Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић. Транспорти и колоне из Госпића и Овчаре, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако. Иначе прикривено, мјесто испод Велебита је постало жива раскрсница зла. На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се

Како се на жељезничку станицу у Госпићу сваког дана допремао све већи број заточеника, усташе су простор на којем се вршио утовар и истовар стоке оградили дрвеним плотом и бодљикавом жицом у висини два метра, у који су на кратко вријеме могли да смјесте 500-700 људи, што је зависило од могућности директног транспортовања жртава у логоре или на губилишта. Овдје су усташе у прво вријеме вршили попис и подјелу приспјелих по националности на Србе, Јевреје и Хрвате. Њих је прихватао и организовао попис већ споменути усташки натпоручник Јанко Михаловић, управник за политичке затворенике у казнионици. Након тога су Јевреји и Хрвати камионом одвожени у Овчару или у казнионицу Окружног суда,

Током јуна и почетком јула, у Госпић су, жељезницом и камионима, стизали бројни транспорти са заточеницима. Простор казнионице Окружног суда није могао да их све прихвати, иако су жртве свакодневно отпремане у Јадовно и Слану. Због тога су усташе основали још један збирни логор, удаљен само три и по километра источно од казнионице, на лијевој обали ријеке Новчице, 250 до 300 метара далеко од ње. У систем концентрационог логора Госпић, ради још масовнијег допремања и истребљења српског и јеврејског народа, укључене су стаје вриједног Србина, трговца Матије Максимовића, који је, поред штампарије, књижаре и читаонице у граду, уз ријеку Новчицу имао и три велике стаје, димензија 30х10 м, у којима

Крајем маја и почетком јуна 1941. године, усташе су ужурбано припремале изградњу логора Слана и Метајна на Пагу, који су прву већу скупину заточеника примили 25. јуна. Иако по тадашњој административној подјели НДХ на жупе, Карлобаг и Паг нису улазили у састав котара Госпић нити Велике жупе Лика и Гацка, чије је сједиште било у Госпићу, логори на Пагу су били организационо везани за логор у Госпићу и налазили се у надлежности жупског редарственог равнатељства Госпић, које је имало једнака овлашћења у односу на логоре на Пагу као и за цијели комплекс усташких логора на подручју Госпића. То потврђују и чешћи доласци у ове логоре равнатеља жупског редарственог равнатељства из

Удружење „Јадовно 1941“, које окупља потомке и поштоваоце жртава комплекса усташких логора Госпић-Јадовно-Паг, сваке године поставља крст на неком од места страдања, рекао је ФоНету члан Удружења др Борис Беговић и додао да је овог лета тако обележена Катина јама, у подножју Велебита, у коју је 1941. бачен епископ горњокарловачки Сава. Једно од обележја скупова удружења „Јадовно 1941“ је и то што нема говора, нити било какве примесе политике, истакао је Беговић, професор Правног факултета у Београду. Наши скупови су молитвени, посвећени молитвама за покој душе оних који су ту страдали. На њима има реч само свештеник, нема говора, објаснио је Беговић. Напомињући да не зна да ли се свима

ЈАДОВНО Под Велебитом бездна јама ћути  Мук јој страшнији од крика Небо изнад ње њене ране слути И плаче земља живих покојника   Дубока и тамна вјековима зјапи Сада са костима мученика И само одсјај небеских лампи  Освијетљава живе ране  несрећника   Чемером ли си  обавијен Велебите  Крв ти грца под изворима воде Гладна уста,а душе сите Сада по дворима Његовим ходе   Језива и тамна вјековима ћути  дубока и тешка ко дјевојачка суза Тишином својом на нова страдања слути  не може Србин без крви и уза   Проговорите кости недужних бића  Затресите земљу упрљану гријехом Доста је било муке и крвопролића Хоће ли икад српско чедо заспати са смијехом