Код већине Срба одавно нема онога чега је код јунака на Кошарама било у изобиљу У току су иницијативе, у неколико градова Србије, да се променама назива улица (неке носе имена људи о којима се ништа не може рећи, ни уз помоћ енциклопедије) одржи сећање на јунаке карауле Кошаре. То је оно трагично-херојско место на граници Србије и Албаније, где су припадници наше војске, априла, маја и јуна 1999. године, показали да човек може више него што му је дато. За све то време били су изложени сталној артиљеријској ватри Војске Албаније, нападима ОВК и ударима НАТО авијације. Погинуло их је 108. Верујмо да је ово са улицама почетак нечега

Срби греше, уз остало, и у томе што изјаве албанских политичара схватају неозбиљно. Све што они, Албанци, кажу, или најаве, све се оствари Улази ли Србија, на путу према вратима ЕУ, у лавиринт? Да ли су и данас Брисел, Вашингтон и Берлин исти они и исти онакви какве је пред свој прерани одлазак упознао Зоран Ђинђић: дволични, неискрени, антисрпски? Шта ће Србија све морати да уради како би постала чланица Европске уније? Сећате се, није било давно, након једне рунде целодневних преговора с косовским Албанцима, у Бриселу, уз посредовање Федерике Могерини, а радило се о делу Бриселског споразума који регулише постојање Заједнице српских општина (ЗСО), члан наше делегације, Марко Ђурић,

Никога Хашки трибунал није могао да помири, јер није ни основан с тим циљем, већ на идеји да оптужи један народ Правда је задовољена, изјавио је Серж Брамерц, главни тужилац Хашког трибунала, непосредно након објављивања пресуде Радовану Караџићу. Није, господине Брамерц. У Хагу правда није задовољена већ је погажена, обесмишљена као појам. У Хагу су оптужени и осуђени (неке је смрт „спасла“) сви политички лидери (председници држава и влада), те војне и полицијске старешине српског народа; из Србије, Републике Српске и Републике Српске Крајине. Сви. Из редова других народа – ниједан. Изетбеговић, Туђман, Силајџић, Ганић, Делић, Тус, Червенко, Сеферовић, Бобетко, Шушак, Месић, Стипетић… нико. Неупућен, потпуно необавештен човек, коме би

Како то да је критика Томислава Николића критика само Томислава Николића, а не и народа из којег Николић потиче, док је критика Филипа Давида аутоматски критика народа из којег Давид потиче Београдски новинар Владо Мареш поднео је жалбу Комисији за жалбе, Савета за штампу, поводом текста Ратка Дмитровића „Више од нетрпељивости“, објављеног 26. фебруара у „Вечерњим новостима“. Мареш тражи да Комисија процени да ли је Дмитровић прекршио Кодекс новинара. У образложењу наводи да „последњи пасус Дмитровићевог текста садржи јасно уочљиву, злослутну и претећу поруку да људи несрпске националности имају да пазе шта ће и где да кажу“. Мареш додаје да се у тексту осећа више од нетрпељивости према Јеврејима којима

Све је у енглеско-српским односима хладно, прорачунато и рационално. Увек и само на српску штету, разуме се Енглези на Балкан долазе само због великих интереса или због велике муке. Тако је од српске револуције, предвођене Црним Ђорђем, преко Дизраелија и Источног питања па све до данас. Кад нешто може да се заврши преко посредника, са сталним „извођачима радова на терену“ Енглези то обаве (ту су без премца) ако процене да је неопходна војна интервенција, макар и кроз бомбардовање својих савезника (1944. година) или бивших савезника (1999. година) онда се војно интервенише. Трећи облик снажнијег британског спуштања на Балкан је, наравно, дипломатија; класична, амбасадорска или и ова коју управо демонстрира принц

Њима је свака одбрана Срба мржња, српски национализам, фашизам, прилика за обрачун са онима који српске теме, тешке, веома сложене, болне, сагледавају кроз визуру супротну њиховој ГДЕ је граница између права на мишљење и права другог да га то мишљење не угрози. Имамо ли сви иста права? Пре седам дана, на овом месту објавио сам текст на који су неки реаговали с пеном на устима. Ти неки су без значаја, лака роба, али су потегли тешке речи и зато ови редови. Ти неки, који своју политичку идеју (они се све време баве само политиком) темеље на грађанском принципу, на појединцу, у случају текста у „Новостима“, у спомињању Филипа Давида, нису

Да ли су Срби негде и некада заслужили да Филип Давид понижава њиховог председника? Јесу, за време Другог светског рата, кад су од конц-логора сачували породицу Давид. То се, једноставно, не ради, непристојно је, није својствено културном човеку, то излеће као из кутија шибица уских људских оквира, заснива се на нетрпељивости, искључивости, помало и мржњи. Да, у питању је скандалозан поступак писца Филипа Давида у Народној библиотеци Србије, приликом доделе награде за најбољу књигу („Кућа сећања и заборава“) када је исти, примајући признање, рекао: „Морам да се оградим од присуства председника Томислава Николића. Поштујући институцију председника, ја од деведесетих не подржавам његову политику“. Николић је седео у првом реду, три