Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu.

 

Viteška pogibija regruta Stojadina

Datum objave: četvrtak, 9 avgusta, 2018
Objavljeno u Ostalo, Otadžbinski rat
Veličina slova: A- A+

U imenu mu je sve zapisano. Stamenost, odlučnost i postojanost. Stojadin je stao i ostao da brani najuzvišeniju granicu ljudskog dostojanstva – zakletvu državi koja je gorela u ognju neraščišćenih računa, suludih ambicija lidera novih državica i naroda, rođenih na razvalinama jedne lepe zemlje, strašću opijene pastve euforično zaslepljene nagonom da omeđava svoje atare žicama mržnje.

Foto: IN4S
Foto: IN4S

Iz tog unutrašnjeg mraka ubrzo će pokuljati erupcija gadosti kakvu samo ljudski um može da proizvede . Varaju se svi psihijatri koji mržnju definišu kao negativnu emociju ili poremećaj duše. Na ovim prostorima, potvrdili su to nedavno hrvatski crnokošuljaši u kopačkama na svetskom prvenstvu u fudbalu, ona je ideologija, strategija, oružje, baza za razne vrste mentalnih opijata.

Ta lepa zemlja je stvorena da odigra predstavu multikulturalnog kapitalizma u socijalističkom sistemu! Svrha te drame, tragičnog kraja, bila je pokazivanje humanističkog lica kapitalizma zaživelog i u komunizmu. Pripreman godinama za završnu scenu kao model za razbijanje SSSR- a ili Rusije kao kičme iznutra rašrafljivanog džina, taj “raj” na zemlji postao je ostavinski postupak najveće zablude zvane bratstvo i jedinstvo. U toj državi bratstva nije bilo ni u primisli osim kod siromaha i lakovernih, a jedinstvo se ogledalo u takmičenju ko će dublje zavući ruku u zajedničku kasu.

Kako to biva, varnice su sevale, buknuli su požari koji nikada nisu ugašeni. Jugoslovenska narodna armija -dinosaurus, nepripremljen za takav scenario, obezglavljena, bez strategije, pretvorena je u protivpožarnu službu, za jedne komunističku i izdajničku, za ostale srbočetničku i agresorsku. Masovna dezerterstva komandnog kadra i vojnika hrvatske i slovenačke, muslimanske, albanske nacionalnosti, kolebljivost preostalih oficira, kukavičluk ali i neodlučnost Generalštaba, čija malodušnost će dovesti do tragičnih posledica, kakva je i herojska smrt junaka ove priče. Prateći do kraja svog komandanta i njegovu rešenost da brani umiruću zemlju, izdižući sebe iznad vremena i zemaljskih zakona:

“Jednom ljudi daju reč, ona ostaje ili se pogazi.Ja sam dao reč da ću da branim ovu zemlju ako joj bude teško”, govorio je major Milan Tepić.

Svuda je vladao strah, haos i neizvesnost. Užas je izazivala spoznaja da su ostavljeni i prepušteni na milost ustašama čiji potencijal se umnožavao svakom osvojenom kasarnom ili garnizonom. I u Varaždinu, Karlovcu, Zagrebu, Virovitici, Bjelovaru…

Svuda su kasarne opkoljene u istom trenutku, sa jakom psihološko – propagandnom kampanjom, izolovane od ostatka sveta, bez komunikacija, vode, struje, prepune mladih vojnika i civila. Zbog bezbednosti, cele porodice su se preselile u kasarne.

Dilema kako se odbraniti, sačuvati ljude, a ne biti ponižen i vezan, ili sutra, kao general Trifunović, optužen za izdaju samo zbog toga što je predao tenkove da bi sačuvao nekoliko stotina vojnika, nadvila se kao noćna mora kod većine komandanata opkoljenih kasarni JNA širom Hrvatske.

Na čelu te nesrećne, ali i nadobudne i dobro uhlebljenje vojske, ideološki indoktrinirane, čije su privilegije u društvu prelazile granicu diskriminacije ostalih građana, nalazili su se generali Veljko Kadijević i Blagoje Adžić.

Ovom poslednjem, u Hercegovini 1942 godine, ustaše su pobile celu porodicu. On je pretekao pukim slučajem. U tom trenutku kada su 43 člana njegove familije zverski umorena, većina hladnim oružje. Blagoje se nalazio u poseti rodbini u susednom selu.

