Гордана Достанић Архиве - Јадовно 1941.

Гордана Достанић: А сада ја теби о Врепцу

9. јул 2026.

Ко ли ће, после мене, сем Лике, памтити Вребац? Онај из мамине давне, сетне приче у којој још једино постоји. Увек си ми причала о Лици, Врепцу, свом детињству, зорама које су пуне росе кад кренеш за овцама, вечерима уз ватру на огњишту. Све си памтила: људе, њихове надимке, шаљиве стихове, догађаје… Волела си сваки тај прошли дан, ма шта да је носио. А носио је лепоту детињства, личке свеже ноћи и распеване птице, носио је ледене зиме, и страхоте рата, скривање у планини, шуми, носио је и непребољену погибију брата негде далеко од Врепца… После сам се и ја сећала тих твојих сећања и неких мојих које сам пабирчила

Гордана Достанић: Тамо је душа васкрсла

29. мај 2026.

У земљопису је уписано да Јонско и Јадранско море спајају Отрантска врата. То је истина земљописа. Наша повест и душа народа пишу да плаве гробнице Крфа и Пага спајају Срби који у њима векују уснули. Ево ме на том светом острву. Свето нам дуже од века. Кажу: плава је то гробница. Плава је! Таква је вода која од вајкада купа и глача стене, оне што са свих страна острва лењо у море урањају. И гробница је. Гробница наших исцрпљених, болесних костура у воду плаву спуштених кад су вечним сном успављивани. А име му Видо. Том острву. Као свети Вид, као Видовдан. Не могу Срби без Видова дана, оног што нам

Српски Велебит

26. мај 2026.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Најава: Бања Лука, 23. мај 2026. : Представљање књиге “Крици и одјеци Ливањског поља”

15. мај 2026.

У Кући Милановића, Бана Миловановића 24, са почетком у 18 часова, публици ће бити представљена књига Крици и одјеци Ливањског поља, аутора Гордане Достанић, у издању Манастира Жича. Реч је о књизи у којој су сабране приче о догађајима у једној страдалној српској породици, а које могу послужити и као оквир за догађаје у другим српским породицама који, заједно, као микро историјска догађања, чине целину страдалне српске историје. Ауторка предочава разлоге записивања породичних догађаја, уз наду да ће они бити подстицај и другим „малим породичним историчарима“ да за своје потомке запишу своја сазнања и сећања. Поред аутора, у програму ће учествовати: Душко Певуља, Душан Басташић, Милана Томић, Дијана Ковачић, и певачка

Гордана Достанић: ЗАОСТАВШТИНА ЛИВАЊСКИХ СРБА

19. март 2026.

Да ли сте некада били у Ливну, градићу југозападне Босне, који се препречио на самом путу од Бања Луке ка Сплиту? Пише: Гордана Достанић Знате ли да је то градић коме његови становници дали три имена: Лијевно, Хливно и Ливно? Или да је тај троимени град колевка српске средњовековне династије Мрњавчевић, како нам казује историчар Дубровачке републике, енедиктанац, Мавро Орбин, док у свом делу Краљевство Словена представља прошлост Јужних Словена? Орбин пише да је, Мрња, од кога су Мрњавчевићи, живео у Ливну из кога га је, себи у службу, узео цар Душан, када је 1350. године пролазио тим крајем. Тај „сјајни, бијели бисер, каквог нема на читавом дуњалуку“, како је

Ваше прво и друго ја

7. март 2026.

Испред себе имате генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Гошћа РТС Радио1 је била економиста Гордана Достанић, која слушаоцима Првог програма Радио Београда поручује: “Пратите своју нит и пратите своју мисао. И да будете свесни да нисте јединка. Јесте јединствени, сваки човек је јединствен. Не да будете део стада. Али нисте јединка зато што имате испред себе генерације чију крв и гене носите у себи и коју ћете предати онима после. Значи да будете свесни везе између векова пре и оних векова који ће доћи после. Морате да пратите себе и у послу и у породици и морате да будете спремни на

Гордана Достанић: Паг – њиховим сенима

2. јануар 2026.

Само камење и небо. Слано камење. Толико камено и толико слано да ни jедна биљка не може да се прими, а камоли да опстане. А људи? Људи би могли, само им нису дозволили. Ни сунце ниjе било на њиховоj страни. Светли и греjе да да живот земљи, а њима jе, у том свирепом камењару, пржило голу лобању и жарило крваве ране врелим камењем кроз подерану обућу. Ни воде нигде. Има jе око острва, плаве, дубоке и слане. Знаjу, али jе не виде из свог логора. Не виде ништа. Само небо и врелу звезду. И jедни друге. Да, виде и стражаре. Надаjу се капи воде и некоj вести. Да се ниjе

МОЈ ДЕДА ИЛИ СЕЋАЊЕ НА ОНО ЧЕГА НИЈЕ БИЛО

29. децембар 2025.

Нисам те дала забораву иако се нисмо никад видели, иако се никада није све ово догодило, иако ништа од овога нисмо изговорили јер си отишао оне далеке 1941, годинама пре мог рођења. Пише: Гордана Достанић Сећам се, седимо у нашој кући твојом жељом и трудом подигнутој у Русинској, како се онда, кад си тамо купио плац, звала та улица. Ти ме држиш на колену и зовеш својом цурицом-грлицом. Цупкаш ме и говориш да тако скакуће јахач кад зајаше ждрпца. Обећао си још тада да ћеш ме водити на твоје Поље које дрема у сени високе горе, да тамо јашемо ждрепце, праве, не оне некакве са четири дрвене ноге, и да

Гордана Достанић: СВЕТИ НИКОЛА

20. децембар 2025.

