Премијера „Србенке“ под знаком питања. Кривци нису кажњени, убица Мерчеп одмара се у бањи. Када наредне седмице у Загребу буде премијерно приказан филм Небојше Слијепчевића „Србенка“, који говори о свирепом убиству породице Зец, Томислав Мерчеп ће завршити одмор у бањи у Крапинским Топлицама и наставити да издржава затворску казну! Како ће хрватски десничари дочекати филм који говори о једном од најстрашнијих догађаја деведесетих тешко је прогнозирати, али радикализација која буја из дана у дан сигурно неће допринети да награђени документарац са филмског фестивала у Сарајеву буде примљен на прави начин. Човек који је наређивао убиства Михајла, Марије и Александре Зец, ратни злочинац Мерчеп, сигурно није свој привилеговани боравак у бањи,

Муслиманска ратна пропаганда трудила се од самог почетка сукоба у БиХ, да представи Србе као агресоре који чине геноцид над муслиманским становништвом. Подршку је нашла и код многих западних медија и новинара, који су слиједећи инструкције својих влада или за новац, учествовали у медијској сатанизацији српског народа пред свјетском јавношћу. Тек годинама након завршетка рата у БиХ, на свијетло дана испливавају документи и чињенице, који разоткривају све лажи и фалсификате којима  се служила муслиманска али и хрватска страна  током рата. Још прије икаквих ратних сукоба у БиХ, током 1991. године, муслиманско вођство почело је да говори о геноциду над Муслиманима. Тако је већ 25. 01. 1991. године, СДА објавила проглас

У мјесној заједници Мезграја Гај код Угљевика служен је парастос за пет погинулих бораца и двије цивилне жртве одбрамбено-отаџбинског рата чија су имена уклесана на спомен-обиљежју у овом мјесту. Паљењем свијећа и полагањем вијенаца, почаст погинулима одали су чланови породица, родбина, пријатељи, представници општине Угљевик, Борачке организације и политичких странака. Начелник општине Угљевик Василије Перић захвалио је мјештанима Мезграје за допринос у одбрани овог краја и Републике Српске и истакао да је обавеза српског народа да изрази поштовање онима који су живот дали за стварање Републике. Предсједник Борачке организације општине Угљевик Јован Маринковић истакао је да никада неће бити заборављен злочин над недужним цивилима и жртва погинулих бораца. „Овај злочин

На данашњи дан 1995. почела је НАТО агресија на Републику Српску у којој је убијено више од стотину цивила. Број убијених цивила и војника од стране НАТО пакта неће никада бити прецизно утврђен јер становништво и данас умире од малигних болести као последица кориштења муниције са осиромашеним уранијом. У јеку ратних дејстава и борбе за одбрану Републике Српске, на Војску Републике Српске, а која је држала фронт од око 1.100 километара, обрушио се поред такозване „Армије БиХ“, ХВО и војске Хрватске, још један непријатељ. 30. августа 1995. године је почела НАТО агресија на Републику Српску под називом „Намерна сила“. Агресија је прекинута 12. и 13. септембра због лошег времена, а

Координација српских удружења породица несталих, убијених и погинулих лица са простора бивше Југославије саопштила је, поводом 30. августа – Међународног дана несталих, да у региону постоји „завјера ћутања“ и „култура некажњивости“ ратних злочина над српским народом. Из Координације подсјећају да је много времена протекло од ратова, а породице жртава нису добиле правду и вјероватно је никад неће добити, али да бригу и саосјећање друштва и државе, жртве могу и морају добити. У саопштењу се напомиње да питање меморијализације, односно достојног спомен-обиљежја свим жртвама, као и питање сатисфакције породицама жртава у Србији још није ријешено. Из Координације наводе да се у региону данас, према подацима Међународног комитета Црвеног крста, тражи још

Некадашњи командант Петог корпуса такозване Армије БиХ Атиф Дудаковић био је први на листи пријављених Хашком трибуналу за злочине над српским војницима и цивилима на том подручју 1995. године, на којој се налазио и Хасан Ружнић, /којег је Хрватска изручила Тужилаштву БиХ/, изјавио је Срни бивши члан Комисије за истраживање ратних злочина на подручју Бихаћа и Цазина Рифат Долић. Долић каже да је на тој листи било двадесетак пријављених, од којих је до сада процесуирано њих седам-осам, додајући да је међу пријављенима био и Ружнић, осумњичен за ратни злочин против човјечности у предмету „Атиф Дудаковић и други“. „Све резултате до којих смо дошли током истраживања, видео и писану документацију, предали