Major Milan Tepić, nakon odluke pukovnika Kovačevića da preda kasarnu, sa grupom vojnika povlači se da zaštiti skladište municije i borbenih sredstava na Bedeniku iznad Bjelovara. Hrvatski bojovnici nadiru ali opreznije, znali su da sa Tepićem nema šale.

Foto: IN4S
Foto: IN4S

Gotovo da ne postoji oficir JNA na teritoriji Hrvatske da hrvatska služba bezbednosti analitički nije obradila njegov profil. Major Tepić je predstavljao respektabilnog i nepokolebljivog protivnika, procena je bezbedonosno-obaveštajnih struktura koje su, u tom trenutku,  direkto podređene predsedniku Franju Tuđmanu.

Stajalo je da se radi o stabilnom, pomalo povučenom,tihom i nenametljivom, ali energičnom ćoveku, bez spremnosti na bilo kakvu vrstu nečasnog ili ponižavajućeg kompromisa.

Komandant kasarne u Bjelovaru, pukovnik Rajko Kovačević, razmišljajući o sudbini opkoljenih oficira i njihovih porodica, vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka, odlučuje se na predaju. Bezuslovnu, traže pripadnici Zbora narodne garde na čelu sa Jurom Šimićem, načelnikom Kriznog štaba Bjelovara.

Mimo svih konvencija, vojničkih i ljudskih normi, Šimić, manirom ustaškog dželata, izvodi pukovnika Kovačevića, potpukovnika Miljka Vasića, kapetana prve klase Dragišu Jovanovića, skida ih gole do pojasa i svakom u glavu ispaljuje po dva metka. Šimićev patološki odnos prema mrtvim ljudima ide u takvu morbidnost da njihove posmrtne ostatke javno izlaže na ulasku u kasarnu gde građani dolaze da pljuju i uriniraju po njima. Po predaji kasarne u Bjelovaru, sreljano je još šest vojnika iz rezervnog sastava, a šezdeset oficira i podoficira je zarobljeno i 250 vojnika redovnog sastava.

Naslućujući šta se događa u gradu, major Tepić se sa grupom vojnika povukao u skladište puno municije i borbenih sredstava. Osokoljene predajom kasarne, ustaše svom snagom nadiru prema skladištu. Tepić, svestan da su žrtvovani čim nema avijacije na vidiku, odlučuje se da ne predaje ništa ustašama, ali, ipak, da sačuva svoje vojnike,te im naređujući da se povuku na bezbedno odstojanje od skladišta.

Vozač samohotke, regrut iz Gornjih Leskovica ispod Povlena, Stojadin Mirković, odbija naređenje. Golobradi mladić mirno odgovara svom pretpostavljenom:

“ I ja sam, druže majore, položio zakletvu da ću braniti ovu zemlju”, odlučnim glasom će Cole, kako su ga zvali ukućani.

Na trenutak je zastao, gledajući ovog smernog čoveka preko puta. Podsećao ga je mirnoćom i nepokolebivošću na pokojnog oca. Cole je bio dete kada mu je otac poginuo prevrnuvši se sa traktom. Za razliku od svojih vršnjaka sa velikim životnim stremljenjima, Cole je imao jednu skromnu želju – da kupi traktor i vrati se u svoje selo da pomogne majci i bratu.

Predhodne noći, dok je na tren dremnuo, bolje reći san ga prevario, sanjao je majku Anicu i brata Dobrivoja. Peo se uz proplanak prema vrhu, gde se nalazio pramen magle nalik na oreol. Kroz njega se probijalo sunce. Beličasta zaslepljujuća svetlost ga je toplim zracima kupala. Uspeo je da proleti kroz taj prameni krug svetlosti. Umiven tom toplotom, prenuo se i čvrsto, znojavim rukama, stegao puškomitraljez.

Ni jednog trenutka se nije dvoumio. Da ga vežu i ponižavaju, kako već to čine. Da je hteo da beži mogao je iz Banjaluke pravac kući, kako su neki izbegli da dođu u Hrvatsku. Cole je znao već tada da ide na krvavo bojište i da će biti čupavo. Božjom voljom je stigao kod ovog divnog čoveka, časnog, odvažnog, hrabrog oficira, kakvi su nekada bili srpski ratnici.

