Комплекс Јадовно Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Комплекс Јадовно

Дођите до Шаранове јаме у суботу 20. јуна 2026, јер нисмо заборавили

20. мај 2026.

Са благословом Његовог Високог Преосвештенства, Митрополита горњокарловачког г. Герасима, поводом осамдесет и пете годишњице од почетка Покоља, молитвеним сјећањем на мученике пострадале на Јадовну, биће обиљежен „Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2026.“, Без обзира што се ово стратиште данас налази ван граница Србије и Српске, сматрамо нашом дужношћу да његујемо културу сјећања и памћења на наше страдалнике, без обзира гдје су пострадали. У суботу 20. јуна 2026, над Шарановом јамом на Велебиту, седамнаесту годину за редом, са почетком у 11 часова, биће служен парастос за не мање од 38.000 православних Срба, побијених у комплексу логора смрти НДХ, Госпић – Јадовно – Паг у периоду од 11. априла 1941. до 20.

Крајолик око подручја логора Јадовно, поглед на Велебит

Ђурђица Драгаш: Жути јаглаци дивосељачки

19. мај 2026.

Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин… Процветали су јутрос жути јаглаци на Kрушковачама.Процветали… у зеленој пустињи Велебита! Израсли из земље натопљене крвљу. Сићушни, нежни цветови… као дечје руке, као паперјаста коса под мајчиним дланом.Изашли с росом, окупани сузама. Жути јаглаци дивосељачки!!! Донеле их босе девојачке ноге.Носиле их мајке у недрима, крили старци међу грубим длановима. Донела их деца у очима… жуте јаглаце са кућних прагова.Носио их ветар са згаришта, спирала киша с хладног камена. Израсли, питоми и танани, као нејач дивосељачка, као јагњад невина, као поглед мајчин…Никли из пепела, из земље која памти крик, нож, јаук. Израсли из тишине, гажени заборавом….Нежни јаглаци дивосељачки!

Пронашла сам мог прадеду са братом и синовима на попису жртава логора Јадовно 1941.

16. мај 2026.

Хвала удружењу Јадовно 1941. и Музеју жртава геноцида у Београду што сте ми омогућили да сазнам где су и када настрадали мој прадеда са братом и синовима. Увек ме је то мучило! Пише: Маша Живковић Све што смо о њима знали до јуче је да су били одведени из куће у Шантићевој 12 у Мостару 1941. Али сада знамо где су одведени и убијени, чак и под којим бројем су заведени били у логору Јадовно. Мој прадеда Милан (Илија) Гачић био је успешан грађевински предузетник и градио је ограду око православне цркве у Мостару, као и вилу Гредић која је касније постала Титова вила. Имао је имање у центру Мостара

ДУШАН БАСТАШИЋ: УМАЊИВАЊЕ ЖРТАВА ЈАСЕНОВЦА И ЈАДОВНА ЈЕ НАСТАВАК ГЕНОЦИДА

14. мај 2026.

Гост нове емисије „Рубикон“ био је др. Душан Басташић, оснивач и предсједник удружења Јадовно 1941. – Jadovno 1941. који је говорио о култури сјећања, систематском затирању трагова злочина над Србима у НДХ и опасним трендовима ревизионизма. Господин Басташић посветио је посљедњих 15 година истраживању и документовању страдања Срба у Независној Држави Хрватској. Његова лична мотивација потиче из породичне трагедије – оба дједа и стриц убијени су у комплексу логора Јадовно-Госпић-Паг, док је његов отац као дванаестогодишњак преживио Јасеновац. ЈАДОВНО – ПРЕТЕЧА ЈАСЕНОВЦА Басташић је у разговору истакао да је Јадовно било први ликвидациони центар НДХ, који је функционисао од априла до августа 1941. године, прије него што је Јасеновац почео

Басташић: На Велебиту и рту Слана, свијетли десет великих Часних крстова које су поставили Јадовничани

13. мај 2026.

