном, ето ти га…. Слијеће хеликоптер са ознакама Уједињених нација… Из њега излази Смит… Прилази му Ратко… Поздрављају се прилично пријатељски. – Генерале, гађали су ме ваши када смо летјели понад Травника – вели Смит Младићу. – Е мој генерале, да су вас гађали моји, ви се никад