Бранитељу чудотворче и сјајни Христов угодниче, светитељу Николаје, славим те с љубављу… У свануће палим кандило, а мисли се искрадају на далеку, дедину груду где самује и ћути сокак Бабића. Само ситан снег провејава и леди се на гранама подивљалих шљива и једине две несасушене гране на кривом стаблу јабуке, коју је пре више од једног века посадио тада млади домаћин Милош. Увукао се сокак у своју тишину као под хладан покров. Одавно се овде ни шапат није чуо, ни корак лаган, мек од танких опанака, ни мекет јањета, ни додир замрзнуте гране на окну маленог прозора, ни пуцкетање ватре у топлој соби… Као да се све заветовало да нико

Судбина Ливањског поља у време НДХ

15. децембар 2025.

„Крици и одјеци Ливањског поља“ У југозападном делу Босне и Херцеговине, под широким обронцима Динаре и Цинцара, отвара се Ливањско поље – пространа крашка равница, која се пружа између Ливна, Гламоча и Купреса. Породица Цвијетић, која се у ливањско село Лиштане доселила из Далмације у 19. веку, генерацијама је чувала приче о свом пореклу и опстајању на ветрометини Ливањског поља. У време Независне Државе Хрватске 1941. године, у усташким злочинима страдало су чак 54 члана те породице. Породично сећање очувала је Сава Цвијетић, која је пуком срећом преживела. Иако јој је супруг у међувремену страдао, Сава је остала у Срему, где се после рата скућила. Упркос опасностима у ратном времену,

Београдска промоција књиге Крици и одјеци Ливањског поља

13. децембар 2025.

У сали парохијског дома Храма Светог Саве на Врачару, а по благослову Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија, представљена је књига Гордане Достанић, Крици и одјеци Ливањског поља. Издавач књиге је Манастир Жича, по благослову Његовог Преосвештенства Владике жичког Јустина. Књига је збирка прича о животу, сеобама, страдању, осећањима, сећањима испричаним кроз стварне историјске догађаје и стварне личности блиске ауторки. У овим причама бројни српски родови могу препознати своје породичне догађаје и своје осећаје и размишљања. Проф др Слађана Миленквић, у свом поговору књизи, између осталог каже, да то није родослов, нису ни сећања, нису ни историографска факта, него приче у којима су ликови психолошки осликани… Сурова стварност се нашла

Заборав није дозвољен

2. децембар 2025.

Два дана је грмело невреме по Србији и Босни, али на једно место, где се додирују Србија и њена сестра Српска, није пала кап, није се спустио ни крајичак црног облака и нису грмела кола светог Илије. Божија рука је тако уредила док су нама, стиснутим у кланцу Дрине, срца дрхтала пред водом која покрива Србе којима се поклањамо и дугујемо сећање. Пише: Гордана Достанић Више од шест хиљада мртвих, прекланих, више од шест хиљада унакажених тела у Дрини, деце, мајки, цура у белим хаљинама из девојачке спреме које своју част занавек дадоше Дрини само да је силом не узме крвник… Они који су можда могли некога спасити, а то

Људи, како смо до тога дошли и чему се даље надамо?

8. новембар 2025.

Како то да на градском гробљу у Земуну, у главном граду државе Србије са православним хришћанима, крст и молитва за упокојене могу бити мржња према било коме, и како било ко, на заједничком гробљу може полагати право да се на некој парцели не може вршити верски чин људи друге вере? Пише: Гордана Достанић Пратим на сајтовима кривичне пријаве Јеврејске општине Земун против УГ Јадовно 1941. из Бања Луке и њеног председника др Душана Басташића. Читам и трљам очи и питам се како смо до тога дошли. До тога да се кривичном пријавом прети због одржаног помена и постављеног крста над гробницом 6.500 српских мученичких душа, побијених у логору Семлин (Anhaltelager Semlin),

Гордана Достанић: Планско уништење српског народа на подручју Ливањског поља

30. јул 2025.

Погледаjте излагање Гордане Достанић, предсjеднице УО удружења Огњена Мариjа ливањска, на трибини „Зашто негуjемо културу заборава?” Позиваjући се и на несрпске изворе, ГорданаДостанић jе изнела низ статистичких података коjи jасно указуjу на планско уништење српског народа на подручjу Ливањског поља. Наводећи страдања Ливањских Срба, осврћући се на злогласне Челебиће, она jе истакла политички проблем коjи jе сасекао ширење истине. «Политички естаблишмент тог времена jе зарад братства и jединства српске жртве натерао да ћуте, jер би се ширењем истине нарушила идеологиjа заjедничке државе. Тако jе жртва живела поред своjих џелата осуђена и на тишину. Дочекали смо да друга страна пласира своjу причу и да нас временом натера да постанемо жртва сопственог ћутања. Зато сматрам да jе

ТО ЈЕ НАМА ЛИКА

22. јул 2025.

Ето, дошла сам ти Лико, дошла на моју дедовину, на моја два рода, два презимена, две крсне славе – Светог Николу и Светог Ђурђа, два имања, два кућишта и два прага у корову. И нико ми се није обрадовао… Нико ме није ни познао… Пише: Гордана Достанић „Дошла сам ти, Лико! Да ли сам домаћин или гост?…“ – говори Оливера своју причу над пријебојском јамом Голубњачом. Мени је после дуго одзвањао у ушима само тај почетак њене приче о Лици: „Дошла сам ти, Лико…! Дошла сам ти, Лико…!“ Онда сам у себи те речи шапатом понављала и питала се зашто их понављам и зашто сам јој дошла. Како много радости,