Моје Јадовно Архиве - Страница 2 од 4 - Јадовно 1941.

Мајсторовић Миливој: Моје сјећање

17. новембар 2020.

Рођен сам 12.07.1934. године у Горњем Чардаку коjи jе око 5 km удаљен од Млиништа. Крећући се некадашњом пругом узаног колосjека правцем Млиниште – Чардак – Јаjце, постоjала jе скретница коjа jе одваjала колосjек за Горњи Чардак, док се до Чардака од скретнице продужавало jош приближно 5 км. Гледаjући на географскоj карти мjеста Чардак и Горњи Чардак стоjе jедан наспрам другога на међусобноj удаљености око 3 km ваздушне линиjе. Скретницу jе послуживао скретничар Мато; имао jе од кољена дрвену ногу, што се супростављало жељезничким прописима (вjероватно jе био ратни ветеран). Само мjесто jе било пусто, удаљено од других насеља, а комшиjе су му биле дивље звиjери – медвjеди и вукови.

Зорица Ђоковић: На Крсном путу

13. април 2020.

Христос је знао за шта и за кога невин умире. Нисам сигурна да су наши стари знали разлог свог страшног умирања говорећи и вјерујући да „неће крст на крст“. А ударио је. Крст. На Крст. Идући јадовничком стазом, тим велебитским Крсним путем или Улицом суза, али и сваком другом од безброј стаза и пруга српског мучеништва, покушавамо замислити голготску пасију наших предака. Замишљамо бол и јауке, жеђ и зној, сузе и крв. Питамо се о чему су размишљали, чему су се надали, кога су се сјећали. Да ли су знали да и Он скупа с њима иде у ту страшну смрт? Јер, ишао је, наравно, док су нас, од Њега

Ко ће ако не ми, прислужити свијеће Милици, Јелени, Петру, Илији, Јовану, Стоји, Остоји?

19. јун 2019.

Десета година за редом на Велебиту. Знате за ту чувену планину препуну цвијећа, животиња, шуме? Национални парк са бициклистичким и планинарским стазама. Пише: Сандра Благић Е, баш та планина у својој утроби скрива кости преко 40.000 душа. Од тих 40.000 душа 38.000 је православних Срба који су поклани! Поклани, заклани, убијени маљем, каменом, мотком гурнути у неку од јама. Само, јер су били друге вјере. Вјере православне! Превише јама, превише смрти. Никад као ове године нисам осјетила терет на души. Сваки пут када ходим мученичком Јадовничком стазом, ходим као по облацима. Ове године, спустио се терет на душу па тишти, притишће, не да ми да дишем. Најрадије бих вриштала, дозивала…

Глигорићи убијени од усташа

29. мај 2019.

Дjеда Љупка (41 година) су усташе одвеле од куће средином љета 1941. године. Кућа у коjоj jе његова жена уз помоћ наjстариjе кћерке Драгице (заручене за попа Вуjића) водила кафану, се налазила у мjесту Језеру, поред православне цркве посвећенe Cветом Великомученику Цару Лазару. У кући jе поред Љупкове чељади живjела и његова стара маjка Мара. Након одвођења, Љупко jе прво био затворен у жидовском храму (темплу) у Јаjцу. Одатле jе премjештен у православну цркву у Јаjцу гдjе jе са преко 160 Срба био затворен око 20 дана. У судском спису налазимо податке да jе Љупко „умро” 18.09.1941.г. у Подмилачjу. Као мjесто његове погибиjе Подмилачjе jе наведено и у изjави партизанског

МАНАСТИР СЛАНЦИ: Трибина „Покољ Срба 1941-1945 године“ (ВИДЕО)

27. мај 2019.

У манастиру светог првомученика и архиђакона Стефана у Сланцима у недељу 12.05.2019 године реч су имали чланови удружења Јадовно 1941 др. Душан Басташић и Никола Милованчев на тему „Покољ Срба 1941-1945 године“ Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Срби без струје у Теслином крају

5. мај 2019.

