Комплекс Јадовно Архиве - Јадовно 1941.

Почетна » Комплекс Јадовно

Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)

23. март 2026.

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води. Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили жедни. Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти, па у потопу да изгинемо. Отврдла су уста наша од соли,

Јован Мирић: Град и село у НДХ

23. март 2026.

У градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме. Шта више рећи? Главни трг у Загребу, НДХ (Извор: 24/7) Дана 28. априла 1941. године усташе су око 200 Срба, Јевреја и неколико Хрвата допремили са севера НДХ у Загреб, сместивши их у домобранске касарне у Илици. Из те групе Немци су издвојили бивше југословенске војнике, а остале ухапшене усташе су немилосрдно мучили. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Васи били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама, а неки почели и бацањем камења“, казује Дмитар Романић. (Ђуро Затезало, Јадовно,

Прве жртве усташког терора и геноцида у Сремским Карловцима, хапшење истакнутих грађана јуна 1941. године и њихово страдање у логору Јадовно

23. март 2026.

Положаj Срба у НДХ се све више погоршавао, као и положаj Јевреjа и Цигана, после обjављивања „Законске одредбе о расноj припадности“ и „Законске одредбе о заштити ариjевске крви и части хрватског народа“ почетком маjа 1941. године у гласилу хрватског усташког покрета (Хрватски народ, броj 78 од 1. V 1941. године). Те одредбе jе прописао поглавник НДХ Анте Павелић по немачком нацистичком узору. Мржњу против Срба, Јевреjа и Цигана упорно jе ширила усташка пропаганда преко дневне штампе, радиjа и на скуповима. Они су окривљивани за сва постоjећа зла и означавани као ниже расе и „непоћудни елементи“. Срби су jош називани четницима, а српска православна вера грчко-источном или шизматичком. Усташка штампа jе

Милан Радановић: 99% Загрепчана нема појма о судбини српске загребачке породице Милинов

22. март 2026.

Ако у Госпићу једног дана буде формиран музеј посвећен жртвама система логора Госпић -Јадовно – Паг, онда би ова слика требала бити у сталној изложби тог потенцијалног музеја. На слици, на којој видимо јужну страну загребачког Трга бана Јелачића, доминира хотел Милинов. Хотел је 1929. подигао загребачки трговац Светозар Милинов. Хотел је 1940. променио власника и од тада је познат као хотел Дубровник. Светозар Милинов и његови синови Војислав, Ђорђе, Kоста и Никола, убијени су у усташком логору Јадовно на Велебиту. Светозарева супруга Милица убијена је у усташком логору Слана на Пагу. Један извор спомиње и Светозарову и Миличину неименовану кћерку такође као жртву логора Слана. Тај извор наводи да

Ђурђица Драгаш: Јама

22. март 2026.

Очи не виде, ал’ руке осете, крв, лепљиви страх и влажну земљу која их прима к себи. Проклета да си… јамо!!! Голе гране милују тешки облаци.Мирише на снег и море, на со и увело лишће.Мешају се ветрови с југа и личка бура.Самује Велебит! Видим је тамо, крај шумарка… готово неприметну, неугледну, тиху.Открила је јесен. Прилазим јој клецавим кораком, удрхталог ока, распараног срца.Склањам гране, разгрћем давно увелу траву и гледам…Гледам у њено црно, бездано око. Нема сам,нема ни гласа, ни сузе.Само зубе стежем…. проклета да си… На коленима сам, црна и болна као њена утроба.Очи не виде, ал’ срце чује.Чује смех окрвављених звери и варницу с њихових канџи.Чује врисак, јауке, невини

Ми што нас Вукашинове очи боле..

22. март 2026.