„Major Tepić je k’o major Gavrilović, komandant odbrane Beograda“, pomislio je. Setio se majora Koste Todorovića i njegove viteške smrti, besmrtnog majora Kursule sa Cera…

Namah mu je, u tih nekoliko sekundi, proletela misao:

”Ratove vode kapetani i majori, njihove žene primaju saučešće i posthumno ordenje, a pukovnici i generali skidaju kajmak”.

“Postupi po naređenju, dosta pozdravljanja!”, zagrmeo je major Tepić.

Cole se popeo u transporter, ostatak vojske se povukao, major Milan Tepić, kao resavski vojvoda Sinđelić ili Tanasko Rajić, krenuo je prema glavnom objektu. Major je lagano i smireno koračao prema večnosti, bio je rasterećen, porodicu je sklonio kod svojih. Sama pomisao da je tu mogao da zakasni, učinila ga je na trenutak nespokojnim. U ovih par koraka, opraštao se od svih. Od dece i supruge, koje mu je Bog podario, najviše. Njima je i najpotrebniji. Čuo je Coletov glas iza sebe:

“ Dok ja štekćem, nismo pali, kada mene ućutkaju, dižite, neka gori i grmi. Sačekajte ih da uđu”.

Major je podizanjem ruke potvrdio, da je čuo ovog tek stasalog dečaka sa srcem Obilića,nije imao snage da se okrene i još jednom tog golobradog mladića ispod Povlena pomiluje pogledom. Ko bi rekao da iz ovog krhkog, tihog, povučenog i dobrodušnog mladića stoji antički vitez, epski junak, nesalomivi ratnik.

Neko mi je davno rekao da su naši vršnjaci sa sela čvršći i stabilniji. Da brže odrastu od gradske dece. Valjda ih muka i težak život očeliče. Sporadična paljba u kratkim rafalima se približavala. Prva zolja je promašila cilj.

“ Dokopali su se našeg oružja u kasarni i njime će da nas ubijaju”, pomislio je.

Mitraljez na transporteru ponovo je počeo da para vazduh. Po vozilu su dobovali meci iz papa i pekatea. Par eksplozija, i Coletov mitraljez, pogođen zoljom, je ućutao. Nastala je pogrebna tišina. Zadnji čin. Ustaše u čoporu kreću kao na kasarnu. Idu po plen, ubeđeni da će i ovo dragoceno skladište završiti u njihovim rukama.

Taj eforični juriš razularene rulje, prekida jedna, jaka, eksplozija, a za njom serija detonacija, rafalne paljbe municije, potmulih ispaljenja raznih mina i granata. U nebo leti sve, od predmeta do ljudi. Zvanični hrvatski podaci govore o 11 stradalih, ali i 200 nestalih bojovnika. Starim crnogorskim ratnicima pred boj je bilo najbitnije da ne poginu dok se ne zamene. Bar jednog Turčina, viđenijeg, bila je mera, ako Bog da više, srećna ura, ako pre toga pogine, to je zla ura i tragedija. Mladi Cole i petnaest godina stariji major Tepić, žestoko su se zamenili.

U julu 1995 godine, kada su napokon isporučili posmrtne ostatke

Telo Stojadina Mirkovića četiri godina Hrvati nisu želeli da razmene. Jasno nam je zašto. Ali nije mi jasno zašto ćuti Srbija, Valjevo, Boračke organizacije ,saborci?

Kome je u interesu da prašina zaborava pokrije ovog heroja? Nemam ništa protiv da pevači, glumci, umetnici dobiju ulice, ali da se ovakvi heroji zaboravljaju to je sramno ! Ono što majka Srbija najmanje može i mora da uradi je : Da večno čuva sećanje na svoju besmrtnu decu. Ostao je pored Tepića, zaslužuje isto znamenje i ulicu pored njegove.

Slava junaku Stojadinu Mirkoviću.

Autor: Piše: Mišo Vujović

Izvor: IN4S

Vezane vijesti:

Svečano otkrivanje spomenika za majora Tepića

Obilježeno 26 godina od stradanja majora Milana Tepića

U ime časti – govor majora Milana Tepića

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top