У Дому Народне скупштине Србије, 9. априла 2026. године, одржана је међународна конференција„Страдање Срба у Независној држави Хрватској у периоду1941-1945. године“. Учесницима се као један од излагача обратио и др Душан Басташић оснивач и предсједник удружења Јадовно 1941. Бања Лука. Од другог вијека хришћани поштују гробове мученика. Иду тамо да се моле. Тај пут се зове ходочашће. Памтим слиједеће ријечи Његовог високог преосвештенства, Митрополита горњокарловачког Герасима: „Лика нема великога града, има Јадовно, то је највећи град али под земљом. И када погледамо и када се озрцавамо шта се све догађало и куда су све ти људи трновит пут прошли, данас им је само потребна молитва и наше сећање“. Петнаест година

Сећање на Србе мучене и убијене у Прихватном логору Земун 1942 – 1944. године

11. мај 2026.

У организацији удружења “Јадовно 1941.” из Београда, а уз подршку градске општине Земун, 8. и 9. маја одржане су манифестације у знак молитвеног сећања на мучене и убијене Србе у Прихватном логору Земун (данас познат као “Старо Сајмиште”), у периоду од 1942. до 1944. године. Прихватни логор Земун се налазио на територији НДХ. Био је намењен за прихват и упућивање на принудни рад радно способног становништва. Историјски подаци указују да је кроз капију логора прошло између 95.000 и 100.000 људи, а да је у њему смрт нашло око 40.000 људи, о чему сведоче и процене Државне комисије за утврђивање злочина оклупатора и њихових помагача, израђене по завршетку рата. Најмање 6.500

Успостава усташке власти у Госпићу и широј околини – Књига Јадовно 1.

9. мај 2026.

Усташка организација у Госпићу је свој рад зачела тридесетих година. У времену до 1941. године, снажно је утицала на средњошколску и студентску омладину. Госпић је постао центар политичких снага усташа, који су имали подршку једног дијела богатих трговаца и обртника. Поред политичке подршке, они су усташку организацију помагали и материјално, улажући у њену пропаганду и у организационо јачање и повезивање на читавој територији Лике, па и знатно шире. Управо у Госпићу се концентрисало усташко језгро. Још 1930. године, по Павелићевим упутствима, адвокати Андрија Артуковић и Јозо Думанџић, с трговцем Марком Дошеном, оснивају усташке организације. Ту су и други трговци, студенти и ђаци: Јурица Фрковић, Иван Павичић, Ловро Дуић, Нико Ковачевић,

Ђурђица Драгаш: ПАГ- ПЛАВА ГРОБНИЦА СТРАШНИЈА ОД ВИДА

7. мај 2026.

Полако, али сигурно уђосмо у мај и, упркос свему што се претходних месеци дешавало у овој нашој Србији, људи све више размишљају о лету, одморима, мору, проводу. Спремају се матурске вечери, обележавају годишњице, а студенти, већ традиционално, организују дружења са колегама из региона. И све би то било сасвим у реду, лепо и подршке вредно да не прочитах да ће нека од тих студентских дружења, тзв. Медицинијада и Менаџеријада, бити организована на острву Пагу, у Хрватској. На чувеној и по лудим проводина познатој плажи Зрће окупили се ових дана студенти из неколико држава региона. На пут су кренули и наши студенти – из Београда, Новог Сада, Крагујевца, Ниша, Косовске Митровице.

Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“

29. април 2026.

Ноћ у коjоj сам изгубио слободу. Мртвима – да их не заборавимоЖивима – да се не заборави Субота 26. априла 1941. године. Шеснаести дан фашизам учвршћуjе усташки, нови поредак у Хрватскоj. „Нова власт” ревносно куjе окове за све коjи воле слободу. Из радио-апарата грме претње. Новине у свим видовима изобличуjу истину. У овом крвавом пролећу терор оре по људским душама и сеjе семе мржње. Умиру вредности и комунисти, нестаjу сви људи коjи цене људске вредности. Ово jе пролеће без пролећа коjе цвета ведрином… Злослутне мисли изазиваjу jош страшниjу визиjу сутрашњице и толико тешко сазнање о изгубљеноj слободи. Спаљуjем драге рукописе у коjима сам сањао друкчиjу сутрашњицу. Растаjем се с књигама

How We Left Our Own Suffering Nameless

29. април 2026.

Nearly a decade ago, and I may be mistaken here, so I ask my readers for understanding, members of the Jadovno non-governmental organization came forward with a proposal to introduce a specific term, a phrase for the genocide committed against Serbs in the Independent State of Croatia, hereinafter referred to as the NDH. SRB Their proposal was “Pokolj,” in Serbian meaning “Slaughter.” It sounded eerie, unsettling, and dark, but given what it was meant to describe, it could hardly sound otherwise. Nevertheless, in the hope that the Serbian public would begin to discuss this issue, I, then a young man who had just completed his undergraduate studies, wrote a modest

Милан Басташић: Ноћ страве и ужаса

27. април 2026.