На месту уништеном током операције „Медачки џеп“. Дом родитеља славног генија сравњен до темеља. Дивосело пусто, у Почитељу живе само две жене. За електрични прикључак Србима траже 90.000 евра Села су остала, људи више нема. Тако данас изгледају подвелебитска места где су живели Срби пре ратних страхота деведесетих година, када су им куће запаљене и срушене, а они натерани да напусте огњишта. У Медаку, смештеном између река Лике и Гламочнице, неколико километара од Госпића, пре деведесетих ту је живело 850 Срба, данас их је педесетак. У Читлуку их је десетак, Почитељу само две жене, а у Дивоселу нема дословно – никога. Она шачица преосталих Срба, пре свега стараца, животари у

Драган Ј. Пејановић: Убијени од усташа

4. мај 2019.

Ноћу, 16 априла 1941 године, у вријеме уласка Њемаца и Талијана у Мостар, мој дјед Драго је као чин личног протеста против окупације истакао заставу Краљевине Југославије на димњак термоелектране рудника угља у Мостару, гдје је радио као машин-бравар. Послије тога је више пута одвођен у усташку полицијску станицу у Мостару на саслушавање. Посљедњи пут је ухапшен на послу 26.јула 1941. године и након пар дана боравка у станици пребачен у градски затвор Ћеловина. У том времену неколико пута је довођен кући на преобуку, у пратњи полицајца Крешимира Крталића (родом из села Гнојнице, код Мостара). Војислав, Драгин син се сјећа да му је приликом једног од тих долазака полицајац нудио

На српској Билогори нема села гдје нема масовне гробнице нашег народа

27. април 2019.

Клерофашистичка НДХ, до jесени 1942. године, злочином Покоља ликвидирала jе 2.694 српске главе са Билогоре, међу њима 318 – еро дjеце од колиjевке до 14. година старости Милан Басташић Билогорско подручjе у западноj Славониjи, уважаваjући све релевантне критериjе, ми поимамо по православним сакралним обjектима коjи га ограничаваjу, од Мале Трновитице,Великих Зденаца и Јасенаша. Њих ни мање ни више од двадесет и седам. Наjстариjа светиња jе Храм Св. Пантелиjе у селу Павловац из 1670.године. Сви ти обjекти уцртани су на карти Аустроугарске монархиjе коjа датира из раних година осамнаестог виjека. У то вриjеме, на томе простору ниjе евидентирана ни jедна католичка богомоља. Са торња цркве Св.Петке у Великоj Ператовици, на врх Билогоре,

Јадовно-Симбол страдања Срба, Јевреја и Цигана у НДХ

25. април 2019.

Фашистоидна Ендехазија сишла је са германских територија на средње европском подручју на Балкан и омогућила свом квислингу Анти Павелићу, загребачком адвокату, да стане на чело те Независне државе Хрватске, са центром у Загребу. Благослов јој је дао Адолф Хитлер, канцелар Немачке, а прећутно и Римски папа, поглавар католика у свету. Хришћанство Адолфа Хитлера, као и његовог италијанског колеге Бенита Мусолинија, засновано је на истим расним, политичким и верским начелима, на чистунству крви, вере и молитве. Католичанство је религија свих, којима је божји апостол у Риму. Православље је грех хришћански, јер је то Безбожје, такође и Ислам… Према томе учењу и веровању, није Грех истребити невернике и људске створове који загађују

Истина Косановић Душана и Стевана

25. фебруар 2019.

У жељи да истина о трагичноj смрти моjих оца и стрица (Косановић Душана и Стевана) остане траjно забиљежена као искрено свjедочанство кроз моjе скромно сjећање достављам Вам кратак животопис за обоjицу, те дешифроване дописнице коjе jе у ратноj голготи сачувала моjа маjка. Бит ћу неизмjерно сретан ако Вам ови документи послуже у грађи коjу обрађуjете за евентуалне потанкости увиjек сам на располагању. 1. – школска спрема Душана Косановић дjеце: Симица шумарски техничар; Самуило дипл. инг. Шумарства; Душанка, основна школа; Драгомир дипл. инг. Шумарства 2. Стриц Стеван ниjе имао дjеце Биографиjа Косановић Душан рођен jе 1892. године у селу Кунић бр. 56, опћина Плошки Котор, Огулин, од оца Владимира и маjке Симице, а брат Стево

МУЧЕНИЧКОМ СТАЗОМ ЈАДОВНИЧКОМ

13. фебруар 2019.