Осумњичени Хасан Ружнић данас је у подне предат Судској полицији Босне и Херцеговине на граници између БиХ и Хрватске, након чега је транспортован у Сарајево гдје ће га испитати поступајући тужилац. Осумњичени се у оквиру предмета „Атиф Дудаковић и други“ терети за злочине против човјечности над жртвама српске националности у акцији „Сана 95“ током 1995. године. Осумњичени је на основу међународне потјернице, расписане на захтјев Тужилаштва БиХ, лишен слободе на подручју Хрватске 29. јула, након чега је изручен правосуђу Босне и Херцеговине. У Посебном одјелу за ратне злочине Тужилаштва БиХ води се истрага против наведеног осумњиченог који се терети да је у својству припадника Војне полиције 5. корпуса Армије БиХ

Од 2008. године до данас само у општини Калиновик, која има око 2.000 становника, од болести које се доводе у везу са Нато бомбардовањем Републике Српске умрло је 56 људи, а са неким од облика малигног обољења тренутно се бори још њих 24. Начелник општине Калиновик Милева Комленовић рекла је за београдску „Политику“ да су то људи који имају од 30 до 60 година, али да су ризику од канцерогених обољења, као посљедице бомбардовања радиоактивним бомбама, изложени и њихови потомци, као и сви они који су касније дошли да живе на овом подручју. Она је навела примјер једне обољеле двадесетпетогдишње дјевојке која је имала само двије године када је у

Поводом 23 године од геноцидa нaд Србимa у Хрвaтској, нaјмaсовнијег етничког чишћењa у Европи после Другог светског рaтa До сада необјављена студија историчара Вељка Ђурића* (писана 1995 године), преставља приказ српске несреће која је по ауторовом мишљењу „рaвнa, aко не и тежa, од Видовдaнa 1389. нa Косову и Метохији“ Напомена: Текст сам писао почетком новембра 1995. године у намери да забележим бројне чињенице за које сам убеђен да ће, протоком историјских збивања, бити скрајнуте и заборављене. Предајем га читаоцима после 23 године, јер сматрам да би требало да се подсећамо на наше велике грешке, неразумне вође и трагедије. Свестан сам да ће „и ала и врана“ да скоче да ме критикују и

У имену му је све записано. Стаменост, одлучност и постојаност. Стојадин је стао и остао да брани најузвишенију границу људског достојанства – заклетву држави која је горела у огњу нерашчишћених рачуна, сулудих амбиција лидера нових државица и народа, рoђених на развалинама једне лепе земље, страшћу опијене пастве еуфорично заслепљене нагоном да омеђава своје атаре жицама мржње. Из тог унутрашњег мрака убрзо ће покуљати ерупција гадости какву само људски ум може да произведе . Варају се сви психијатри који мржњу дефинишу као негативну емоцију или поремећај душе. На овим просторима, потврдили су то недавно хрватски црнокошуљаши у копачкама на светском првенству у фудбалу, она је идеологија, стратегија, оружје, база за разне

На гробљу Божовац у Фочи обиљежено је 26 година од масовног страдања Срба у фочанској мјесној заједници Јабука. У зору 23. јула 1992. године, припадници такозване Армије БиХ из Горажда у нападу на шире подручје Јабуке нису имали милости ни за дјецу, жене и непокретне старце, а у крвавом походу попалили су све српске куће и помоћне објекте у тада фочанској мјесној заједници Јабука, која је након рата Дејтонским мировним споразумом припала Федерацији БиХ. Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи дјечак Ново Елез. Међу убијенима су били старији брачни парови Милован и Марија Скакавац, Милош и Анђелка Тривун, Остоја и Софија Ћосовић, Драго и Јока Стојановић, слијепа старица Милка Ковач и непокретна

На гробљу Божовац у Фочи сутра ће бити обиљежено 26 година од масовног страдања Срба у фочанској мјесној заједници Јабука, најављено је из општинског Удружења прогнаних и расељених Срба. У зору 23. јула 1992. године, припадници такозване Армије БиХ из Горажда у нападу на шире подручје Јабуке нису имали милости ни за дјецу, жене и непокретне старце, а у крвавом походу попалили су све српске куће и помоћне објекте у тада фочанској мјесној заједници Јабука, која је након рата Дејтонским мировним споразумом припала Федерацији БиХ. Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи дјечак Ново Елез. Међу убијенима су били старији брачни парови Милован и Марија Скакавац, Милош и Анђелка Тривун, Остоја и

На гробљу Божовац у Фочи ће у понедјељак, 23. јула, бити обиљежено 26 година од масовног страдања Срба у фочанској мјесној заједници Јабука, најављено је из општинског Удружења прогнаних и расељених Срба. У зору 23. јула 1992. године, припадници такозване Армије БиХ из Горажда у нападу на шире подручје Јабуке нису имали милости ни за дјецу, жене и непокретне старце, а у крвавом походу попалили су све српске куће и помоћне објекте у тада фочанској мјесној заједници Јабука, која је након рата Дејтонским мировним споразумом припала Федерацији БиХ. Најмлађа жртва био је тринаестогодишњи дјечак Ново Елез. Међу убијенима су били и старији брачни парови Милован и Марија Скакавац, Милош и