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Јадовничани,Ми што нас воде,очи ископане.Вукашинове,Херцеговачке,Kлепачке,Наше свете, предачке. Ми који од рођења,радимо свој посао,носећи претке из јама. Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних. Оном скривалицом, са руба црне мараме.Неостављајући Вукашинове речи по страни,јер смо његову страну рођењем изабрали. И не носимо ми Вукашинову икону. Све нас, он носи у вечност.његовим трагом, никад бестрагом. Заборавом. Никад нечовештвом, мржњом и мраком. Ми уткани у девојачке плетенице,Што коло испред цркве за славу не заиграше.Ми што нас Вукашинове очиболе, што смо старији, све јаче. И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом Народа мог. Аутор:

Ђурђица Драгаш: ЗОРА БЕЗ ДАНА

21. март 2026.

Заћутале птице, скамениле травке. Замирисало јутро,на јабуку процветалу,на косу девојачкуу крошње уплетену. Шумом се јутро расуло,Снено и милно,тихо као смрт. Спустила се зора са врхова Велебита.Заиграла к’о невеста плавичаста.Зло је камом посекло,вео јој чизмом згазило. Заћутале птице,скамениле травке.Заледило се небо у оку Јовановом. Свануло јутро да дан не постане.Разапето,ножем расечено.Сузама крвавим проклето. Јутро што никад проћи неће.Вечности поклоњено,на длану мом записано. Од истог аутора: Колумнисти / пријатељи – Ђурђица Драгаш

Мали чувар сећања

18. март 2026.

Овде је род наш најближи, чува га утроба Велебита. Овде си код својих дошао и ти. Пише: Оливера Шекуларац Почетком лета, тамо у мојој Лици, где се помен у Јадовну служи, стоји дечак, леп к’о слика, са искром у оку и тужи. Док с болом изговарам стих крај јаме, сретнем његове бистре очи. Он мали, а већ Богу служи и тишином више од речи збори. Кроз главу ми мисли лете, као бура с ове спомен-планине. Боже, ово за малишане није. Милане, јабуко са гране, ти си само дете, а стојиш уз оца и мајку крај јаме. Знаш ти од малена, као и ја што сам знала: овде су страдала деца,

Оливера Шекуларац: Само се обелели врхови Велебита сећају шта су све видели

7. март 2026.

О овом истинитом догађају није снимљен филм, одиграна позоришна представа, није ово прича за игроказ. Ја записах, а прочитаће неки фини људи и сетити се да је за дела потребна вера. Једна сјајна дама, коју наравно чудним путем упознах у бањи Јунаковић, даром ми одговори на моју пажњу. Дар, као и она није обичан, Шербеџијин концерт у Новом Саду, а ту је и оно битније: „Водим те да упознаш моју мајку…“. Никад не трагам, људи који имају додир са мојим прецима и крајем сами ми дођу. Има ко све већ уређује, то душа препозна. Одлазимо Љиљана и ја код њене непокретне мајке Милице Љутице. А те очи, то достојанство једне

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

3. март 2026.

Судбину страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих. Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана,

Јадовно – које се сакрило у земљу

2. март 2026.

Након краткотраjног априлског рата 1941. године Краљевина Југославиjа jе подиjељена између Њемачке, Италиjе, Мађарске и Бугарске. Независна Држава Хрватска (НДХ) проглашена jе 10. априла 1941. године и у њен састав осим садашње Хрватске ушле су Босна и Херцеговина и дио Србиjе. Идеолошке основе НДХ претпостављале су стварање „чистог животног простора”, чисте хрватске нациjе. …Закопаj ме да будем мртав… Откопаj ме да ти кажем..! Да би то остварили требало jе ићи преко мртвих Срба, Јевреjа, Рома…(али и „непоћудних“ Хрвата). Циљ jе оправдавао средства коjима jе требало очистити коров на „тиjелу чисте хрватске нациjе”. Масовни прогони и расни закони и уредбе ставиле су Србе-православне-неариjевце као реметилачки фактор, ван закона. Истине о усташким

Јадовно у књизи: Фрањо Здунић Лав: “Котар Госпић и котар Перучић у НОБ“

2. март 2026.