Мученичка стаза јадовничка протеже се Велебитом, од Шаранове јаме до мјеста логора Јадовно, у Чачић долцу. То је 7300 метара свете земље, освештане крвљу и знојем предака наших страдалих у комплексу логора смрти НДХ, Госпић-Јадовно-Паг. Измрцварени, понижени у смрт поведени, везани бодљикавом жицом по двоје, по троје и у већим групама корачали су ,,голготом српском – јадовничком“ знајући да крст свој носе. Страшни план злочиначког ума без душе, да се један народ побије, покрсти и протјера уз сву монструозност, нељудскост и суровост небића овдје је 1941.године доживио своју материјализацију у пуном смислу, која је тешко разумљива и објашњива. Али тај привремени тријумф зла, дуго одржаван вјештачким дисањем прикривања, порицања и

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао

30. децембар 2018.

Велебит, велелепна планина, која раздваја Лику од Јадранског мора. Пуна животињског и биљног свијета, препуна јама, превише крви, превише смрти. Смрти која се десила 1941. године у којој је за само 132 дана убијено 40.000 Срба и Јевреја. Зар постоји животиња која може убити мало дијете или немоћног човјека, немоћну жену, мајку, баку? Да се иживљава, наслађује мукама, вади очи и из утробе нерођено дијете, силује, набија на нож, пије крв тог напаћеног цовјека? Постоји! Постоји звијер, звијер која се не каје за своја недјела. Одлазећи на Јадовно, да се поклонимо невиним жртвама и да им запалимо свијеће, на граничном прелазу нас дочекује тортура. Претресају нас, провоцирају, снимају, ваде нам

Страдање породице Мићевић из Мостара 1941.год.

31. октобар 2018.

Одлучио сам се да ову тужну причу о сатирању и уништењу моjе породице 1941. године почнем о порjеклу моjих предака и времену када су бjежеци пред турским зулумом дошли у кршевиту Херцеговину. Презиме Мићевић први пут се помиње у Мостару почетком деветнаестог виjека. Казивања говоре да jе неки наш предак, Мићо Ковачевић, отишао са Бањана због терора и угњетавања османлиjских власти, и да се доселио у Мостар. Ради своjе, и сигурности породице, промиjенио jе презиме у Мићевић. На породичном гробљу у мостарском насељу Опине, има гроб мог чукун-дjеда Марка коjи jе родjен 1815.год.,а умро 1879.год. и он jе први рођени Мићевић, од оца коjи са некад презивао Ковачевић. Напомена редакције

Желео бих да ово остане негде записано, зато Вам се и обраћам

15. октобар 2018.

Поштовани, Христос Воскресе! Обраћам Вам се као потомак неких од жртава логора Јадовно. У Вашем попису жртава, под бројем ID1340, стоји име Вукичевић Глиге Илија, из Драготине. Илија је мој прадеда по мајци, а његов отац се звао Глигор, тј. Глига. Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. маја. 2016. године. Под бројем ID 1329 стоји Вукичевић Илије Бошко, из Драготине. Бошко је син мог прадеде Илије Глигора Вукичевића и рођени брат моје рођене баке. Само, његово име није било Бошко, већ Богдан. Молим Вас да, ако је могуће, исправите ово име. Нажалост, немам да Вам приложим њихове слике, све је спаљено

Дан када се Велебит тресао по други пут

2. јул 2018.

Док киша неуморно пада Јадовчани крећу ка Јадовну. Долазимо на гранични прелаз Изачић и шта друго очекивати, него претрес и контролу свих ходочасника и њихових ствари. Пише: Санда Благић Један од полицајаца претура по нашим личним стварима са хирушким рукавицама, к’о да смо губавци. Задржали су нас, само да не стигнемо на вријеме. Кад су нас добро претресли, наредили су нам да станемо километар од границе. Ни слутили нисмо да ће зауставити наш аутобус у Личком Петровом селу и извршити своју „дубинску“ контролу. Три наша ходочасника изведоше а минути се отегоше као сати. Вратише двојицу а Дану Лукајића задржаше, узеше његове ствари и рекоше нам да он неће наставити пут