Крај у ком’ куће умиру
Стоје саме, избраздане и смежуране временом. Празни погледи полупаних окана и крезуба искешена врата. Тишина их трњем облачи. Из сломљене кичме кровова болна ребра стрше, црна од година, вјетрова, сунца, киша… Давно је замукао дјечји