Усташки злочини на Јадовном и у неким другим логорима смрти уз осврт на њихове кориjене. ЈАДОВНО У КЊИЗИ: Фрањо Здунић Лав: “КОТАР ГОСПИЋ И КОТАР ПЕРУШИЋ У НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКОМ РАТУ 1941-1945“, КАРЛОВАЦ 1989. »Они коjи не памте прошлост, осуђени су да jе поново проживе.« Сантаyана Када се говори о усташким злочинима и звjерствима коjе су починили на Јадовном средином 1941. године (jуни-аугуст) над нашим народима: Србима, Јевреjима и Хрватима, сваком се намеће питање: гдjе су клице и кориjени тих монструма, побjешњелих звиjери и крволока; како су настали и тко их jе одгаjао за убице; како jе настала њихова терористичка организациjа – Усташки покрет и тзв. Независна Држава Хрватска (НДХ) за коjу

О споменицима жртвама усташког терора у граду Госпићу

22. фебруар 2026.

Из казнионице (ткз. Gericht) у Госпићу, 15.фебруара 1945. г. ухапшеници, након што су били страховито мучени и злостављани, изведени су, те потом повjешани по Госпићу. У знак сjећања на њих, као и хиљаде невиних жртава усташког терора коjи су нашли смрт у безданима Јадовна, Пага, Велебита и велебитског подгорjа, поред православног гробља Јасиковац у Госпићу, подигнут jе споменик коjи симболизује вjешала. Између високих вjешала налазио се базен, jезеро суза и статуа жене – симбол маjке коjа оплакуjе своjе наjмилиjе. Ивана Дошена-Сокола, секретара Окружног комитета СКОЈ за Округ Лику и Ђуру Чалића, члана Окружног Комитета КПХ за Лику, убили су усташки одметници у шестом мjесецу 1945.г.. Њих двоjица сахрањени су у

Оливера Шекуларац: Зато је Јадовно моје огњиште, зато је било што бити не може

22. фебруар 2026.

У мојим речима је само туга и бол, мржњу су имали они који су недужне животе узимали… Било је Јадовно и Лика, био је Душан и Грубишно Поље. Била је Огњена Марија Ливањска и Гордана, било је Ливањско поље са крицима и од‌јецима. Била је литургија, био је парастос, били су загрљаји сестрински са Свјетланом, који љубављу дубоком одишу. Били су људи који су разумели, осетили, помогли… Било је поучних речи, било је прозе, стиха, сузе… Били смо сви са својима, сви у Христу живи. Био је Василије, нежан, осећајан, потомак Дамјана Штрбца, свештеника, светитеља, мученика из јама. Било је фотографија тог већ историјског Басташића стола, било је очију ближњих,

НАЈАВА: У Ротердаму и Зандаму трибина „Наше сјећање – њихов вјечни живот“

5. фебруар 2026.

Удружење грађана Јадовно 1941. из Бањалуке, уз помоћ добротвора из Српске православне Црквене општине Свете Тројице у Ротердаму и Црквене општине Свети Никола у Зандаму, Холандија, организује двије трибине. „Наше сјећање – њихов вјечни живот“ Теме:– Покољ, Геноцид почињен над Србима од стране НДХ – Госпићка група логора – претеча Јасеновца – Злочин над Србима у Ливањском пољу и на Динари -Страдање Срба у логорима у Норвешкој Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАЦРКВЕНА ОПШТИНА СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ Lede 121, 3075 HH Rotterdam, ХоландијаСубота, 07. фебруар 2026. у 17:30 часова. Мјесто и вријеме:СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВАПАРОХИЈА СВЕТИ НИКОЛАStationsstraat 131506 DA Zaandam, ХоландијаНедеља, 08. фебруар 2026. након Свете литургије. Редакција портала УГ Јадовно 1941.