Тих дана упорно је падала обилна киша и сусњежица. Капути се нису ни присушили кад је с пута у двориште па у гањак јурнула група некаквих особа с ручним батеријама. Вичу: „Отварај”! Ударају у врата као сјекирама. То су усташе кундацима пушака разбијале врата уз вику: “Отварај или пуцамо”! Отац пође да отвори, али не може да откључа јер је кључ од удараца испао, а лампу није имао времена да упали. Напипа на земљи кључ и откључа прије него су разбили врата. Стакла су попуцала. Мајка је послије причала да су шесторица бајонетама на пушкама упереним у оца ушли у собу гдје смо спавали. Брат и ја смо спавали у

ЈОШ ПОНЕШТО ИЗ МОЈИХ СЕЋАЊА НА ЈАДОВНО

27. април 2026.

Из књиге Милана Трешњића – ИЗ КРАЉЕВСТВА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, Гамбит Јагодина, 2012. Анти Павелићу, загребачком адвокату, да стане на чело Независне државе Хрватске, благослов је дао Адолф Хитлер, канцелар Немачке, а прећутно и Римски папа, поглавар католика у свету. Хришћанство Адолфа Хитлера, као и његовог италијанског узора Бенита Мусолинија, засновано је на истим расним, политичким и верским начелима, на чистунству крви, вере и молитве. Католичанство је религија свих којима је божји апостол у Риму. Православље је грех хришћански, јер је то безбожје, такође и ислам… Према томе учењу и веровању, није грех истребити невернике и људске створове који загађују католичке вредности. Стога ендехазија оштри каме, оштри мачеве и пуни цеви

Сjећање на убиство 487 Срба из Грубишног Поља

26. април 2026.

Из Удружења “Јадовно 1941.” из Бањалуке, које чува сјећање на побијене Србе током периода Независне Државе Хрватске /НДХ/, напомињу да се данас навршавају 85 година како су усташе у ноћи између 26. и 27. априла 1941. године ухапсиле 504 Србина са Котара Грубишно Поље и у јулу их ликвидирали у комплексу логора смрти НДХ Госпић-Јадовно-Паг. У саопштењу Удружења се подсјећа да су усташе у ноћи између 26. и 27. априла 1941. године ухапсиле 504 Србина, од којих је 487 убијено у јулу те године. “Под изговором да Срби из Грубишног Поља спремају `ђурђевдански устанак` из Загреба је возом у Грубишно Поље стигло око 120 хрватских усташа, предвођених шефом загребачке усташке

Људи, бјежимо болан, побиће нас!

24. април 2026.

Невероватни су путеви којима је ово сведочанство о последњим данима живота нашег деде и прадеде стигла до нас, његових потомака. Мјесто и вријеме догађаја: СФРЈ, Тузла, октобар 1976. Здраво, ја сам Зоран, изгледа да ћемо бити цимери – рече младић отворивши врата на скромој собици у студентском дому. Други момак, свјетло смеђе косе и свијетло плавих очију погледа га пријатељски – Јесте, бићемо цимери, ја сам Владимир. Ријеч по ријеч и стигоше двојица новопечених цимера и будућих пријатеља до породичне историје. Обрад, отац мој, био је момак, као ми сад, кад су га усташе четрдесет прве ухапсиле – рече Зоран. Одведоше га, отеше из рођене куће у Љубији. Убацише у

Владимир M. Банковић: Како смо остали без имена за сопствено страдање

22. април 2026.

Дати име значи повући линију, рећи да је ово део нас, да је ово нешто што памтимо као целину и што не препуштамо ни случају ни туђем тумачењу. ENGLISH Пре скоро деценију, а ја ту можда и грешим, па нека ми читаоци не замере, чланови удружења Јадовно 1941. из Бање Луке изашли су у јавност са идејом о именовању геноцида над Србима у Независној Држави Хрватској (у даљем тексту НДХ). Њихов предлог био је израз ”Покољ”. Звучао је језиво, страшно и мрачно, али имајући у виду шта му је био задатак да именује, није могао ни бити много улепшан. Авај, у нади да ће српска јавност почети да дискутује на